Владимир Умељић: „… ЈЕР ОНИ СУ ЗНАЛИ ШТА РАДЕ!“ (О ВЕЛИКОМ ПОДВИЖНИКУ ЂУРУ ЗАТЕЗАЛУ)

Фото: srb.news-front.info

Фото: Новости

Доживотни, мрављи и дубоко хуманистички рад Ђура Затезала на сакупљању исказа преживелих жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945, али и њихових џелата, дао је немерљиви допринос истраживању историјске истине о овом страшном и мученичком поглављу српске, европске и светске историје.

Он је подарио глас онима, који су у овостраном заувек занемели и поклонио се њиховим сенима: „Садржајем ове књиге проширеног издања нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине. Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама: мајкама, очевима, бакама, дједовима и свим тим жртвама, неиживљеним дјечацима и дјевојчицама из времена мога тужног дјетињства од 1941. – 1945. године.“

Пружио је прилику и њиховим онечовеченим убицама да сведоче о својим злоделима. Код њих, међутим, као и код огромног дела њиховим потомака до данашњег дана, нигде се нити не наслућује било каква форма покајања.

Јер они су знали шта чине.

 

Када сам преводио његово изузетно вредно дело „Радио сам свој сељачки и ковачки посао – сведочанства геноцида у НДХ 1941-1945.“, у оквиру припреме немачког издања, које се појавило 01.12.2011, снабдевао сам, кад год је то било могуће, исказе преживелих очевидаца одговарајућим фуснотама, упутницама на превасходно не-српске, на првом месту немачке историјске изворе и из истог разлога написао уводну рецензију од око 80 стр.

Јер било је неопходно побудити пажњу немачког читаоца, који о ужасима и геноцидним оргијама хрватске државе 1941-1945 или врло мало или ништа не зна. Истовремено, дотични читалац „све зна“ о протеклим грађанским ратовима при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века, дакле да су „Срби сатански, генетски покварени народ, звери и, наравно, геноцидне убице“.

И сад га је требало суочити са чињеницом да је овај народ био жртва једног од три велика геноцида у Европи средином 20. века (Холокауст над Јеврејима, Порајмос над Ромима и Србоцид тадашње хрватске државе).

Уз то се мора узети у обзир и следећа, објективна констелација, која додатно потенцира ову (субјективну и негативну) полазну ситуацију у случају немачког читаоца:

Сви искази о Србоциду у хрватској држави 1941-1945. су толико драстични, да они превасходно за емоционалну интелигенцију (а индиректно тј. следствено и за здрав разум, логичко резоновање) моментално експлицирају следећа питања:

а. У којој мери је вероватно или већ само могуће, да ти искази заиста одговарају истини (= стварности)? Може, додуше, да важи као крајње невероватно, као фактички искључено да огромни број сведока, који долазе са разних страна (различитих нација, конфесија, социјалног статуса, често супротстављених актуелних интереса, итд.) сложно и скоро идентично искривљује или чак циљано фалсификује слику истог временско-просторног комплекса збивања, али питање је ипак неизбежно, јер ти искази истовремено стављају и најбујнију фантазију на врло тешку пробу, звуче некомпатибилно са било којом представом стварности, радикализују шта више најраније визије мука у паклу и погодни су да релативизују било какве ноћне море. Из тога произилази једно много примереније питање, наиме

б. колико су заправо људска осећања (и разум) уопште пријемчива за ова сведочења савременика и очевидаца Србоцида о тадашњем крајњем, буквално бестијалном варварству починитеља злочина, колико су дотична сазнања тиме схватљива и – како за „нормалног“ човека, тако условно речено и за научника – као „стварна стварност“ прихватљива? Фигуративно речено – поседују ли ти вербални (и ликовно-илустративни тј. оригиналне фотографије из дотичног времена) описи овако монструозних ситуација уопште њима дорасле рецепторе у „нормалној“ психи?

Разлог за неверицу је, јер највећи број „нормалних“ људи у смислу уобичајеног одбрамбеног механизма сопственог и виталног система вредности (= своје нормалности), нагиње ка субјективном потискивању/порицању и саме могућности таквих и свих сличних поступака, тиме а приори и некритичном, скоро аутоматском одбацивању дотичних сведочанстава, као неверодостојних и само субјективних, чиме се индивидуално-психолошки (и социјално-психолошки) круг затвара: „Не може да буде, оно што не сме да буде!“

Ситуација се радикално заоштрава при сазнању тј. при акцептирању чињенице, да је могуће мобилисати десетине хиљада серијских убица (највећим делом „нормалних“ људи), који потом годинама прогоне и садистички мрцваре, масакрирају и убијају стотине хиљада исто тако „нормалних“ људи. То је, несумњиво, једна тешко подношљива представа стварности.

