Владимир Умељић: ДЕЧИЈЕ ЖРТВЕ СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

ИСКРА на Фејсбуку

Јасеновац (Фото: Sputnik/Ненад Зорић)

Једна јединствена појава у историји човечанства – концентрациони логори искључиво за децу, као геноцидни државно-црквени оквир њиховог масовног убиства и присилног покатоличавања

 

„Страшна оптужба против усташа,
који желе уништити дјецу једног народа!“
(Дневник Диане Будисављевић, забелешка од  11. VII.1942.)

 

„Срби су 1918-1945. извршили један страшни геноцид над Хрватима!“
(Проф. др Иво Омрчанин, 1955.)

  

Оно што је хрватску државу 1941-1945. разликовало чак и од нацистичке Немачке, то је чињеница да је само у њој дошло до оснивања концентрационих логора искључиво за (у првој линији српску) децу. Та чињеница стоји у непосредној вези са главном специфичном карактеристиком Србоцида, која га разликује од остала два велика геноцида европског XX века – при њему је наиме дошло и до масовног насилног покатоличавања најмасовније циљне групе жртава (српске, дакле не и јеврејске и ромске), које се над децом спроводило у дотичним логорима.

 

Како нацистичка Немачка, тако и клерофашистичка Хрватска су, додуше, имале и у својим „нормалним“ концентрационим логорима смрти сопствена „дечија одељења“ и третман заточене деце је у принципу био слично нељудски. Погледајмо једно сведочанство квалификованих очевидаца тог времена о Аушвицу. Нацистички СС-командант логора смрти Аушвиц-Биркенау (AuschwitzBirkenau), Рудолф Хес, забележио је једну посету, коју је Хајнрих Химлер 1942. учинио логору:

„Одмах сам показао Химлеру „Цигански логор“. Он је све пажљиво погледао. Видео је препуне бараке, лоше хигијенске услове, примио к знању све оне заразне болести, које су харале, поред осталог и дечију заразну болест Нома, од које сам ја увек осећао језу, јер је по изгледу подсећала на лепру. Видео је сва она измршавела дечја тела, са великим рупама на образима, кроз које се могло гледати у унутрашњост уста, оно лагано распадање живе деце (…) Онда ми је дао наређење да их све уништимо…“[1]

Само Хрватска 1941-1945. је, међутим, имала концентрационе логоре искључиво за децу.[2]

Деца су се дакле налазила и у другим, од укупно 22 сталних (од 1941-1945. било је основано шта више око 40, мањи међутим нису били нарочито дугог века[3]) концентрациона логора тадашње хрватске државе (Јасеновац, Стара Градишка, Уштица, Млака, Јабланац, Госпић, Ђаково, Огулин, Копривница, итд.), али логори Сисак, Јастребарско и Горња Ријека (као и делом Лоборград[4], ту су наиме са њима биле заточене и њихове мајке) били су и остали јединствени у читавој историји света по својим специфичним малим заточеницима.

Ова три дечија концентрациона логора била су део логорског система Јасеновац и основана су званичним актом хрватске Владе од 25. септембра 1941. под бр. 1528-2101-З-1941. Тиме су се она налазила под надзором Еугена Диде Кватерника и под директном управом Вјекослава Макса Лубурића.[5]

Лубурић, од стране логораша Јасеновца зван „Макс месар“, претходно се за ту дужност квалификовао на правом месту, наиме, проучавајући нацистичке методе третирања заточеника у немачком концентрационом логору Заксенхаузен (Sachsenhausen).[6]

Упознајмо се прво са заиста голготним путем те деце у дотичне специјалне логоре, а на основу једног хрватског историјског извора, једног званичног извештаја из 1945., насталог дакле непосредно по завршетку рата (курзив у доњем тексту означава подвлачења од стране аутора):[7]

 

„ДЈЕЧИЈИ ЛОГОРИ У НДХ, ОПЋЕНИТО О ДЈЕЧИЈИМ ЛОГОРИМА

У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетке тисућа српске жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку.

Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги, хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на тисуће дјеце било згурано у казамате с голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње.

Због пренапучености и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој мјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу.

Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегао прстима и згужвао, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира. Зуби су им испадали из уста с комадима чељусти. Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки, смртни болесник.

Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала. Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно (…)

Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добива тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстинкти ни глад. Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година.

Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом повјериле заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било врло тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властите измете (…)

Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке одоре, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.

За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јабланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Криж из Швицарске одаслао у Загреб свог изасланика др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао, па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спашавање те дјеце из логора.

Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, допустили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом (…)

ТРАНСПОРТ И ГУБИЛИШТЕ ДЈЕЦЕ

Почетком мјесеца српња 1942. године, стигло је из Загреба у логор Стару Градишку 16 добровољних сестара Црвеног Крижа из Загреба, да преузму дјецу из логора и смјесте у „Дјечије домове“. Сестре су затекле дјецу како чуче у дворишту логора, изложена страховитој српањској жеги и чекају да буду пописана. У ту сврху је био сестрама додијељен и један логораш Жидов, који је сестре одвео у логорску „болницу“.

Болница је зграда десно од улаза у логор. Дјеца су у тој болници полугола лежала на голим подовима, више слична мртвацима, него живим бићима. Сестре су и ту дјецу унијеле у попис и без знања Лубурића утоварили у транспорт. Лијечник је сестрама показао и таван и подрум, гдје су се налазили само дјечији костури.

Лијечник који је то показао, био је за то стријељан.

Сестре су након што су обавиле попис дјеце, дјецу отпремиле у Окучане камионима, а одатле Г-вагонима у Загреб, гдје су дјеца лежала на голом поду. У том првом транспорту било је око 850 дјеце (…) Транспорт је био на путу преко 24 сата и морао је на разним постајама чекати, јер су пролазили усташки и њемачки војни транспорти.

Стотине дјеце, тих малих мученика преузето је од управе логора у заједнички попис с најнужнијим оскудним и непотпуним подацима за први транспорт. Много дјеце морало се на рукама носити у марвинска вагоне, јер нису више имала снаге ни изаћи обавити нужду изван вагона.

Коначно, 11. српња 1942. г. први транспорт стигао је у Загреб и смјештен на колосијек „Сењак“. Кад су се отворила врата појединих вагона, чуо се само покоји јецај или слаби плач дјетета. А дјечије сподобе чучале су или у клупко смотане лежале на поду, док је из узаних шиљатих лица, која су била наслоњена на скупљена кољена, гледале бескрајно тужним погледом стотине, према ситном лицу, несразмјерно великих дјечијих очију.

Сестре су дјецу рукама скидале са вагона, стављале их на земљу, гдје би се дјеца одмах шћућурила попут преплашених птица, стишћући под пазухом комадић старога круха, што су га путем добила од људи на појединим постајама.

Након што је транспорт био истоварен, прешло се на раскуживање и купање дјеце. Стотине и стотине дјеце, у доби од неколико дана до 15 година, гледало је на то с неповјерењем и неком притајеном огорченошћу. Не говоре, а већина их и не гледа. Немоћно леже на поду бараке окупани и очишћени, не знајући што се то с њима збива и не иду ли можда у сусрет новим мукама. Пригодом купања и раскуживања помрло је око 30 дјеце а 17 их је већ мртвих раније извађено из промета, а много их лежи умирући на поду бараке крај немоћних лијечника, да за који час заврше своје кратко, али болно бивствовање.

Након купања и раскуживања, те летимичних дјечијих мишљења, дјеца болесна од тифуса и пјегавца, послана су одмах у болницу за заразне болести, гдје је тадашњи шеф примаријус др Мерџо показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у болницу, док је др Оскар Сајдл (Oscar Seidl), познати петоколонаш и Нијемац, шеф педијатријског одјела болнице на Ребру, отклонио примање дјеце ријечима да не прима бандитску дјецу.

