Владимир Умељић: ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – ПОДСЕЋАЊЕ НА УЛТИМАТУМ ИЗ РАМБУЈЕА

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

Када је сусрет у Рамбујеу био завршен без резултата, постало је јасно да илегална агресија НАТО-пакта на остатак српских земаља предстоји, тако да је немачка телевизија одмах пожурила да припреми своју јавност за први рат на европском тлу после пропасти Хитлера, у коме ће учествовати.

Прву дискусију је организовао ТВ-студио НДР и представница странке Зелених је одмах изразила „дубоко жаљење јер су Срби одбили фер мировну понуду у Рамбујеу и изабрали рат“. На то сам је питао да ли је она уопште прочитала текст дотичне „фер мировне понуде“, она је кратко оклевала и онда рекла: „Да, наравно, односно оне делове који су нам доступни“.

На то сам извадио из ташне комплетни текст и предао јој с речима: „Мислио сам да су немачки политичари боље упознати са чињеницама, када већ дају своје мишљење о тако важним питањима у јавности. Но радо Вам стављам на располагање дотични и Вама, како кажете, непознати ултиматум, постављен иначе на интернету а који, сигуран сам, ни Немачка не би прихватила.“

 

Припреме за напад НАТО-империје на Србију и Црну Гору су у време „мировних преговора“ у Рамбујеу биле већ фактички довршене и постављени ултиматум је био формалност, управо да би се западна јавност суочила са дубоким жаљењем свог вођства, јер су Срби одбили фер мировну понуду у Рамбујеу и изабрали рат“.

Заправо иста ситуација као и пред Први светски рат. За подсећање:

Аустро-угарски Министар иностраних послова, Леополд фон Бертолд (Leopold Graf Berchtold) изричито инструише представника Беча у Београду већ 6. јула 1914.: „Било како да Срби реагују, Ви морате прекинути дипломатске односе и отпутовати. Мора да дође до рата!“ (Protokoll der Sitzung des Ministerrats für gemeinsame Angelegenheiten, 19. Juli 1914.)

Ултиматум, који је потом упућен Србији, био је тако састављен „да га Београд мора одбити а ако би га београдска Влада чак прихватила и при томе изразила најблажи протест, то ће бити протумачено као одбијање“.

Шокирани британски министар иностраних послова Едвард Греј (Sir Edward Grey) је тим поводом изјавио, да је дотични ултиматум био „најодвратнији текст, који му је читавог живота дошао у руке.“

Амерички Стејт Департмент је 1999. био много отворенији:

„Ми смо намерно поставили Србима превисоко лествицу, да би могли да се равнају по томе. Њима треба мало бомбардовања и то је оно што ће и добити!“ (Изјава о преговорима у Рамбујеу, објавио Џим Џатрас при излагању на Институту Като, Вашнгтон, 1998.).

Подсетимо се на само неколико битних извода из овог текста и то, још једном, није био „најодвратнији ултиматум Аустро-Угарске 1914.“, већ „фер мировна понуда НАТО-а Србији 1999.“:

 

„Поглавље 7, имплементација II, члан I: Опште обавезе

 

Потписници уговора поздрављају добродошлицом вољу међународне заједнице да пошаље своје снаге у регион, које ће помоћи примену овог споразума (…) Позива се Савет безбедности УН да донесе резолуцију, која укључује стационирање мултинационалних војних снага на Косову (…)

Потписници уговора позивају НАТО да конституише и води те војне снаге (…) Оне ће такође реафирмисати суверенитет и територијални интегритет СР Југославије (…)

Потписници уговора се слажу да НАТО конституише и води дотичне снаге (КФОР), којима могу припадати и не-НАТО контингенти, којима управља и политички их контролише НАТО преко свог командног ланца (…) Потписници се слажу да не-НАТО државе могу да учествују само после договора са НАТО (…)

Потом не могу више ни под којим условима да уђу у или да прођу кроз Косово биле какве и било чије оружане снаге без изричите дозволе команде КФОР. У те снаге спадају све групе и појединци са војним потенцијалом – редовна војска, наоружани цивили, ваздухопловци, национална гарда, гранична полиција, војни резервисти, војна полиција, обавештајци, људи из Министарства унутрашњих послова, локална, специјална или антитерористичка полиција (…)

 

Члан VIII: Операције и ауторитет КФОР-а

 

Потписници се слажу да КФОР поседује следећа права:

 

Да спроводи у дело све одредбе овог уговора и одмах одговара на свако насиље војном силом (…) да спроведе акције као што је разоружавање  југословенске војске и редуковање броја полицајаца, као и разоружавање других, даље да уведе рестрикције у односу на све активности, кретања и вежбе југословенске војске полицајаца, као и других на Косову (…) да посматра, надгледа и испитује све активности на Косову, закључно са граничном зоном, нарочито ако би исте могле да поседују војни потенцијал (…)

Потписници разумеју и слажу се да НАТО-Савет може да даје даље директиве у односу на делање КФОР-а (…)