Активирање психо-одбрамбеног механизма условљено је и неизбежном асоцијативном компонентом мишљења. Исто тако, као што жалобници при сахранама својих блиских истовремено – потсвесно, полусвесно или свесно – оплакују и сопствену пролазност тј. пројицирају себе у ситуацију умрлог, тако су и сви они, који су суочени са сликом људи „окићених око врата ланцима, направљеним од нанизаних људских језика и са корпама пуним људских очију“ моментално изложени – исто тако подсвесном, полусвесном или свесном – страху, сопственој пројекцији у статус једне будуће жртве („ако је било могуће да се ово већ једном заиста догодило, онда је могуће да се то и понови, да се деси и мени“).

То је оно, што је нпр. Иван Буњин за време дугогодишњег истраживања мотивације совјетских комуниста при спровођењу свог државно-партијског терора (смислено) назвао „уништавање мере пријемчивости“ људске душе:

„Људи живе према једној одређеној мери. Они, значи, поседују и једну меру пријемчивости и способности представљања нечега самима себи. Дакле, прекорачи ту меру! Обеси седморо људи и сви ће да ужаснуто заурлају. Обеси, међутим, седам стотина људи и тада ће чуђење и галама да се окончају, све ће постати окамењено и безосећајно (…)“

И историјски извори о Србоциду, које је Ђуро Затезало читавог живота сакупљао, прете дакле да врло брзо пређу „нормалну“ границу пријемчивости.

Велики баскијски филозоф и књижевник Мигел де Унамуњо (Miguel de Unamuno) је пак – прилично резигнирано – постулирао: „Народ не воли да погледа истини у очи. Истина је чудовиште, које је најбоље избегавати.“

 

Понеки коментари читалаца немачког издања су потврдили исправност оваквог начина размишљања и приступа:

„Кроз уводно излагање Владимира Умељића (…) читалац се прво упознаје са стручним изразима, као и са историјском и политичком позадином збивања у Хитлеровој вазалној држави Хрватској, после чега може да без проблема прати следствена сведочанства очевидаца и преживелих Србоцида.

Овде се открива несумњива повезаност, тесна испреплетаност између римокатоличке цркве, клерофашистичког усташког режима и немачке окупационе силе из времена Другог светског рата (…)“

 

И сам наслов оригиналног, српског издања овог дела је врло промишљен, јер цитирањем једног дела исказа једног од геноцидних убица у служби хрватске државе 1941-1945, он ословљава и један есенцијални проблем при покушају да се разуме овај стравични феномен, наиме – како је могуће од нормалних људи направити зверске убице, који после обављеног „посла“ поново постају неупадљиви, (такорећи) нормални људи?

Погледајмо два таква сведочанства:

Хрватица Марија Јосипова Обајдин је била једна „нормална“ жена у време Србоцида 1941-1945. Она је после рата изјавила за судски протокол:

„У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (…) Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила јама, у коју су усташе потрпале убијене Србе. Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети. Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу, и више није показивала знакове живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир (…)“

Карактеристична је и изјава једног некадашњег бојовника хрватске државе 1941-1945. из Коренице, Хрвата по имену Мато Шљарић, који је по завршетку рата пред судом дао исказ о свом учешћу у Србоциду. Он је после трезвеног навођења својих убистава, после трезвеног набрајања жена и деце, које је клао својом секиром или изранављених девојчица, које је живе бацао у њихове гореће куће, исто тако трезвено завршио своју изјаву реченицом: „А потом сам дошао кући и радио свој сељачки и ковачки посао (…)“

И он је био један „нормални“ починитељ геноцида.

Затезало нас, дакле, упућује на неопходност анализе овог феномена радикалног овладавања људима и њиховог онечовечења, јер без схватања дотичног механизма није могућа било каква профилакса, правовремено препознавање и спречавање понављања злочина.

Овде један покушај у том смислу.

Ни при једној другој форми масовног убиства у историји се не запажа оволики степен делотворности језичко-филозофске аналитичке методе „Узурпација власти над дефиницијама стварности и психагогија (= вођење душа)“ као при феномену геноцида: Масивно редефинисање циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизације резултира, наиме, превасходно једном масивном дехуманизацијом циљне групе починитеља геноцида.