Већ прве ноћи како је транспорт стигао у Загреб, умрло је у болници за заразне болести 37 дјеце. Дјеца су стигла у једном потпуно изнудреном дешператном стању. Екстремитети су били сви отечени усљед ендема, док је лице било упало, мршаво, блиједо, а очи упале.

Сва дјеца добила су тешке прољеве, који су сви били крвави и одговарали слици једне тешке дизентерије, а цријева су им висила и до 5 cm изван тијела.У цријевима се видјела пробављена кукуруза, јер су дјеца у логору Стара Градишка добивала за храну на дан шаку кукурузног зрња и то гризла, а осим тога пасла траву.

Посумњало се на грижњу, но вишекратни бактериолошки преглед столице показао је да нема клица. За лијечнике ствар је постала нејасна тим више што су слузнице уста, меког непца као и ждријела показивале нападно црвенило, које својом сликом подсјећа на тзв. Enaten код шарлаха, но осип на тијелу дјеце није се могао установити.

Тек касније пригодом сецирања умрле дјеце, када су пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, установљено је да су дјеца у логору Стара Градишка била суставно третирана стављањем соде у воду. Осим тога, била су дјеца заражена и другим заразним болестима, као што је шарлах, дифтерија, тифус, морбили итд.

Дјеца су дошла претежно гола или врло оскудно одјевена, јер су им усташе које су их на појединим постајама тобоже раскуживали, покрали са њих одјећу и обућу. Касно у ноћ, био је посао свршен и када су сестре и лијечници, који су радили око транспорта, мислили да је посао довршен, наједном се пронашло у кутевима појединих вагона још 250 дојенчади у доби испод годину дана, како немоћно леже већ сва помодрила и зачмала од плача.

Дјеца су пузила подом без крпа и пелена, потпуно онечишћена у изметима и мокраћи. Поново је требало приступити послу да се покуша спасити и ту дјецу, но није било ни пелена ни лијека. И док су једне сестре прале дјецу, а лијечници им пружали помоћ, друге сестре разбјежале су се градом и по кућама родољубивих грађана скупљале пелене и млијеко, да тако пруже прву помоћ 250-еро безимене дојенчади.

Пригодом искрцавања једног транспорта око проф. Камила Бреслера, који је руководио тим радовима, стално се врзмао бојажљиво некакав човјек. Када га је коначно проф. Бреслер питао што жели, казао му је тај човјек, да је одмах након окупације као Србин из Дубице добровољно пошао на рад у Њемачку, јер су му рекли да ће обитељи таквих људи бити заштићене. Налази се на путу кући јер је добио допуст. На колодвору је чуо од жељезничара за неку дјецу, која су стигла транспортом, па је дошао упитати налазе ли се можда овдје и његова дјеца. Проф. Бреслер увео га је у бараку. Човјек је неколико пута обилазио редове лежеће дјеце, али је само нијемо тресао главом. Мало касније видио је проф. Бреслер како носи у рукама сасушено тијело своје 12-годишње кћерке, која је умирући препознала свог оца. Нијемо су се погледали, а затим је чучнуо са дјететом у наручју уз зид бараке. Проф. Бреслер је одмах наручио санитетска кола, те оца с дјететом дао превести у болницу, но било је прекасно. Дијете је на рукама оца до болнице умрло.

Након извршеног купања и раскуживања, те након што су најтеже болесна дјеца са заразним болестима смјештена у болницу за заразне болести, дјеца су нахрањена и укрцана поново у вагоне за пут у Јастребарско. Унаточ молби да транспорт буде што прије сложен и крене с колодвора, требало је пуна 4 сата док су усташе, које су пратили транспорт, дозволили одлазак транспорта са загребачког колодвора у Јастребарско.

Усташка пратња транспорта украла је из промета изгладњеле и умируће дјеце за Јаску 100 кг кекса, које је једна загребачка твртка за дјецу поклонила, а дјецу док су била код њих у логору, пустили су да пасу траву.

Сва та дјеца су била православна, одведена из села испод Козаре (…)

Док су бројни лијечници, хуманисти и родољуби дочекивали транспорте дању и ноћу и пружали помоћ по прихватилиштима које су сами организирали, дотле часна сестра Лауренција из Широког Бријега виче на загребачком колодвору приликом стизања једног транспорта с том дјецом мученицима: „Сву ту дјецу треба поклати!“

И док су бројни родољуби давали новчане прилоге, те прилоге у храни и одјећи, те дјецу из промета узимали себи, да барем мало олакшају патње тим малим мученицима, дотле часне сестре из Широког Бријега скупљају по Загребу и покрајини прилоге у новцу и храни за партизанску дјецу, а онда све то утајују, те храну и новац шаљу у свој самостан у Мостар (…) Број транспорта који су стигли, односно прошли кроз Загреб од 27. марта 1942. до 8. јануара 1943. када су усташе забраниле даљњу бригу и скрб за ту дјецу износи 53, са укупно 12.770 дјеце.“

И – тек потом су дакле та деца тј. она која су дотле преживела, стизала у те концентрационе логоре посебне намене, са њиховим специјалним, методолошки разноврсним, али врло очигледно једнонаменским третманом деце-затвореника (в. доле).

У Лоборграду, где је нпр. било могуће да се једно дете затетура и нехотично гурне логорског команданта, и да га дотични стога на лицу места умлати ударцима кундака[8], иначе, данас не постоји ништа што би подсећало на тадашње патње логораша.[9][10] Исто важи и за општину Лобор, која је на месту некадашњег логора основала једну психијатријску установу и на свом званичном интернет-представљању ниједном речју не помиње овај део историје.[11]

Најмањи дечији логор је био Горња Ријека а највећи Сисак. Остало је забележено да су деца умирала од глади и злостављања, од нелечених болести и тровања. Тако им чувари нпр. данима нису давали никакву храну а потом оскудне намирнице, али препуне натријумхидроксида. У Сисак је 1942. било доведено и преко 6.000 отете мале српске деце са Козаре, од којих је ту више од 1.600 изгубило живот. Укупан број дечијих жртава, по овом аутору, износи око 4.000. Ни на том месту масовног геноцидног убиства деце у Сиску, у данашњој Хрватској не стоји никакав споменик или барем нека табла са натписом за сећање на хиљаде геноцидно уморених малишана, већ једна велика модерна дискотека, у којој млади уживају у музици, плесу и уобичајеном проводу, у животу, који је пре осамдесетак година управо ту на најбруталнији начин ускраћен српском младом нараштају.[12]

Новија истраживања говоре о знатно већем броју дечијих жртава само из области Козаре:

„Требало је да прође више од три деценије да се коначно утврди стравични списак смрти дјеце са подручја Козаре: имена убијене дјеце и имена њихових родитеља, у којима су мјестима и када рођена, гдје су и када страдала.

За четири ратне године, од априла 1941. до априла 1945, из 219 козарских села и градова убијено је и на друге начине уморено 11.194 дјеце. Најмлађа су била у пеленама и колијевкама, а најстарија су имала 14 година. На најсвирепији начин угашен је живот 6.302 дјечака и 4.874 дјевојчица. За њих 18 није било могуће утврдити име и пол. Она су убијена још прије крштења.

По узрасту, убијено је 738 четрнаестогодишњака, 819 тринаестогодишњака, 567 дванаестогодишњака, 799 једанаестогодишњака, 390 десетогодишњака, 580 деветогодишњака, 444 осмогодишњака, 555 седмогодишњака, 692 шестогодишњака, 737 петогодишњака, 791 четворогодишњака, 934 трогодишњака, 1.013 двогодишњака, 951 једногодишњака. Превремена смрт највише је покосила дојенчад. Њих 1.195 имало је тада само неколико дана или неколико мјесеци. Просјечна старост 11.194 убијених дјечака и дјевојчица била је 6,5 година.

