ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: Адолф Хитлер, западне демократије, злочин геноцида и Срби  (ПРИНЦИП „ДРЖИТЕ ЛОПОВА!“)

ИСКРА на Фејсбуку

Недавно је немачки амбасадор у Београду Томас Шиб (Thomas Schieb) изјавио „да је НАТО-бомбардовање Срба 1999. било неопходно да би се спречио геноцид“ над косметским Албанцима.

За подсећање – још у време кампање дехуманизовања Срба при насилном распаду Југославије на крају XX века, западне демократије су радо и често лепиле својој тадашњој циљној групи етикете „нацисти, фашисти, геноцидни злочинци, гори и од Хитлера“ и сл. Та кампања креирања једне виртуелне стварности је била не само екстремно безобзирна и брутална, већ је nolens volens истовремено (већ апсолутно неодговорним инфлационирањем појма геноцида) релативизовала како Хитлеров (Павелићев, итд.) убилачки режим, тако и сам тај „најстрашнији злочин, који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин).

Но, како је и један изразито анти-српски настројени британски репортер (Henry Porter, Observer, London) отворено констатовао: „НАТО-алијанса је била спремна на готово расистички крсташки рат против Срба.“[1] а томе је припадала и та стравична дехуманизација непријатеља.

Шиб, који потиче из народа који је изнедрио највише геноцидних убица у историји човечанства (квантитативно, јер процентуално тј. у односу на укупан број припадника нацији починитеља злочина, то су по свему судећи били Хрвати 1941-1945.) је, благо речено, само остао (безобзирно и брутално) консеквентан.

Исто тако је уочљиво консеквентно да је амерички амбасадор у Београду Ентони Годфри (Anthony Godfrey) на овогодишњи дан помена жртвама хитлеризма апострофирао његове жртве као „Јевреје, Роме и Словене“.

Ни речи о Србима.

Можда је то и разумљиво, јер како би он онда објаснио да је његова земља крајем XX века водила један „готово расистички крсташки рат против Срба“, дакле против жртава немачког хитлеризма и хрватског клерофашизма?

Шта, међутим, говоре (прилично занемарене, потиснуте) историјске чињенице о односу западних демократија, пре свега САД и Велике Британије с једне и Адолфа Хитлера с друег стране, пре финалног оружаног сукоба (Други светски рат)?

Фигуративно речено: „Како је изгледао брак, пре него што је дошло до развода“?

Да ли су се те државе, дакле, заиста тако бескомпромисно бориле против Хитлера и хитлеризма, превентивно пре доласка на власт, за време његове страховладе, праћене светским ратом и геноцидима, и по окончању исте?

Доњи историјски извори потичу искључиво са Запада, јер српски (руски и сл.) извори се искуствено, ништа лакше од тога, одмах проглашавају „лажима, непријатељском пропагандом“, дакле преварантским принципом – „Држите лопова!“

Питање, које се у даљем тексту тематизује, значи, гласи – да ли је дотично дифамирање Срба била истовремено и бескрупулозна, и крајње цинична примена дотичног принципа „Држите лопова!“ од стране Запада?  

Другим речима, да ли је британски историчар, економиста и писац проф. др Antony C. Sutton био у праву, када је 2015. констатовао: „Док се полуистина да је хитлеризам побеђен захваљујући доприносу америчких оружаних снага неуморно утерује у главе, пређуткује се друга половина истине. Чињеница да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане, представља наиме још увек табу-тему званичне историографије.“?

 

Најважније финансијске, идеолошке, политичке и војно-индустријске „бабице“ из западних демократија при рађању и битни помагачи при јачању Адолфа Хитлера

 

Осим отвореног и интензивног позивања на миленијумски антијудаизам Ватикана (в. доле), Адолф Хитлер није крио одушевљење и знао је да у свом програматском памфлету „Мајн Кампф“ похвали, као и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) примени у пракси и једну од детерминанти социјалне климе тј. један од „научних“ императива у САД од почетка XX века:

„Томе је припадала бизарна идеологија „нордијске господарске расе“ или пак елиминација „мање вредних људских бића“ (еугеника). Већ 1914. је влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима је требало да до 1985. године само у САД буде уништено око 45 милиона „мање вредних људи“.[2]

 

Осим ове расистичко-идеолошке компатибилности тј. подршке и инспирације постојала је и врло конкретна привредна сарадња, чији мото је тадашњи шеф Џенерал Моторса Alfred Sloan на следећи начин образложио:

 

„Један интернационални концерн води своје послове искључиво на пословној бази и не обазире се на политичке погледе на свет свог руководства или држава, у којима се одвија његова активност.“[3]

 

Фирма Кодак је признала да је тада користила раднике, које су нацисти присилно доводили из окупираних земаља. Амерички публициста Edwin Black је у својој књизи „IBM и Холокауст“ указао на чињеницу да је ова фирма развила систем картица и тзв. Hollerith-машине, помоћу којих је организација депортовања Јевреја у концентрационе логоре и њихово масовно убиство постало знатно ефицијентније. Кока Кола је 1933. продавала око 100.000 сандука свог напитка годишње у Немачкој а 1939. већ око 4,5 милиона и исказала је своју захвалност режиму нпр. и спонзорством Олимпијских игара у Берлину 1936, које су пропагандистички подизале Хитлеров углед у свету, итд.[4]