Та делотворност, тај ефекат траје и по извршењу физичког чина злочина, када по правилу долази до релативирања или негирања истог. Геноцидно „ванредно стање“ постаје прошлост и „нормални“ починитељи се враћају својој свакодневници, носиоци „баналности зла“ поново теже да постану носиоци „баналности добра“.

Они, истовремено и из тог разлога, у принципу припадају најгорљивијим заступницима негирања сопственог, а у маси последично и општег злочина, јер се то једноставно сада више не уклапа у њихову „нормалност“ (=„баналност добра“).

Суочити се са тим би за њих представљало једну врсту „мислити незамисливо“ („thinking the unthinkable“), овде се радије развија познати социјално-психолошки одбрамбени механизам „селективног незнања/памћења“ („selective ignorance“) а претходна психагогија постаје део сопственог заштитног оклопа, постаје она пословична „сламка спасења“ дотичне јединке у психо-моралном смислу.

За њих почиње да важи максима „Није никако могло да буде, оно што није смело да буде“, при чему је и при овоме одмах препознатљив онај исти принцип, који их је и довео дотле, наиме, путем доживљене и интернализоване психагогије, коју су искусили од стране својих вођа (ауторитативних узурпатора власти над дефиницијама стварности).

Они су, дакле, стигли до једне тачке, са које више нема повратка (почињено је почињено) и не виде више никакав избор за себе, осим да се дефинитивно поистовете са оном редефинисаном „стварном стварношћу“, у чијој реализацији су по правилу мање или више активно, али врло битно учествовали.

Када стварност више није компатибилна са сопственом представом о њој, онда – утолико горе по стварност, онда се иста и даље мора виртуализовати и неуморно етаблирати („сазнање“ једног од нацистичких узурпатора власти над дефиницијама, министра пропаганде Јозефа Гебелса: „Једна сто пута поновљена лаж постаје истина.“). Када значи већ не постоји апсолутна истина, онда се „моја/наша“ истина мора пробити и етаблирати као једина важећа, претходно релативизована константа се сада мора у „мом/нашем“ интересу апсолутизовати.

Овим се стиже до питања одговорности и кривице „нормалних“ починитеља, физичких извршилаца геноцида. Полазим од тога, наравно, да се питање одговорности и кривице иницијатора, наредбодаваца и организатора при овом тешком злочину (узурпатора власти над дефиницијама и психагога) не може озбиљно поставити.

Мора се поћи од тога, да ни овај препознати и научно утемељени механизам не представља никакву олакшавајућу околност за једног „нормалног“ извршиоца геноцида. Чињеница је, наиме, да се интернализација, значи субјективно усвајање спољних вредности, конвенција и норми (Норберт Елијас) емпиријски никада не дешава свеобухватно, да слобода избора увек остаје очувана.

Другим речима, психагогија није никаква човековом разуму и емоцијама надређена хипноза, која тајновитим путевима подсвести неодољиво редукује човека на једног андроидног био-робота, на једног пасивног носиоца неког апстрактног зла. Ефекат психагогије се темељи на интеракцији између психагога и интернализујуће особе, из чега произилази и (неоспорно асиметрична) заједничка одговорност.

Подсетимо се кратко на практикујућу психагогију при феномену геноцида.

Један психагог констатује (за себе тј. за свој наум) повољне околности у социјалној заједници, чијој већини он по правилу припада (нестабилност дотичне заједнице у политичком и економском смислу, присутни или чак растући осећај угрожености, егзистенцијална страховања, недостатак перспектива, комплекси инфериорности и сл.).

Он истовремено познаје суштинску тежњу људи да се ослоне на стабилне константе живљења (ред, мир, слобода, животни стандард, просперитет, правна сигурност) и зна, да се те константе не дају елиминисати (индивидуална „Јасвест“ и групна „Ми-свест“). Он уз то познаје сопствену и, истовремено, културолошку традицију своје друштвене већине и све оне историјске „рецепте“ решавања конфликтних ситуација дотичног цивилизацијског наслеђа.

Психагог тада почиње да потенцира комплексе, страхове и фрустације те своје социјалне већине и да, истовремено, пројицира (и без мере потенцира) исте на планирану циљну групу жртава у смислу њихове одговорности и кривице.