По националном саставу најтрагичније су прошли Срби — 10.775. убијених. На другом мјесту су Роми — 310; убијено је 73 малих муслимана, 15 Јевреја, 12 Хрвата, док се за деветоро дјеце није могла утврдити национална припадност. За млади нараштај Козаре најкобнија је била 1942. година. Тада је убијено 9.443 дјеце. Масакр је учињен у току и послије велике битке на овој планини, која је Козару претворила у легенду. Године 1941. убијено је 212 дјеце, 1943. страдало је 673, а годину дана касније 799. Дјеца са Козаре су гинула и у 1945. години. У посљедњим мјесецима рата, када је непријатељ бјежао из наше земље, убијено је 103 малишана.

Највише дјеце са Козаре прогутало је јасеновачко стратиште. У Старој Градишки, Јабланцу, Млаки, Уштици и Јасеновцу — 5.683; у логорима за дјецу (Горња Ријека, Јастребарско, Сисак), у транспортима, загребачким прихватилиштима и болницама — 3.254; у покољима извршеним у родним мјестима и у збјеговима на Козари и Грмечу страдало је 1.195 дјеце; од 16.500 Козарчана протјераних у Славонију, Мославину и Билогору усташе су убиле 700 малишана; у логору на Сајмишту код Земуна животе је изгубило 234, док се из њемачких душегупки није вратило 19 дјеце. За извјестан број дјеце са Козаре није било могуће утврдити мјеста њиховог страдања нити хумке гдје су покопана.[13]

У НДХ су, иначе, према до сада истраженим подацима, од априла 1941. године до маја 1945. животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Укупно 60.234 деце у НДХ је дакле било ван ратних збивања убијено, највећим делом у оквиру геноцидног програма хрватске државе 1941-1945, од тога 30.054 дечака и 28.012 девојчица, док за 168 малишана није било могуће утврдити пол.[14]

Сви покушаји да у овом контексту дођем до укупног броја хрватске деце у НДХ, страдале од стране Срба, што се свакако догађало, нису уродили плодом. То је чудно, јер то је важан параметар научно-историјског вредновања дотичних збивања и јер хрватска историографија иначе обилује прилозима о хрватским страдањима за време и после Другог светског рата – од стране четника и партизана, као и од послератног комунистичког режима у другој Југославији.

Познато је, додуше, да никада нису постојали некакви српски концентрациони логори за хрватску или босанско-муслиманску децу, али осветнички походи српских устаника су остављали за собом и невине жртве, дакле и жене и децу.

Једини прилог хрватске историографије, који сам нашао и који говори и о тој проблематици, односи се на источну Херцеговину (тада у саставу НДХ). Овде један мали извод из тог излагања (2010.):

 

„ЦИВИЛНЕ И ВОЈНЕ ЖРТВЕ ДРУГОГА СВЈЕТСКОГ РАТА И ПОРАЋА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ

Што након свега рећи о рату и односу фашизам – антифашизам на нашем подручју тијеком Другога свјетског рата и пораћу? Закључак се сам од себе намеће. Ријеч је о геноциду над Хрватима! Резултат геноцида приказати ћемо у бројчаном приказу.

  1. Омјер је страдалника тијеком и послије Другога свјетског рата је сљедећи:
  • 551 је страдала тијеком Другог свјетског рата
  • 864 особе су страдале послије Другог свјетског рата
  1. Омјер је страдалих војника и цивила тијеком и послије Другога свјетског рата сљедећи:
  • 277 је страдало војника ( у борбама и који су заробљени послије рата)
  • 138 је страдало хрватских цивила
  1. Омјер је страдалих војника, дјеце и жена тијеком Другога свјетског рата сљедећи:
  • 683 војника су погинула тијеком рата
  • 684 је страдало дјеце до 15 година.“[15]

Ови подаци нису наравно репрезентативни за читаву хрватску државу 1941-1945., јер се односе само на једну област тадашње НДХ. Начелно је уз то врло незахвално стављати бројке невиних дечијих жртава супротстављених страна у међусобну релацију, јер а) свака невина жртва је то што јесте – невина жртва, која заслужује жаљење и саучешће, безрезервну солидарност и позивање починитеља на одговорност, у смислу правде, учења из историје и безусловне примене принципа „Никад више!“ и б) невине жртве једне стране никада, ни у ком случају не могу оправдати невине жртве друге стране.

Историјска наука, међутим, захтева и утврђивање квантитативних података и стога ипак желим да суочим исте у овом конкретном случају, иако се не ради о истој области, иако је простор Козаре (око 40 км2) географски неупоредиво мањи од источне Херцеговине (читава Херцеговина обухвата површину од преко 10.000 км2), иако су дечије жртве Козаре регистроване до 14 година живота (просечна старост 6,5), док су дечије жртве источне Херцеговине проширене до старости од 15 година (и односе се искључиво на хрватску популацију), итд.

Бројчани однос за четири године рата у само ове две географске области хрватске државе 1941-1945. износи – ако дакле за тренутак занемаримо горње, статистички релевантне елементе у смислу егзактности, који уз то представљају и одређену „предност“ за хрватску страну ваге – 10.775 : 684, тј. српских дечијих жртава је и у овом случају било преко 15 пута више и то у изразито (најмање 100 + x пута) мањој области, износио је дакле преко (15 x 100% =) 1.500% броја хрватских дечијих жртава.

На сваку невину хрватску дечију жртву овде долази 15 невиних српских дечијих жртава.

А ако бисмо шта више упоредили број страдале српске и хрватске деце на истом подручју и у истом временском периоду, значи само у оквиру области Козаре (хрватска селективна статистика онемогућује то исто у источној Херцеговини), онда тај однос изгледа 10.775 : 12, односно српских дечијих жртава је у овом случају било скоро 900 пута више, српски губици представљају значи (897,91 x 100% =) 89 791% хрватских губитака.

На сваку невину хрватску дечију жртву овде долази скоро 900 невиних српских дечијих жртава.

Ово поређење је, ма колико било нерепрезантативно и морално-етички увек у извесној мери проблематично, важан показатељ (иако при овом примеру само квантитативни, који значи мора да се размотри у целокупном контексту конкретних збивања) у односу на једну значајну чињеницу, наиме, на разлику између опште и систематске нечовечне акције једне геноцидне државе с једне и спорадичне, хаотичне, нечовечне реакције жртава геноцида/осветника с друге стране.

Та разлика у квалитету злочина се значи одражава и у квантитету жртава. Хрватска страна, међутим, и ове конкретне, парцијалне губитке своје популације вреднује 2010, благо речено, врло самосвојно:

„Закључак се сам од себе намеће. Ријеч је о геноциду над Хрватима!“

То је истоветан начин, који је упражњавао и нпр. хрватски апологет Србоцида и високо рангирани великодостојник римокатоличке цркве Иво Омрчанин већ 1955:

„… Против своје воље ушли су Хрвати 1918. у једну унију са Србима (…) Тада су Хрвати под најстрашнијим условима почели своју очајничку борбу за коначну и пуну националну и државну сувереност.

Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима (подвучено од стране аутора).

Најстрашније се десило 1941-1945, када су Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живјели у својој Независној Држави Хрватској. Сусједни Срби, међутим, којима су Хрвати кроз дугу историју увјек помагали, објавили су Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији начин (…) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао потпуно неспремне…“[16]

То је, дакле био став који је заступао не један хрватски продавац поврћа на пијаци, већ један хрватски Doctor Theologiae, Juris, Juris Canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law.

Из ког разлога би, дакле, један хрватски продавац поврћа на пијаци требало да посумња у речи једног таквог академског и црквеног ауторитета из редова сопственог народа? Народа, који је по Омрчанину био ето деценијама „жртва једног страшног српског геноцида, који је кулминирао 1941-1945“?

Вратимо се на дечије концентрационе логоре у Хрватској 1941-1945.

