Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић: Духовна будност и ванредно стање – у одбрану истине о Светом Причешћу

ИСКРА на Фејсбуку

Доносимо увод опширног огледа др Зорана Чворовића и др Владимира Димитријевића, у одбрану правоверја и правоживља

Пред читаоцима је дуг и захтеван оглед, који тражи и време и пажњу. Живимо у доба када многи немају довољно ни једног, ни другог, па желе нешто кратко и јасно. Зато ево основних теза наше апологије:

  1. Пандемија корона вируса, веома сумњивог порекла и, по многим пратећим појавама судећи, вештачки изазвана, раширила је панику у читавом свету, али, авај, и међу православнима, код којих су неки, духовну власт имајући, почели да уводе ванредне мере и у Цркву, везане како за богослужење, тако и за Свето Причешће. Те мере доводе у питање битијне темеље православне вере, а усвојене су без ослонца на Свето Предање, али и без озбиљног саборног саветовања, у коме је, по Писму, премудрост.
  2. И у Србији је, као и у многим другим земљама, усвојен низ мера ванредног стања, које угрожавају неприкосновено право на слободу вероисповести. Право на слободу вероисповести, као право појединца и верских заједница, је апсолутно и не може бити ограничено ни у условима ванредног стања. Као што не може бити ограничено ни право на слободу мисли и изражавање критичког мишљења. Нико не може одузети човеку ова два темељна права – слободу вероисповести и слободу мисли – ни под оправдањем колективне заштите здравља. Постављање људи пред избор здравље или слобода (вере и мисли) није ништа друго него опасна манипулација која треба да у име ефективности оправда тоталитарни поредак.
  3. Бруталним притиском на СПЦ у време Часног поста, какав су спроводили само комунисти, Запад жели да, с једне стране, натера наше епископе да се држави „већма покоре него Богу“, како би, с друге стране, нека нова издајa догмата и канона наше Свете Цркве изазвала нове раскол и деобе на њеном мученичком телу. Постоји дубоки смисао у томе што је непријатељ на дан Светих севастијских мученика (Младенаца) 2020. кренуо у жестоки прогон православних да нас искуша, сасвим непотребним, бирањем између заштите здравља и Свете Литургије, јер је један од севастијских мученика, Кандид, поручио прогонитељу хришћана, цару Ликинију: „Не само част војничку, но тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.“
  4. У држави Србији, под влашћу слугу глобализма, право на заштиту здравља заједнице није апсолутно, што се види из „пакета“ права оболелих од СИДЕ. Они не само да не морају да се тестирају, него не морају ни да саопште о својој болести. Такође, политички хомосексуалци у нас су се изборили да се из свих здравствених уџбеника у школама избаци помен о ризичности сексуалног понашања њиховог типа, и то да не би били „стигматизовани“. О њима и њиховом понашању треба писати само – афирмативно! За разлику од православних, којима се, у име „јавног здравља“, у ове дане оспорава право на учешће у богослужењу и примање Светих Тајни, власт србијанских глобалиста ни не размишља да измени своје идеолошке одлуке, попут већ поменуте забране помињања ризичног здравственог понашања повлашћених сексуалних група, мада је такво понашање, на дужи рок, много опасније по здравље заједнице од слободног упражњавања верских обреда у доба ванредног стања.
  5. Православна Црква Христова, а Светосавска Црква посебно, опет се суочава са идеолошким насртајем на Свето Причешће у име „медицине и хигијене“. Ту аргументацију су користили крвави бољшевици, а касније и Титови србоубилачки комунисти. У доба заразе великим богињама, почетком седамдесетих година прошлог века, насртаји на слободу вероисповести православних Срба били су исти као данас, али у то време је врх Цркве одолео. Епископ рашко – призренски Павле, потоњи патријарх, једном заувек је образложио, богословски и канонски, због чега је неопходно причешће из једног Путира и једном кашичицом, што је истински израз правоверја и правоживља.
  6. И пре Другог светског рата, у СПЦ је било модерниста који су, „хигијене ради“ (идолатризоване у паганску богињу здравља, Хигију), тражили да се народ причешћује из одвојених кашичица, али им је Црква, како синодски званично, тако и у лику својих најбољих младих синова, попут будућег свештеномученика Јована (Рапајића) и будућег епископа бањалучког и жичког Василија (Костића), жестоко одговорила, називајући модернистички „страх од заразе“ из Светог Путира – пигмејским схватањем православне вере. Данас су се, после духовних дивова наше скоре црквене прошлости, духовни пигмеји у СПЦ очито умножили.
  7. Литургија за православне није обична Служба Божја, него пројава саме Цркве као Тела Христовог. Без Литургије, у којој учествује лаос, народ Божји, Црква се не да ни замислити.
  8. За нас је Свето Причешће само Тело и Крв Христова, којим се нико и никад не може заразити, него је извор сваког исцељења. Сваки насртај државе на право причешћивања из заједничке Чаше, и свако пристајање појединаца из Цркве на труле компромисе тим поводом, непосредан је удар у срце Светог Предања, и заслужује сваку врсту одлучног одбацивања.
    Наравно, Црква се потчињава државним властима у извесној благословеној мери, по примеру Христовом: „А када дођоше у Капернаум, приступише Петру они што купе дидрахме, и рекоше: Зар учитељ ваш не даје дидрахме? А кад дођоше у Кафарнаум, приступише Петру они што купе дидрахме и рекоше: Зар ваш учитељ не даје дидрахме? Петар рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: (та мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус и рече: Шта мислиш, Симоне? Земаљски цареви од кога узимају царину или порез? Од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. А кад рече: Од туђих, рече му Исус: Синови, дакле, не плаћају. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе.“ (Мт. 17,27). То јест, Он, као Син Божји, не би морао да плаћа порез, али ће га платити, да се представници власти не би саблазнили.