Још већу тежину имају разултати истраживања, које је јавности представио Antony C. Sutton:

„Док се полуистина да је хитлеризам побеђен захваљујући доприносу америчких оружаних снага неуморно утерује у главе, пређуткује се друга половина истине. Чињеница да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане, представља наиме још увек табу-тему званичне историографије“.[5]

Финансијска и привредна сарадња између САД и Немачке је заправо започела одмах после завршетка Првог светског рата, када су побеђеној Немачкој наметнуте ратне репарације у скоро утопијској висини од 132 милијарде златних марака:

„Њујоршка банка Morgan & Co је прво развила тзw. Owen Young -план а потом Dawes – план, по коме су од 1924. у Немачку ишле милијарде долара годишње као кредити, највећим делом из САД а мањим из Велике Британије. Један део је ишао немачкој држави (по повишеним каматама) а други немачкој индустрији, да би се поново подигла привреда. Држава је та средства употребљавала мањим делом за изградњу инфраструктуре а већим за отплату репарација, које су значи само кроз кредите исплаћиване. То је било врло профитабилно за приватне банкаре, за инвесторе из САД и Велике Британије а немачка привреда је почела да цвета и релативно брзо постала друга по снази у свету. Захваљујући кредитима, повериоци (Италија, Белгија, Француска, итд.) су добијали репарације и плаћали сопствене ратне дугове САД и Великој Британији, које су дакле вишеструко профитирале на Првом светском рату и његовим последицама.“[6]

Кружни ток капитала је био довршен.

Англо-амерички финансијски магнати су уз то у двадесетим годинама радили на изградњи картелског система у немачкој индустрији, који ће неколико година касније битно помоћи доласку Хитлера на власт. Три највећа кредита у оквиру Dawes-плана, која су од стране интернационалних банкара у Wall Street-у стављена на располагање, отишла су управо дотичним немачким картелима, монополистичким концернима. Три четвртине укупне суме су дале три америчке банке – Dillon, Read & Co, Harris, Forbes & Co и National City Company – и оне су оствариле и највеће профите.

Међу продуктима које су два немачка картела, „IG Farben“ и „Vereinigte Stahlwerke“, производила, издвајају се нарочито катран, један споредни продукт при производњи кокса из каменог угља и хемијски азот (Nitrogenium), који су од есенцијалне важности при производњи експлозива. Ова два концерна су дакле у предвечерје Другог светског рата 1937-1938. производила 95% немачког експлозива и то захваљујући америчком капиталу а делимично и америчкој технологији.

Други битни предуслов за вођење рата је поседовање течних горива.

Немачка није поседовала налазишта нафте, али велике резерве каменог угља јесте. Хемичари концерна „IG Farben“ успели су да развију поступак хидрирања, којим се угаљ трансформише у нафту и то уз обилну помоћ америчке компаније „Standard Oil“ (John D. Rockefeller). У смислу интензивирања сарадње немачка фирма „IG Farben“ је основала своја представништва у САД, 1928. „Holding IG Chemie“ и 1929. „American IG Chemical Company“ и делила светска права на процес хидрирања са америчким „Standard Oil“.[7]

Хитлерова Немачка је, значи, решила питање производње експлозива и течног горива.

Тиме се помоћ САД при милитаризацији нацистичке Немачке није исцрпела. Опел, у стопроцентном власништву америчког Џенерал Моторса и Форд, у стопроцентном власништву америчке Форд Мотор Компани Детроит, били су највећи произвођачи Хитлерових тенкова (војних камиона, џипова, итд), против чега ове компаније никада нису протествовале, њихове су зараде на нечовечном рату немачког диктатора биле наиме енормне.[8]

Историчар Ashby Turner је открио да је Џенерал моторс водеће позиције код Опела разделио нацистима а јеврејске сараднике или отпустио или мањим делом преместио у САД. И амерички ауто-концерн Форд је активно помагао нацистички режим чак и за време рата путем послова робне размене. Хенри Форд је био отворени и горљиви антисемит, и Wolfgang Zdral је установио да је он сваке године честитао Хитлеру рођендан уплатом од 50.000 рајхсмарака на његов приватни рачун код банке Bankhaus J. H. Stein.[9] Форд је пак за узврат од свог нацистичког пријатеља добио највише одликовање за странце, „Großkreuz des Deutschen Adlerordens“.[10]

Познато је да Хитлерова национал-социјалистичка партија NSDAP од раних двадесетих година добијала велику подршку немачких индустријалаца. Antony Sutton је међутим установио да су то претежно биле немачке фирме са интернационалним карактером, које су биле основане америчким капиталом, делом биле у америчком поседу и биле вођене од стране америчких директора, дакле – поред на пр. немачких Thyssen и Kirdorf – IG Farben, AEG, DAPAG (Deutsch-Amerikanische Petroleum A.G., итд.