Дечији концентрациони логор Јастребарско (фрањевачки самостан, бивши дворац чувене мађарске племићке фамилије Ердеди (Erdődy), и околне бараке, које су претходно служиле као коњушнице италијанске војске) био је утолико специфичан, јер су га водиле римокатоличке часне сестре конгрегације Св. Винка Паулског („Дружба сестара милосрдница“). На челу управе логора налазила се часна сестра Пулхерија, свастика усташког доглавника и министра Мила Будака, „која је упамћена по крутом и бездушном поступању према деци-логорашима.“[17]

У нацистичким концентрационим логорима су, додуше, такође служиле жене као чувари и надзорници женских логора, у саставу „СС-пратећег корпуса“ („SS-Helferinnenkorps“ или „SS-Gefolge“), оне међутим никада нису имале највишу хијерархијску функцију, изнад њих се увек налазио командант логора. О њима је остало више него довољно сведочанстава окрутног (крутог и бездушног) поступања са затвореницама, о мучењу, батинању, хушкању крвожедних паса на беспомоћне логорашице, итд.[18]

Једна новија хрватска публикација (2011.) се посветила тематици дечијих логора у Хрватској 1941-1945. и обрадила значајни број примарних историјских извора из тог времена:[19]

„Познато је и да је дио припадника католичке цркве итекако подупирао усташки поредак и чак, с пушком у руци, судјеловао у борбама против НОВ Хрватске.[20] Сада се подузимају бројне активности како би се жртве усташког поретка избрисале из памћења људи. Да ли је итко провео истрагу да би се утврдило тко је крив за смрт више тисућа српске, жидовске и ромске дјеце, како у логорима, тако и изван њих?

У Јастребарском су „часне сестре“ својим крајње нехуманим поступцима проузрочиле смрт многих малишана. Међу њима се истицала часна сестра Барта Пулхерија, која је 1945. године, заједно с усташама, побјегла у Аустрију. Њезине поступке према дјеци црква никада није осудила. Ове, али и друге тзв. часне сестре, у црквеним круговима називају светицама и мученицама, као да су оне патиле у логору, а не дјеца о којима су оне требале бринути. За њих чак и неки бискупи организирају мисе задушнице, јер су се бориле против „невјерника“, тј. НОВ. На срећу, било је и оних жена, које су с правом носиле назив часне сестре и које су сву своју љубав и пажњу пружале дјеци.

Подсјетимо и на жртве дјеце, чија је једина кривица била што су били Срби, Жидови, Роми. Што су они били криви било коме? Да ли се итко од садашњих усташофила запитао због чега је требало убијати дјецу? Да ли се итко у католичкој цркви запитао због чега страдају дјеца? Како то да ни велик дио свећеника и тих часних сестара није показао кршћанску љубав за ближње, који су тешко патили? Част изнимкама. Очито да особе друге вјере, расе и нације, према понашању тих вјерских службеника, не спадају у оне, које они сматрају ближњима, иако до бесвијести понављајући говоре о Божјој и Исусовој доброти према свима, коју би баш они требали показати.

Када се говори о страдању дјеце у усташким логорима, треба рећи да ни Данте није успио дочарати муке, које су подносила заточена дјеца у усташким логорима. У логорима Стара Градишка, Јасеновац, Сисак није било никога да их утјеши, да им покаже сућут или било какву пажњу, да им обрише сузе или пак помази. (…)

Дјеца су доживјела одвајање од својих мајки на најсвирепији начин. Зар се уопће може и помислити да дјеца од неколико мјесеци могу преживјети без мајке. Чак и она нешто мало старија нису успјела дуже живјети, што је и био циљ усташког режима. У њима вапај мајки и плач дјеце није изазивао никакво сажаљење. Залуђени пропагандом својих вођа о уништењу Срба, као наводно вјековних непријатеља, без трунке грижње савјести, убијали су и мучили људе, а након свог крвавог пира, с круницом и Библијом у руци скрушено се молили у цркви, као да су учинили најплеменитије дјело.

На сваком кораку, од заточења, српска дјеца су се осјећала угроженима, јер су била стално кажњавана. На силу одвојена, смјештена у логоре, а затим предана на бригу „часним сестрама“ које су их окрутно малтретирале, изгубила су вјеру у људе.

Ваља нагласити да је само НДХ имала логоре искључиво за дјецу.

Посебност страдања дјеце у НДХ и нацистичкој Њемачкој, у односу на друге ратне злочине, састоји се у томе, што су државни органи тих земаља унапријед прогласили непријатељима своје грађане друге нације и друге расе. У НДХ то се односило на Србе, Жидове и Роме, који су беспоштедно уништавани. Највиши усташки дужносници јавно су говорили да ће трећину Срба иселити, трећину убити и трећину превести на католичанство и тако заувијек ријешити српско питање у Хрватској.

У провођењу те злочиначке идеје усташе нису поштедјеле ни дјецу.

Најозлоглашенији логор, у сваком погледу, био је онај у Госпићу, премда је познатији јасеновачки. Логор у Госпићу био је само транзитни, јер су заточени Срби, Жидови и други, након краћег задржавања одвођени до разних јама на Велебиту и тамо убијани.

Отворен је и систем логора у Јасеновцу, који је дјеловао од коловоза 1941. па све до травња 1945. године. У том логору усташе су примјењивале најокрутније методе убијања, како одраслих тако и дјеце. У убијању дјеце особито се истакао бивши фратар Мајсторовић-Филиповић, који је на суђењу признао да их је убио на стотине. Поред низа логора, усташе су отвориле и логоре за дјецу у Сиску, Јастребарском, селу Реки, Лобору, Горњој Ријеци, Ђакову, Старој Градишки. У те су логоре првенствено затварана дјеца Срба, јер су већину Жидова, заједно са дјецом транспортирали у Њемачку, гдје су сви завршили у плинским коморама. Дио их је транспортиран у Јасеновац с истим исходом.

Усташе из почетка нису имале других планова, што учинити са српском дјецом, осим да и њих униште. Тек када су многи грађани дигли свој глас против поступака усташа, нетко из врха те власти сјетио се да, у складу са својом расистичком политиком, дјечаке српске националности одгоје у усташком духу. Узор су им били Турци, који су кршћанску дјецу одгајали као јањичаре или су ту дјецу убијали.

Велики број дјеце није издржао нељудске увјете у којима су били смјештени, крајње оскудну исхрану и бројне болести, па их је дневно умирало на десетке. На њихово страдање подсјећају гробови у Јастребарском, Реки, Сиску, на Мирогоју у Загребу. Није познато гдје су сахрањена дјеца, која су умрла тијеком спровођења до логора.

Гробови дјеце у Јастребарском, гдје је уз католичко гробље, у сандуцима за транспорт шећера, сахрањено 468 лешева дјечака и дјевојчица српске националности, гробље у Сиску у којем је сахрањено 1.631 умрло српско дијете, гробље на Мирогоју у Загребу са 862 сахрањена дјетета, гробље у Лобору, гробље у Доњој Реци (код Јастребарског) и Горњој Ријеци (код Крижеваца), Старој Градишки, Феричанцима и на многим другим мјестима, захтијевају да се поново подсјетимо тко је и у име којих идеја, на свиреп начин усмртио ту јадну, невину дјецу (…)

Многи су се запањили сазнавши за масовне злочине над Србима у Гудовцу, затим код Вељуна, Банског Грабовца и низа других мјеста. Били су затечени и прогоном Жидова, које је до тада највећи број грађана Хрватске познавао као поштене и радине људе. Људи су се у невјерици питали какви су то монструми који чине те злочине. Познато је да су усташе имале значајну помоћ дијела католичких свећеника, који не само што злочине нису осуђивали, већ су их у доста случајева чак инспирирали, а неки и починили особно.

У повијести људског рода није забиљежено да је итко саградио логоре у које је заточио дјецу. То је једино учинила усташка власт за своје четверогодишње злочиначке владавине, од 1941. па до свибња 1945. године.

