Зоран Чворовић: Русија као Катехон

фото: Yuri Kadobnov/AFP via Getty Images

Вавилонску кулу „краја историје“ ових дана демонтирају сами градитељи тиме што Русију искључују из западне политичке, финансијске, привредне, културне и научне заједнице, која је претендовала да буде глобална.

Има ли успешног глобалистичког пројекта без укључивања Русије у његову реализацију, те о чему говори чињеница да је градња савремене Вавилонске куле започета тек када је с Берлинским зидом симболично срушена и „гвоздена завеса“.

План из потаје

Почетак спровођења у потаји дуго припреманог плана формирања „светске владе“ најавио је Дејвид Рокфелер на заседању Билдерберг клуба јуна 1991. године у Бадену-Бадену: „Ми не бисмо могли да разрадимо наш план за цео свет да смо свих ових година били подвргнути јаким светлима реклама. Међутим, свет је сада развијенији и спреман је да крене ка светској влади.“

Нешто раније, 11. септембра 1990, Џорџ Буш Старији је у говору пред Конгресом најавио формирање „новог светског поретка“. По завршетку Заливског рата, 29. јануара 1991, Буш је пред Конгресом истакао како су САД „једина држава која располаже средствима и има морално право да установи и обезбеди ’нови светски поредак’“.

Смисао Рокфелерове поруке с почетка последње деценије прошлог века открива се у светлу хришћанске историософије и есхатологије, у речима апостола Павла Солуњанима: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7).

Према тумачењу учитеља ране цркве (Св. Јован Златоусти, Св. Кирил Јерусалимски), улогу „оног који задржава“ да „тајна безакоња“ не постане јавна, односно да, речју апостола Павла, „не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли“ (2. Сол. 2, 3), у првим вековима хришћанства вршила је Римска империја. А када су пропали Први и Други Рим, „задржавајући“ до краја историје постао је Трећи Рим, јер по речима руског старца Филотеја „четвртог неће бити“. У скорашњој полемици с Александром Дугином, главни уредник Руске народне линије Анатолиј Степанов, чини се с правом, примећује како историософску улогу „задржавајућег“ није вршила руска монархија већ руска империја, као посебан тип државе универзалистичког назначења.

Жижна тачка

Сходно томе, улога „задржавајућег“, као жижна тачка „руске идеје“, од XVI века се остварује кроз империјалну форму руске државе, независно од конкретног облика владавине. Стога, када је 1991. разбијена совјетска империја, глобалистима се заиста учинило да је завршено са самосталном руском државом и аутентичном руском државном идејом, те да је стога наступило време да обнародују план о формирању „светске владе“, у који су до тада, по признању Дејвида Рокфелера, били упућени само изабрани.

Данас када Запад „после руске побуне“, по речима Петра Акопова, „примењује против Русије нуклеарну бомбу ’изолације’ и ’одбацивања’“, Русија добија прилику не само да у пуном обиму обнови државну сувереност већ да се изнова потврди као империја и као Катехон („онај који задржава“). Ако се суштина глобалистичког „новог светског поретка“ изражавала у томе да, речју Самјуела Хантингтона, „демонстрира преимућство и универзалност западног система“, онда је за руску државну и националну еманципацију од замене увозне робе домаћим производима, како примећује Акопов, много значајније „ослобађање, не само од западног утицаја већ знатно шире – од одушевљења, подражавања, додворавања и зависности од странаца (у првом реду идејне и духовне)“.

Таква еманципација „нема ништа заједничког са шовинизмом, изолационизмом и ксенофобијом“, јер „ми одлично знамо да је код нас много штошта неуређено и да у много чему технолошки сада заостајемо“.

„Нисмо ни најпаметнији, ни најлепши, ни најјачи, ни најбогатији“, констатује Акопов и додаје, „али мислимо својом главом, знамо своју историју и свој национални код, живећи по својим моралним принципима и верујући у своје идеале“.

„Ми смо јединствена православно-евроазијска цивилизација, баш као што је уникатна кинеска цивилизација“, а „свест о јединствености ствара поуздање у сопствену снагу, рађа одговорност пред прецима и потомцима“, закључује Акопов.

Деколонизација науке

Покренути процес ослобађања Русије од културолошке доминације Запада познати руски американолог Дмитриј Јевстафјев ових дана је означио као „национализацију самих себе“.

За процес суверенизације Русије као Катехона посебно је важна деколонизација руских друштвених наука, јер се по речима Дејвида Рокфелера идеја „светске владе“ заснива на „наднационалном суверенитету интелектуалне елите и светских банкара“ (Билдерберг клуб, Баден-Баден 1991).

На округлом столу који је у октобру прошле године одржан у Друштвеној комори РФ, на тему инструменти утицаја Запада на руску научну заједницу, Јелена Пономарјева је констатовала како је Русија умногоме изгубила суверенитет у сфери образовања и науке. Ресуверенизација у овој области подразумева, поред осталог, одбацивање наметнуте западне наукометрије (Scientometrics) и укидање обавезе публиковања радова у часописима из друштвених наука који су на Scopus или Web of Science листи.

Да ће после историјског 24. фебруара доћи до промена и у овој сфери постало је јасно 7. марта, када је из кабинета вицепремијера Чернишенка саопштено како је Влада РФ већ наложила Министарству образовања и науке да формира национални систем за оцену ефективности научних истраживања, као и националне базе података у научној делатности.

standard.rs, Печат