КФОР поседује легалан статус, права и обавезе (…) Има право да себи обезбеди несметану комуникацију, такође и у електромагнетном спектру (…) Има право да контролише и регулише саобраћај на Косову (…) Има апсолутну слободу кретања на земљи, у ваздуху и на води на уласку у Косово и на њему, право на маневре, биваке, вежбе и операције (…) Нити КФОР, нити било који његов припадник се не може учинити одговорним за биле какве штете опште или приватне имовине, настале при вршењу својих дужности (…) Потписници разумеју и сагласни су да КФОР има право да по потреби и брзо суди, закључно са употребом војне силе (…)

 

Члан IX: Контрола граница

 

Потписници разумеју и сагласни су да КФОР има право да контролише међународну границу СР Југославије, која је и граница Косова, да испитује све појединце и групе, као и њихово понашање, те да им забрани даље кретање у случају потребе.

 

Члан XV: Врховни ауторитет за интерпретирање овог уговора

 

Врховни ауторитет за интерпретирање овог уговора је КФОР-командант.

 

Члан XVI: (KDay)

 

Датум активирања КФОР-а (KDay) одређује НАТО.

 

Апендикс Б: Статус мултинационалних војних снага

 

НАТО води КФОР и све припаднике ове формације, без обзира да ли долазе из НАТО-земаља или не, војна и цивилна лица, као и лица под уговором, читав персонал који учествује у овој операцији (…) Учествовање у операцији подразумева партиципацију у делању НАТО (…)

Потписници разумеју и сагласни су да НАТО-припадници смеју да улазе и излазе из СР Југославије без пасоша и виза, да носе униформе и поседују оружје (…) не плаћају порезе и нису им потребне специјалне дозволе и документа (…) смеју да носе заставе и симболе НАТО или својих матичних држава (…)

Припадници НАТО поседују имунитет и не подлежу процесима, било цивилним, административним или ради криминала (…) Даље поседују имунитет и не подлежу истрази, хапшењу од стране ауторитета СР Југославије а уколико би дошло до тога, погођени морају одмах да буду испоручени НАТО-ауторитетима (…)

То исто важи за слободно кретање њихових возила, такође и ваздушних, што укључује и право на маневре, биваке, вежбе и операције (…)

НАТО се изузима из обавеза, пореза и других дажбина, инспекција и царинских прописа за особе, возила, ваздухоплове, водена пловила, опрему, залихе, коришћење аеродрома, пристаништа и путева, и сл. на улазу, излазу или при проласку кроз СР Југославију (…) НАТО има гарантовано право бесплатног коришћења свих аеродрома, пристаништа и путева у СР Југославији (…)

Припадници НАТО не плаћају порезе на своја примања у СР Југославији и не подлежу никаквим дажбинама и инспекцијама при увозу и извозу своје имовине из СР Југославије (…) НАТО има право увоза и извоза опреме, робе и залиха за своје потребе и за продају својим припадницима а без икаквих инспекција, дажбина или царина (…)

НАТО има право на неограничену и бесплатну електронску комуникацију и телекомуникационе услуге, на сопствени интерни мејл-сервис (…)

Потписници разумеју и сагласни су да бесплатно обезбеде НАТО-у електрицитет, воду, гас и сл. (…) НАТО има право да склапа директне уговоре о аквизицији добара, робе, услуга и конструкција, и да их по потреби извози, и то без икаквих дажбина држави СР Југославији (…)

НАТО има право да запошљава домаће становништво, које тиме поседује правни имунитет у односу на њихову активност, не мора више да служи војску, подлеже само правилима запошљавања у НАТО и не плаћа више никакве порезе на приходе у СР Југославији (…)

НАТО има право да у случају потребе мења инфраструктуру у СР Југославији, нпр. путеве, мостове, тунеле, зграде и сл. (…) О томе одлучује задужени НАТО-командант са лица места (…)“

 

Тешко, дакле, да би и најзагриженији заговорник „евро-атлантских интеграција“ ово могао да назове другачије него ултиматумом, уценом, захтевом за потпуним одустајањем од државног суверенитета и пристајањем на статус обесправљене колоније.

Но ништа није немогуће, стога једно мало сликовито појашњење, за лакше схватање. Овај нацрт „фер мировног уговора“ подсећа наиме на ситуацију, када наоружани улични силеџија зграби жену за косу, уврне јој руку на леђа и ослови је:

„Сад ћеш да будеш силована и то систематски и, да, врло дуготрајно, то ће тако бити и са твојом децом и децом твоје деце. Али пошто сам ја демократа и верујем у људска права, у слободу избора, нудим ти да потпишеш изјаву да си сагласна тј. да си ме ти сама позвала, да сам ти добродошао, да шта више желиш да ме и финансијски тј. логистички подржаваш при мојим активностима.

Онда све ово иде брзо и прилично безболно а ако не, онда долазе шамари, песнице, оковане цокуле, тврда батина са шиљком од осиромашеног уранијума а уместо касета ћеш да слушаш касетне бомбе.

Па бирај ето, то је у односу на околности једна заиста фер понуда…“