На Козари, похватан је највећи дио људи који су се налазили у збјегу, њих око 60.000. Дио тих људи је расељен по Славонији, а већи дио је био заточен у логору Стара Градишка. Дио их је завршио и у логору Јасеновац. Здраве и млађе жене Нијемци су одмах издвојили и отпремили у Њемачку на присилни рад, с тим да су им усташе претходно одузеле дјецу. Дјеца су одвајана и упућена у логор Сисак и Јастребарско. Дјеца која су била транспортирана у концентрационе логоре Стара Градишка и Јасеновац, одмах су била одвајана од мајки. Одвајана су тек рођена дјеца па до 14 година старости. Велики број мале дјеце био је утрпан на таване и у свињце и држан без хране и воде, што је значило сигурну смрт.

Путовање је до Загреба дуго трајало, а у вагону није било захода, па су нужду обављали унутар вагона. Тијеком путовања нису добили ни воде ни хране. У вагону је владао несносан смрад. Смртност је била велика, због посљедица боравка у јасеновачким логорима. Доласком у Загреб, најприје су дјецу подвргли раскуживању и шишању, а затим су их одвезли у Јастребарско. Но, влак није стао на жељезничкој станици, већ знатно прије, па су до барака и самостана морали пјешачити. Бараке, у којима су се налазила дјеца, биле су ограђене бодљикавом жицом, а на капији логора је стајао стражар. У логору су их обукли у усташке униформе. Спавали су на поду покривеном сламом.

Сведок Михајло Вељић тврди да су често одлазили у цркву на молитву, јер су усташке власти настојале од њих направити католике. Хранили су се веома лоше, али су ипак морали ићи на рад на економију. Због лоше хране и дезинтерије с којом су стигли у логор, многи су умрли. И Вељић наводи да је по умрлу дјецу долазио гробар Фрањо Иловар из Јастребарског и одвозио их на гробље. Логором је управљала часна сестра Пулхерија Барта тако строго, да су је се сви бојали. Но, Вељић је доживио као најокрутнију часну сестру Мерцедес.

Дјечји концлогори, основани у Сиску и Јастребарском били су посебност усташког режима у тзв. НДХ. Имали су задатак да прихвате дјецу из устаничких подручја, коју су оружане снаге Павелићеве владе хватале по устаничким селима и шумским збјеговима и доводиле у те логоре. Родитеље и старију браћу и сестре убијали су приликом оружаних насртаја на поједина устаничка ослобођена и неослобођена подручја или су их одводили као заробљенике у логоре окупираних еуропских земаља или у домаће логоре. Сву похватану дјецу, ако нису убијали на лицу мјеста, доводили су, дакле, у специјалне логоре за дјецу.

Дјеца се у тим логорима нису, дакако, могла искориштавати на начин, као одрасли логораши. Ту дјецу нису доводили у логоре, да би их спасили од сигурне смрти, која их је неминовно чекала у беживотним спаљеним селима. Није имало ни смисла збрињавати српску дјецу у логорима, кад су усташке власти ионако, према свом програму имале намјеру да све Србе на подручју НДХ физички униште или у најмању руку, да их раселе било камо из НДХ.

Дошли су на паклену идеју, да би се преодгајањем нејаке дјеце могла створити поуздана младеж, нешто по узору на јањичаре или, модерније на хитлерјугенд. То би, дакле, било већ на неки начин, корисно за усташку државу.

Карактеристика тих дјечјих логора, како се види, састојала се, између осталог и у томе, што су у њима била заточена искључиво српска дјеца. Одвођење отете српске дјеце у логоре представљало је, између осталог, још један сурови облик притиска на устаничке масе. Логорско „преодгајање“ нејаке дјеце, да би се од њих створили непријатељи властитих очева и мајки, може се сматрати најболнијим средством и најрафиниранијом методом, које се досјетила нека „мудра“ глава Павелићеве владе.

Дјечји логори у Јастребарском и Доњој Ријеци, селу у непосредној близини Јастребарског, уз логор Сисак, били су највећи дјечји логори у НДХ. Треба рећи да су дјеца у оба логора стизала измучена и готово гола. За њих ништа није било унапријед припремљено, ни смјештај, ни храна. Бараке нису биле очишћене, јер је остао коњски измет, а у њима није било ни струје ни воде. За исхрану су имали нешто кукурузног брашна, па су чланице Црвеног крижа, уз помоћ околног становништва потајно почеле уређивати бараке и прикупљати храну. Тим активностима се управитељица, часна сестра Пулхерија оштро противила, али их није успијевала спријечити (…)“

У документарном филму „Деца у жици“, говорили су преживела деца-логораши о том времену. Неколико исказа:[21]

Гојко Рончевић, дете са Козаре, логор Јастребарско:

„Након офанзиве марта месеца у долину су сишле усташе. Маса народа је ту поклана. Са баком коју сам тамо пронашао вратио сам се у своје село. Одатле су нас одвели у Јастребарско. Збуњену, изгладнелу, тужну колону малишана дочекале су часне сестре (…)

Почела је тријажа. Девојчице од седам-осам година премештене су у бараке, а старији дечаци, махом из Козаре иза жице, а нас старости између пет и осам година упутили су у зграду, старински замак у облику куле окружен дебелим зидинама, ширине преко метар. Били смо део идеје стварања армије малих усташа – са прњама у којима смо дошли требало је да буде стргнуто и наше порекло. Испод црне униформе, коју смо добили и црне капе са великим словом „U“, сећања су севала (…)

Први оброк који смо добили по доласку у Јастребарско била је нека кошена трава. Накосе ливаду, ставе у казан па једи и та храна је била најбоља у логору, спремана за нас привилеговане, мале усташе. И пре тога на Петровој гори дешавало се да по седам дана не једемо, а вучју глад варали смо буковим лишћем. Али скувана трава била је нешто сасвим друго. Седео сам на првом спрату за столом, за лименим тањиром, док је часна сестра са дугачким штапом будно пратила да ли једемо. Ко би одбио, добио би штапом по глави. Али из ове перспективе сва та лица уоквирена белим капама католичких опатица слила су се у једно – лице жене-зликовца, која је радост двоје деце због доласка партизана казнила убиством – крампом по малим главама (…)“ Мара Веиновић, логор Јасеновац:

„Када су у логор почеле стизати колоне народа и деце са Козаре, долазили су прво пред логор. Неке су трпали пред кулу, друге одмах убијали. Ипак, најстравичније је било отимање деце. Мајке су их стискале, она се привијала мајкама на груди. Свака побуна кажњавана је бајонетом. Поред деце, тако кажњене, падале су мртве мајке.

Део мушке деце од 11, 12, 14 година смештен је у посебне просторије и од њих је формирана такозвана усташка узданица.

Песма њихова била је невољна, очи упале, али поносне и пркосне. Тих очију се и данас сећам. Усташе су говориле да су то њихови јаничари. Одједном су те узданице нестале. Видела сам да су велики број те деце стрпали у једну зграду и то по њих педесеторо у једну просторију, тако да су могла само усправно стајати, а била су потпуно изнемогла. Када су зграду попунили, четири часне сестре или опатице у тамно смеђим одорама са белим капама на глави донеле су канте и почеле да им са неком течношћу мажу уста. Питала сам шта им раде. Одговор је био, да желе да им угасе жеђ. Након њиховог одласка, за два сата деца су почела тако врискати и дозивати: мајо, мајко, сејо, страшно ми је, умирем. Једно дете је, сећам се, дозивало тетка Зору. Онда је све утихнуло. Немоћна, деца су почела падати једно преко другог, измешале су се главе, руке и ноге, данима, отрована, она су се распадала.

