Желидраг Никчевић: ИСТРАГА ПРЕДАКА

Вијест о демонтажи спомен-плоче Михаилу Булгакову у Кијеву на први поглед изгледа обично. Донекле је и логична: па да, тамо је изгубљен дан ако не сруше неки „проруски“ споменик. Међутим, овај акт издваја се из низа других вијести ове врсте. Парадоксално, Булгаков је све ове догађаје предвидио и описао прије сто година – а кијевски режим је његов увид само потврдио.

Дакле, некакав бизарни „Експертски корпус“ је 29. јула поднио званични захтјев да се са зидова Кијевског националног универзитета уклони Булгаковљева спомен-плоча, грозно обиљежје „руске окупације“. („Руси су све побили и опљачкали, а Пушкин је оклеветао Мазепу“.) И власт је без оклевања прионула на посао.

Одговор на питање: „Зашто се борити против мртвог писца?“ – очигледан је сам по себи. И већ се чуо. Михаил Афанасјевич је драгоцјени свједок некадашњег грађанског рата између двије гране руског народа. И он је своја свједочења пажљиво записивао. Истински писац свјетске класе, становник Кијева.

Наравно, „Бела гарда“ није историјски документ. Али је зато – надисторијски. То јест, показује нам не само шта је и како је било, већ и шта ће и како ће бити.

„Свуда глупост, легенда, фатаморгана… Свуда само брбљање у које се слива неутаживи бијес, и жеђ за сељачком осветом, и тежња вјерних синова жарке Украјине… који мрзе Москву, ма каква она била – бољшевичка, царска или некаква трећа.. .“

Замијените Симона Петљуру Владимиром Зеленским – и добићете други дио „Беле гарде“.

Булгаковљеве ликове видимо у данашњим вијестима на интернету и на ТВ-у.

Могу они уклонити ову таблу са зграде КНУ-а, то јест, са зграде Александровске гимназије, која је одгајала не само Булгакова, већ и Паустовског, Вертинског, Тарлеа… Могу затворити и кућу-музеј. Само што се ту појављује озбиљан проблем: рукописи не горе. И као што је Воланд из огњишта извадио нетакнути рукопис, тако данас сама историја извлачи из прошлости ликове Булгакова и његова непоткупљива свједочанства.

Шта би на ову глупост са спомен плочом рекао сам Михаил Афанасјевич? Да ли би се радовао својој видовитости? Или би био узнемирен јер су Украјинци на крају успјели да напишу сатиру на свој рачун – можда и бољу, то јест трагикомичнију од његове?