Он мора да усади својој већини мишљење и осећај да је дотична циљна група та, која угрожава постојеће константе („Јевреји су паразити (…) један огромни полип“ (…) Роми су асоцијални (…) мање вредан елемент (…) Срби угњетавају и експлоатишу Хрвате (…) то су пси, најглупље (…) издајничко становништво…“).

Вокабулар, који се том приликом бира, циља ка једној новој дехуманизованој представи припадника мањине („пси“, „живина“ „… и сличан смрад“, „крволоци“), која тежи да заузме место једне константе и да што више снизи „праг надражаја“ у планираних починитеља геноцида, да што делотворније уклони етичко-моралне препреке и бране, које деле „нормалне“ људе од суштински асоцијалних злочинаца.

„Нормални“ припадник већине у дотичној социјалној заједници почиње да интернализује у складу са својим степеном индивидуалне пријемчивости (индивидуална „Ја-свест“, социјална „Ми-свест“), у складу са оним добијеним „заједно са колевком“, од историје и традиције па до (не)важећих етичко-моралних критеријума, (не)важећих социјалних норми и конвенција, свега онога што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“ односно менталитет (= идентитет) и сл.

Већ ту почиње једна обострано вољна интеракција између психагога и интернализујуће особе, неминовна и масивна „поплава информација“ („informational overkill“) убрзава усвајање и практиковање једног заједничког вокабулара, „нормални“ припадник социјалне већине постаје активни заступник, протагониста и бранитељ те ново ре-дефинисане и психагошки инициране „стварне стварности“ (или, наравно, њен више или мање убеђени противник).

Постаје, дакле, нормално да се крене у копање кромпира или спусти свој ковачки чекић, потом убије један или више људи и да се после тога крене кући са ископаним кромпиром или поново врати свом наковњу.

Од еминентне важности је, сигурно, и чињеница да што више циљна група предвиђених жртава „губи“ своју хуману димензију, свој етичко-морални профил и интегритет, то се група потенцијалних починитеља, која позитивно интернализује дотичну вербалну понуду и тиме ступа у интеракцију са психагогом тј. већ овде преузима свој део асиметричне одговорности за следствене догађаје, осећа „моралнијом“, „супериорнијом“, „људскијом“ (још један парадоксон), појам „над-човек“ све више губи своју обесмишљену и расистичку арогантност, и постаје део ове нове „стварне стварности“.

И – „нормални“ припадник већине има све време слободу избора.

Тиме постаје јасно да основа увек индивидуалне одговорности за сваки поступак и тиме за свако почињено (не)дело лежи управо у јединој могућој слободи човека, у слободи избора, коју интернализација по свим досадашњим сазнањима никада не успева да потпуно стави ван снаге.

Ово сазнање приказује и флоскулу о „колективној одговорности“ у једном сасвим новом светлу. Тај појам је увек с правом носио стигму „правде победника“, „узимања читавих нација као таоца“ и сл. и имао, истовремено, увек један скоро расистички конотиран призвук. Никада се, међутим, није у довољној мери вредновала његова димензија са тачке гледишта починитеља злочина и њихове апологетике – шта би један џелат могао себи боље да пожели него да се заклони и анонимизује у једној маси „колективног убице“?

То значи, тај појам остаје негативно конотиран, али одговорност за овај покушај узурпације власти над дефиницијама стварности би смела да се позиционира само у једној (исто тако негативно схваћеној) заједничкој „правди победника и криваца из редова побеђених“.

 

Закључно, иако је наслов оригиналне српске верзије текста, још једном, био изузетно промишљен и примерен, променио сам га за немачко издање а из горе наведеног разлога прилагођавања, приближавања немачком читаоцу, својеврсно парафразирајући Христове речи опраштања (Матеј 18, 23-35. Зач. 77): „Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“. Својеврсно, јер је наслов сада гласио: „… јер они су знали шта раде!“

Свети Николај Српски је о томе рекао:

„Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ То је поука о опраштању. Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. „Освети ме“, то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих – не знају, вели, шта раде! Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље.“

Препознајем и признајем да не поседујем снагу и величину Ђура Затезала („нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине“) или шта више Светог Николаја а камоли Христа Спаситеља, да сам грешан.

Препознајем и признајем да сам спреман на опроштај, но тек после покајања починилаца злодела. Код њих, међутим, као и код огромног дела њиховим потомака, до данашњег дана, нигде се нити не наслућује било каква жеља или намера у том смислу.

 

Можда, јер су они знали шта раде?