Дечје лешеве су логораши, одабрани од стране усташа, трпали у деке и носили у јаме. Нека тела су се још мицала. Све док их не би прекрио креч. То је трајало данима. У јамама, мали сужњи из Хрватске, Козаре, Босне, Војводине и Срема, мученици који су тек закорачили у живот, срели су се са смрћу.“

Садик Данон, логор Јасеновац:

„Када сам видео да, предвођени усташама, нас групу од двадесетак деце изводе према изласку из логора, однекуда се у мени пробудила нада да можда излазимо, да је крај. Зауставили су нас на једном великом пољу, километар удаљеном од логора. Један усташа је извадио из торбе четири кочића и забио их у земљу, наредивши нам да копамо јаму дубоку два метра. Копали смо под ударцима кундака, опомињани да пожуримо. Када смо ископали раку, речено нам је да изађемо и да се удаљимо. Поседали смо на земљу изморени и знојни. Диван, сунчан, мартовски дан, трава ниче, 1942. година.

У даљини група усташа приближава се пољу. Напрегао сам се да видим шта иде поред њих, ниско, мало, можда овце или свиње? Тек на близини од 100 метара разазнаје да су то деца, мала колона двогодишњака који једва да ходају. Један од усташа виче: „Хајде ко ће код мајке и баке нека крене напред!“. Били су то живи лешеви, измучена деца унакажена крастама, исцепана, а по лику и одећи знао сам да су српска и јеврејска. Доводили су групе од по њих двадесет до раке. Усташе су децу, једно по једно додавали један другом, да би последњи, а најближи раки, са лакоћом прихватао дете окренуто њему леђима и столарским чекићем ударао у главу. Зачуо би се врисак умирућег детета – последњи и задњи. А затим туп ударац и пад у раку. То су брзо и вешто радили уз, за њих, веселе примедбе: „Ух, јеси ли чуо како је ово запиштало?“ Тако су доводили групу по групу деце и све редом побили. За то време ми смо стајали на десетак, петнаест метара и гледали. До мене је стајао дечак, који је још веровао у Бога. Плакао је. Суза је сузу терала, а он се окренуо, погледао у небо, гласно и одлучно рекао: „Господе, ако те има, удри громом из ведра неба и убиј зликовце!“ На жалост, нико се није јавио са неба. Он је то три пута поновио и срушио се на земљу.“

Смиља Тишма, логори Јасеновац, Сисак, Јастребарско:

„Сећам се вагона у којима је било пуно народа, вагона у којима није било ваздуха, прозора и воде и одакле се није могло изаћи (…) Следећа одредница нашег страдања био је Јасеновац, до кога смо путовали осам дана у вагонима за стоку. Тамо сам гледала озлоглашеног усташу коме не знам име, мршав, сув, висок, како убија, маљем, чекићем, камом, вешањима. То људски ум не може да замисли. Распорили би жену, узели бебу из трбуха и убили је. Или мајци одсеку груди, беби главу, па онда ту главу шутирају по дворишту. Унука мог ујака су ставили на бајонет и пребацили преко крова куће.

Следећа станица је Сисак. У сећању је остала висока жица и одвајање од мајке, врисак. На растанку мајка нас је пољубила и рекла: „Нека вас Света Петка чува.“ И ми смо остали – дуго још. Сећања из тог простора су страшна. Велика просторија, у њој мртва деца. Неколико људи са колицима прилазило би лешевима, подизало децу за ноге и руке и те мале, несрећне жртвице бацали би на кола. Колико је деце помрло не сећам се. Била сам број 1008.

Следи Јастребарско. Самостан. Сећам се цркве, беле цркве, часних сестара са црним хаљинама и кључевима у руци. То је јесен 1942. Једног дана остало ми је у дубоком сећању долазак комисије великодостојника католичке цркве у црним оделима са ружичастим каишевима. Како нас је једна часна сестра упозорила да склонимо браћу, мушку децу, мог малог Николу смо сакриле иза сталаже поред које смо лежале. Свита великодостојника отишла је потом са пуно дечака у колони“.

Устаници (највећим делом српски) Четврте кордунашке бригаде напали су 26. августа 1942. и привремено освојили место Јастребарско, прешавши реку Купу и упутивши се ка Јастребарском, на изненађење хрватске војске (Јастребарско се налази само око 30 км удаљено од Загреба). Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и мање изнемогле деце, која су могла издржати марш и пешачење ка Кордуну. Деца су потом смештена у дечијим домовима у ослобођеним местима на Кордуну и у Босанској крајини. Најчешће се помиње бројка од преко 700 ослобођене деце. Командант Четврте кордунашке бригаде, Никола Видовић, помиње број од (тј. до) 727 спашене деце. Он је о томе писао:

„У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном претшколског узраста. Њих су „преваспитавале“ часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове „јањичаре“. Сирота дјеца су на капама или реверима носила слово „U“, живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина „васпитања“ дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.“[22]

Горње наводе о том логору и његовом свештеном персоналу потврђује и угледно научно удружење „Arbeitskreis Shoa.de e.V.“[23] из Немачке, у свом објављивању од 6. априла 2010:

„Неке од хрватских часних сестара у Јастребарском, као нпр. Ана Барта Пулхерија (1882-1972), Марија Милавец Гаудиенција, економ логора а са надимком „звечарка“, и друге, које су у суштини биле ужасне садисткиње и безосећајни циници, доказано су и лично убијале децу. Одбијале су и да им дају храну и одећу, са образложењем: „То су деца партизана, која ће нас касније убијати, нека боље одмах умру“. Сестра Пулхерија је после Другог светског рата побегла преко Словеније у Аустрију, где је још скоро 30 година несметано, нормално живела. Сестра Гаудијенција је остала у Титовој Југославији и исто тако никада није била позвана на одговорност. Умрла је 1977. у Љубљани. Полази се од тога, да је кроз дечији концентрациони логор Јастребарско прошло око 3.400 деце а да је од тога њих 1.026 изгубило живот. Управник локалног гробља, Фрањо Иловар, наводи цифру од 458 сахрањене деце (за само неколико месеци, прим. аутора), али и да је у мртвачке сандуке било врло често стављано по више мртвих тела.“[24]

Часне сестре милосрднице Св. Винка Паулског из дечијег концентрационог логора Јастребарско су дакле већ 1942., у другој години Другог светског рата на Балкану и Србоцида у њиховој хрватској држави, изразиле сумњу у успех текућег пројекта „преодгајања“ и дале своје виђење прагматичне потребе да се сва српска деца уместо тога побију („она ће нас касније убијати“).

У Немачкој је СС-Рајхфирер Хајнрих Химлер, коме су били подређени сви нацистички концентрациони логори, „тек“ у једном говору 6. октобра 1943. званично обзнанио идентични начин размишљања, наиме, да не само одрасле, већ и сву децу „нижих раса“ треба без оклевања побити, са истим прагматичним образложењем, да су то „будући осветници“.316

Да ли су ови захтеви за „коначним решењем“ можда били само још један одраз убилачког расизма: „Јер ако и ми паднемо у загрљај овог полипа, Јевреја (Адолф Хитлер)…“ односно: „Већ на овом свјету на те злочинце (= Србе) чека секира… (Анте Старчевић)“, као мотива геноцида?

Тешко, не сувише вероватно, да је то била једина (мада и даље основна) полазна тачка, јер конкретна појашњења/образложења њиховог програматског предлога јасно говоре о једном додатном мотиву, наиме, о страху од позивања на одговорност за своја (не)дела, на овај или онај начин.

У оба случаја, значи, сусрећемо се са истим страхом од будуће (могуће, очекиване, вероватне) освете сопствених заточеника, који се јавља као последица исте констелације (надређени и потчињени у концентрационим логорима). То указује на само прагматично размишљање починитеља злочина у односу на могућност преживљавања понеких својих жртава, као и на несумњиву свест о сопственој одговорности тј. кривици, на индиректно признање исте.

Непотребно је напоменути, да та – по сваком закону вероватноће све време присутна а сада и јавно обзнањена – свест не садржи некакву грижу савест или кајање, како код нациста тако ни код римокатоличких „сестара-милосрдница“. О томе наравно не може бити ни говора, јер њихови (идентични) предлози „решавања ситуације“ циљају само на даље потенцирање злочиначког делања, на доследно и прагматично финално решење – убијање све деце-логораша.