    И у случају загонетне корона панике (пандемије) у нас могло се ићи до неке границе – рецимо, да се напољу служи Света Литургија, уз поштовање медицински прописаног одстојања. Тиме би се учинила икономија која не пориче суштину литургијског богослужења, као заједничког дела Христовог клира и лаиката. Тако би се поручило властима и секуларној јавности: „Иако ми не верујемо да нам се на служби Божјој може десити нешто лоше, ипак, да вас не бисмо саблазнили, примењујемо ове мере.“
    Али, Свето Причешће као заједничење у Христу је неприкосновено, па са њим не би смело бити компромиса. Својевремено су Јудејци гунђали против Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, … Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света…, Кад су се препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?… Господ им је рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему…, те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … па отидоше натраг, и више не иђаху с њим… (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66). Христос није хитао да их враћа Себи и убеђује, повлађујући им причом да се Његова проповед о Светињи над светињама може и другачије тумачити.
  9. Света Литургија није само Свето Причешће, које јесте врхунац. Она је и символично дејство, које нам указује на живот и дело Господа нашег Исуса Христа. И због тога нам је веома важно да будемо на Литургији, која нам живо оприсутњује домострој Божјег спасења.
  10. Народ Божји је царско свештенство, и без њега нема Свете Литургије. Гонити царске свештенике са Службе над службама, тобож у име „јавног здравља“ уопште није духовно и морално здраво, и може да има тешке последице, каква је обезблагодаћивање народа у тренутку кад му је, због ширења болести, благодат Божја најпотребнија. Држава нема право да гони царско свештенство. Ако то право себи приграби, Црква јој се, влашћу коју јој је Христос дао, мора супротставити.
  11. Црква Божја је увек учествовала у борбама против зараза, и она је, преко својих најбољих људи, попут Светог Василија Великог, основала установе каква је болница, које пре тога нису ни постојале. И у овом народу, Свети Сава је оснивач првих болница. Болница као установа потиче од љубави хришћана према ближњима. Уосталом, Црква себе доживљава као духовну болницу, која је народу потребна увек, а нарочито у тешким временима. Ако то могу да забораве краткопамћеници – представници пролазне земаљске власти, зар то смеју заборавити пастири црквени, који имају памћење дуго две хиљаде година?
  12. Кад држава насрне на Цркву и њену мисију, она је дужна да јој се супротстави, по речи Светог Јустина Ћелијског:“Покоравати се Богу већма него људима“, – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп. 5,17–42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.“
  13. Пристане ли се сада на лажну икономију у вези са јавним богослужењем и Светим Причешћем, СПЦ ће се покорити неопаганској држави под „даљинском контролом“ глобалистичких центара моћи, и тиме ће се, веома брзо, наћи на још силовитијем удару оних који желе да Цркву као живо сведочење Еванђеља уклоне из овог света. Јер, паганска држава је увек тражила да се Божје даје ћесару, а Црква на то није пристајала – и успевала је да победи. Слобода савести у Христу је изнад сваког левијатанског покушаја државе да сломи појединца и потчини га тоталитарном колективу.
  14. Глобализам је антихришћански. Он жели да Христа прогна из историје и из живота народа ове планете, пре свега православних, који су Црква Његова. Зато се у Србији шири пропаганда ће на најјачи удар вируса бити око Васкрса. Јер, антихрист који долази све може да призна хришћанима, осим њихове вере у Васкрслог, чијим се Телом и Крвљу причешћујемо на Светој Литургији. Зато се сад настојава на томе да се не смемо причестити Христом. И зато се Цркви час прети, а час јој се нуде трули компромиси.
  15. Литвански мислилац Антанас Мацејна сведочи: „Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за „претечу“, за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила „привилегије“.“ Мацејна стога и каже: „Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава „изглед побожности“ уз одрицање од „његове силе“ (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодржаца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално призива хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине борбе“.
    Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух сваке личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку. Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Откр. 22, 13). Европско човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак: „Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о хришћанству, не исповеда Христа – Бога, оваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједна од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа“. Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично. Одатле, данас и овде, кукавичко уклањање од литургијског сабрања и од општег Светога Причешћа као лека бесмртности не само појединца, него и заједнице. То бежање од саборности назива се „социјалном одговорношћу“, као да се може бити друштвено одговоран без есхатолошки сабране заједнице, која се окупила око Часне Трпезе Господње.
  16. Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су, изгледа, склони да верују да би се хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: „Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица“, каже Мацејна.
    Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, јер му срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато се и води борба против Христа, која почиње од ситних, „научних“, сумњи, попут тврдње да је вирус јачи од Светог Причешћа, а завршава се крвавим прогонима хришћана, који су Црква.    Све тезе изнете у овом уводу бивају аргументоване у апологији која следи.

Цео текст прочитајте ОВДЕ

Опрема: Стање ствари

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.