То се, као што је познато, на срећу није догодило.

Као што је већ било напоменуто, и у нацистичким концентрационим логорима су такође служиле жене као чувари и надзорници женских логора, у саставу „СС-пратећег корпуса“ („SS-Helferinnenkorps“ или „SS-Gefolge“). И тамо је доказано долазило до врло окрутног (крутог и бездушног) поступања, до мучења, батинања, итд. заточених жена-логораша с њихове стране. У Јастребарском су чувари, надзорници и управитељи, међутим, биле римокатоличке часне сестре и историјски извори говоре и у њиховом случају о сличном моделу понашања и делања, окрутног и бездушног третирања деце-логораша с њихове стране.

И – ни једне ни друге (чувари, надзорници, а у Јастребарском и највиши непосредни, све време присутни ауторитети) нису то чиниле под било каквом врстом присиле, претњи или уцена, то је био њихов добровољни избор.

Ово чињенично стање неизбежно имплицира више значајних питања, поставимо овде само једно: како римокатоличке часне сестре, по сопственом схватању „Христове невесте“, долазе на то, да агирају истоветно (или још потенцираније негативно) као и расистички идеологизоване СС-услужнице нечовечног нацистичког система вредности?

Да ли је доња Хитлерова тврдња, дакле, заиста била само једна флоскула?

„Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“ (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Бернингом у Оснабрику, 1936).[25]

Вратимо се још једном на судбину деце-логораша у концентрационом логору Јастребарско.

Хрватске породице из Загреба, Јастребарског и села око Јастребарског преузеле су потом око 1.637, док је хрватски огранак римокатоличког Каритаса преузео око 500 деце. Остала, која су при затварању логора у новембру 1942. још била на животу, била су такође усвојена од стране хрватских породица[26] То је несумњиво био један врло позитивни, хумани, јер спасилачки чин.

Закључимо овај приказ дечијих концентрационих логора у хрватској држави 1941-1945. једном малом дигресијом, једним на први поглед чак можда и бизарним куриозитетом историје, који међутим по могућству служи и као показатељ континуиране политике западног продора ка Истоку, као и континуиране ватиканске тежње ка проширењу своје јурисдикције и на тамошње православне хришћанске заједнице (у крајњој линији – покатоличавање), које обе – по поставци ове студије – детерминативно произилазе из опште културолошке традиције окциденталног дела (Западне и Средње) Европе.

Централна зграда дечијег концентрационог логора Јастребарско је претходно била, као што смо већ напоменули, дворац чувене мађарске (римокатоличке) племићке фамилије Ердеди, из које су произашли бројни државници, војсковође, дипломате, бискупи и кардинали.

Ова породица је дала не само више мађарских „Банова Хрватске, Славоније и Далмације“ (међу тим врхунским политичким ауторитетима у дотичним геополитичким целинама се, иначе, налазио и српски кнез Бјелош 1142-1158[27]), већ је њен први истакнути представник у историји, Toma Bakač (Tamás Bakócz), римокатолички надбискуп Esztergom-а, а потом кардинал, био једно време и латински патријарх Цариграда,[28] пошто су овај православно-хришћански „Други Рим“ и тада највећи град Европе западни витезови у Четвртом крсташком рату 1204. напали и освојили, опљачкали и добрим делом разорили. Од тада се Византија никад више није заиста опоравила и било је само питање времена када ће османски Турци загосподарити овим просторима (што се 1453. коначно и догодило).[29]

При том „највећем злочину у историји“, како је овај конкретни крсташки поход Запада ка Истоку врло емоционално означио британски историчар, професор византијске историје и уметности на универзитету у Истанбулу (и блиски пријатељ Џорџа Орвела/ George Orwell) Сер Стивен Рансиман (Sir Steven Runciman, 7. VII 1903 ‒ 1. XI 2000),[30] остварио се најдубљи продор Ватикана ка Истоку у досадашњој историји. Одмах по освајању Византије основан је, наиме, дотични Латински патријархат (који је опстао од 1204-1261.) и почело се без оклевања са интензивним „преваспитавањем“ тј. покатоличавањем „православних шизматика“.

Овде ословљени, можда бизарни куриозитет историје, али сигурно и показатељ миленијумског континуитета световно-политичког и црквено-прозелитског делања културолошке традиције Западне и Средње Европе састоји се у следећем чињеничном стању ствари:

‒ Из магнатске лозе Ердеди је дакле својевремено у побеђену Византију дошао – ношен тј. омогућен оружаном силом световних властодржаца – и један латински патријарх Цариграда са задатком да преваспита и преобраћа тамошње православне хришћане у римску веру, да би и они „добили прилику да постану добри поданици Свете столице“.

‒ У Јастребарском, једном дворцу ове знамените мађарске фамилије у побеђеној Југославији, 738 година касније ће бити основан један од дечијих концентрационих логора, у коме ће новонастала хрватска држава вршити „хрватизацију“ Срба и у ту сврху омогућити римокатоличком клиру – ношеном оружаном силом световних властодржаца – да преваспита и преобраћа овдашње православне хришћане у римску веру, да би и они „добили прилику да постану добри поданици Свете столице“.

 

[1] Herbert Spaich, Fremde in Deutschland. Unbequeme Kapitel unserer Geschichte. Weinheim und Basel, 1981.

[2] За апологете Србоцида у хрватској држави 1941-1945, који по природи ствари поричу и егзистенцију било каквих специјалних логора за децу, нуди се нпр. званични документ те државе, у коме стоји: „Ministarstvo udružbe, držаvna zbirka slikopisa. Skupina: Dječji logori. Наслов: „Jastrebarsko, dječji logori u Gornjoj Rijeci“. Дотични властодршци су, сигурно, желели да се њихова сврха сасвим другачије перцепира и акцептира, тако да је једна објављена пропагандна фотографија (наравно за ту прилику измивене и пристојно обучене) деце-логораша носила наслов: „U logorima, podpuno smirena i opskrbljena, odgajaju se ta djeca u dobre i poštene članove ljudskog društva“.  Постоје, међутим, бројни писани извори, као и релативно велики број фотографија, које сведоче сасвим другачије стање ствари у тим концентрационим логорима.

[3] Упореди: Wolfgang Benz, Barbara Distel, „Der Ort des Terrors Geschichte der nationalsozialistischen Konzentrationslager. Band 9: Arbeitserziehungslager, Ghettos, Jugendschutzlager, Polizeihaftlager, Sonderlager, Zigeunerlager, Zwangsarbeiterlager“, Verlag C. H. Beck, München, 2009.

[4] У овом концентрационом логору је почела акција спасавања аустријске болничарке Диане Будисављевић, која је резултирала извођењем око 12.000 српске деце из логора смрти хрватске државе 1941-1945. и њиховим преживљавањем Упореди: Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945, Hrvatski državni arhiv, Jasenovac – Javna ustanova Spomen-područje. Zagreb, 2003.

[5] Упореди: Narcisa Lengel-Krizman, „Sabirni logori i dječja sabirališta na području sjeverozapadne Hrvatske 1941-1942.“, Sjeverozapadna Hrvatska u NOB-u, Varaždin, 1977. Даље: Kaj Metz: Extermination Camp Sisak. WW2museums.com, 2011, abgerufen am 25. Februar 2011.

[6] Исто, Wolfgang Benz, Barbara Distel, „Der Ort des Terrors ‒ Geschichte der nationalsozialistischen Konzentrationslager. Band 9: Arbeitserziehungslager, Ghettos, Jugendschutzlager, Polizeihaftlager, Sonderlager, Zigeunerlager, Zwangsarbeiterlager“, Verlag C. H. Beck, München, 2009. Примедба: Из тог времена потиче песма: „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара…“, која се и у данашњој ЕУ-Хрватској несметано и често јавно изводи а нарочито је популарише млади и омиљени хрватски певач Марко Перковић Томпсон.

[7] Следствени цитат потиче из: „Elaborat o dječijim logorima u NDH“ (из једног од укупно тринаест). Аутор: Zemaljska komisija Hrvatske o logorima, Arhiv Hrvatske, Zagreb, 1945.

[8] Wolfgang Benz und Barbara Distel, Der Ort des Terrors  Geschichte der nationalsozialistischen Konzentrationslager  Frauen- und Kinderlager  Loborgrad  Band 9, S. 319, Verlag C. H. Beck Gefördert durch die Kulturstiftung des Bundes, München, 2009.

[9] Website des Schlosses Loborgrad: Doma za psihički bolesne odrasle osobe Lobor-grad (abgerufen

[10] . Oktober 2013, kroatisch).

[11] Website der Gemeinde Lobor: Općina Lobor (abgerufen 29. Oktober 2013, kroatisch).

[12] Kai Metz: Extermination Camp Sisak. WW2museums.com, 2011, abgerufen am 25. Februar 2011: „Логор смрти Сисак- Усташки логор смрти Сисак је био специјализован на систематско убијање српске, јеврејске и ромске деце. Био је основан 12. јула 1942. и ослобођен од стране партизана маја 1945. Био је подлогор комплекса Јасеновац. Од око 6.600 деце умрло је око 4.000 кроз тровање и изгладњивање. Фонтана са седам статуа деце, која се играју, постављена је на предњој страни некадашњег логора у знак сећања на децу Сиска. Некадашње зграде логора је данас једна велика дискотека („The Ustaše extermination camp Sisak was specialized in the systematic murder of Serbian, Jewish and gypsy children. Sisak was established on 12 July 1942 and liberated by partisans in May 1945. The extermination camp was a sub-camp of the notorious Jasenovac complex. There were approximately 6.600 children imprisoned in the Sisak extermination camp. 4.000 children died through poisoning and starvation. A fountain with seven statues of playing children, is placed at the former camp site in memory of the children of Sisak. The former concentration camp’s main structure, a four-story building, is now home of a Discotheque Party Club.“).

[13] Упореди: Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, Beograd-Prijedor-Jasenovac. Beograd, 1990. Даље: Jovan Mirković, „Žrtve rata 1941-1945. sa područja Bosanske krajine  prilozi istraživanju genocida“, zbornik: Istraživanja i memorijalizacija zločina genocida i ratnih zločina, Beograd, 2012.

[14] Упореди: Djuro Zatezalo, Jadovno: Kompleks ustaških logora 1941. Zbornik dokumenata, Muzej žrtava genocida, Beograd, 2007. Даље: Smilja Avramov, „Genocid u Jugoslaviji 1941-1945.“, Beograd, 2008. Даље: „Glas Javnosti“, Beograd, 2008.

[15] Hrvatski intelektualni zbor BiH, Izlaganje Stanislava Vukorepa na tribini: Stradanja Hrvata u II. svjetskom ratu i poraću u BiH, Udruga Vječni SpomenMemento Neum, 7. srpanj 2010.

[16] Ivo Omrcanin: Kommentare über die Broschüre „Kroatische Priester ermordet von den Tschetniken und Kommunisten“, von Dr. Ivo Omrcanin, München, 1955. Universitätsbibliothek Frankfurt a. M.

[17] Исто, Dragoje Lukić…

[18] Упореди: Ausstellung in der Gedenkstätte Ravensbrück über die „Aufseherinnen im Gefolge der SS“, herausgegeben von der Kuratorin der Ausstellung, Simone Erpel: Im Gefolge der SS. Aufseherinnen des Frauen-KZ Ravensbrück. Metropol, Berlin, 2007. Даље: Andrea Rudorff, „Die Strafverfolgung von KZAufseherinnen in Polen“, in: Zeitschrift für Geschichtswissenschaft, Jg. 61, Heft 4, Metropol-Verlag, Berlin 2013.

[19] Ivan Fumić, „Djeca, žrtve ustaškog režima“, Narodne novine, Zagreb, 2011. У тој публикацији су наведене одреднице, које упућују на примарне историјске изворе, сведочанства погођених и очевидаца, итд.

[20] „Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera u II. svjetskom ratu“. За те документе хрватски католички бискупи и загребачки „Glas koncila“ говоре да су подметнути од стране УДБ (Управе државне безбедности). Но, разне одлуке НДХ, новине и изјаве објављене још 1941. и 1942. године у којима су се сами свећеници хвалили својим заслугама за устрој усташке организације и поретка, ни на који начин није могла подметнути УДБ, јер је формирана тек у свибњу 1944.“ (Ова одредница је преузета из „Ivan Fumić, „Djeca, žrtve ustaškog režima“).

[21] „Nataša Jovanović, „Deca logora“ (o dokumentarnom filmu „Deca u žici“), Dokumenti, „Печат“, Београд, 16. IV 2010. Упореди и: http://www.pecat.co.rs/2010/04/deca-logora/ Даље: Jaša Almuli, „Intervju sa Sadikom Danonom“, Beograd, 24. IV 1997.

[22] Nikola Vidović, „Četvrta kordunaška brigada u borbama za oslobođenje Bihaća”, zbornik: Bihaćka Republika, knj. 1, Bihać, 1965, str. 152.

[23] http://shoa.de/holocaust/konzentrations … krieg.html Око седамдесет аутора, универзитетских професора и студената историје, преживелих Холокауста, итд. баве се од 1996. систематским проучавањем тематике геноцида, са тежиштем на национал-социјализму, антисемитизму и Холокаусту. Њихов научно-дидактички пројект је 2006. био награђен од стране немачког „Савеза за демократију и толеранцију“, као узор за однос према историји. Преузето sa: de.wikipedia.org/wiki/Shoa.de

[24] Упореди и: Wolf Oschlies, „Kinder-KZs der kroatischen Ustaša-Terroristen im Zweiten Weltkrieg“, Arbeitskreis Shoa.de e.V. |http://www.zukunft-braucht-erinnerung.de, kao i http://www.shoa.de/holocaust/ konzentrationslager/2335-kinder-kzs-der-kroatischen-ustasa-terroristen-im-zweiten-weltkrieg.html 316 Adolphs Lotte, „Kinder in Ketten“ Walter Braun Verlag, Duisburg, 1984.

[25] Упореди: F. Heer, Gottes erste Liebe, Berlin, 1981; даље: P. de Rose, Gottes erste Diener – Die dunkle Seite des Papstums, Knaur Taschenbuch, 1991; даље: R. Hilberg, Die Vernichtung der europäischen Juden. Die Gesamtgeschichte des Holocaust, Berlin, 1982.

[26] Исто, Narcisa Lengel-Krizman, „Sabirni logori i dječja sabirališta…“

[27] Упореди: „Liste der Bane von Kroatien“, Wikipedia, zuletzt aktualisiert 3. IV 2013.

[28] Eintrag zu Erdődy in: Austria-Forum, dem österreichischen Wissensnetz – online (in AEIOU ÖsterreichLexikon).

[29] Упореди: Die Eroberung von Konstantinopel durch die Kreuzfahrer im Jahre 1204 von Gottfried von Villehardouin, Marschall der Champagne nach der Ausgabe von P. Paris, übersetzt und herausgegeben von Franz Getz. Leipzig, 1915. Даље: Jonathan Phillips, The Fourth Crusade and the sack of Constantinople. New York, 2004.

[30] Steven Runciman, Byzanz. Von der Gründung bis zum Fall Konstantinopels („Byzantine Civilization“). Dtv, München 1983; Die Eroberung von Konstantinopel 1453 („The fall of Constantinople“). Beck, München, 1990; Geschichte der Kreuzzüge („A History of the Crusades“). Sonderausgabe. Beck, München, 1995.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.