Само 1932-1933. је један од директора АЕГ (30% у америчком власништву), Фридрих Флик (Friedrich Flick), уплатио 150.000 рајхсмарака директно на банковни рачун NSDAP. При познатом „Сусрету у Кајзерхофу“ између Хитлера и неколико индустријалаца (међу њима представника немачке и америчке фирме „IG Farben“) у мају 1932. скупљено је 500.000 рајхсмарака и уплаћено на рачун Хитлеровог заменика Рудолфа Хеса у Deutsche Bank. Херман Геринг је био домаћин сусрета 20. фебруара 1933, када је Hjalmar Schacht примио око 1,3 милиона рајхсмарака за финансирање Хитлерове кампање за изборе од 5. марта, итд.

Ово указује на чињеницу да шта више ни у случају Адолфа Хитлера „црно-бела“ представа стварности не одговара правом стању ствари. Он и његова партија као и читав репресивни државни апарат (полиција, војска, тајне службе, итд.) Немачке несумњиво сносе највећу одговорност за све ужасе Другог светског рата као и за велике геноциде у европском XX веку (и у случају Србоцида у хрватској држави 1941-1945. та одговорност је енормна, али индиректна). Велики број других учесника тадашњих историјских догађања сноси међутим своју (асиметричну) одговорност за развој истих.

Ко су дакле биле најважније финансијске, идеолошке, политичке, војноиндустријске и извршне „бабице“ из окцидентално-европске културолошке традиције при рађању и „вољни помагачи“ (Д. Ј. Голдхаген) при јачању и делању нацистичког диктатора?

 

‒ При утемељењу свог убилачког расизма Хитлер се ослањао на миленијумску традицију римокатоличке цркве: „Јеврејска нација не ради (…) она је слична једном огромном полипу (…) то су све сами паразити…“ (орган папинског језуитског реда Civilta catolica, 1896.); „Ако и ми постанемо жртве овог тиранина свих народа, читава земљина кугла ће потонути у загрљај тог огромног полипа (…) Јевреји су паразити на телу других народа…“ (Хитлер у „Мajн Кампф-у“); „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“ (Адолф Хитлер, 1936), као и на расизам и антисемитизам у САД (идеологија „нордијске господарске расе“ и елиминација „мање вредних људи“ (еугеника). То су дакле биле идеолошке „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ По изласку из затвора (неуспели „Минхенски пуч“), он је добио битну помоћ немачких римокатолички детерминисаних политичких партија при поновном легализовању своје партије NSDAP а по демократском уласку у парламент добио је од истих партија одлучујућу помоћ при рушењу Вајмарске републике и увођењу једнопартијске страховладе, тоталитаризма у Немачкој. То су дакле биле политичке „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Богати немачки индустријалци и банкари заједно са богатим не-немачким индустријалцима и банкарима из исте културолошке традиције, у првој линији из САД и Велике Британије, постарали су се за обезбеђење довољног капитала за финансирање Хитлерове изборне кампање и улазак у немачки парламент. То су дакле биле финансијске „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Богати немачки индустријалци и банкари заједно са богатим не-немачким индустријалцима и банкарима из исте културолошке традиције, у првој линији из САД и Велике Британије, постарали су се за обезбеђење довољног капитала за финансирање, као и за техничку подлогу („know how“) Хитлерове ратне машинерије. То су дакле биле војно-индустријске „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Милиони Немаца (као и не баш занемарљиви број других „нормалних“ људи из исте културолошке традиције, јер само у СС-јединицама је нпр. служило око 150.000 добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе, највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца) дубоко су интернализовали Хитлерову нељудску идеологију а потом и нацистичку дехуманизацију циљних група геноцида, и сарађивали на извршењу њиховог масовног убиства. То су дакле биле извршне „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Сви водећи учесници догађања су се ослањали на репресивну државну силу, да би остварили своје политичке и економско-финансијске циљеве. Њихов начин мишљења (говора и) делања нема никакве везе са етиком и моралом.

‒ Представници исте (западне) културолошке традиције за време последњих балканских ратова на крају XX века показали су принципијелно исти начин мишљења (говора и) делања, закључно са поново васкрслом масивном дехуманизацијом циљне групе. Они су се овог пута ослањали на репресивну наддржавну НАТО-силу, да би остварили своје политичке и економско-финансијске циљеве. Паралелни покушаји да се дехуманизација циљне групе представи као морално-етички условљена реакција „у име хуманизма, демократије и одбране људских права“ нема никакве везе са етиком и моралом.

Геноцидни и други масовни злочини кроз историју, и практиковање принципа „Држите лопова!“ од стране Запада (нпр. „Срби су извршили геноцид на крају XX века!“)

 

Разлике у испољавању диахроне борбе за политичку превласт, економско-финансијску моћ, духовну доминацију и сл. у разним деловима света условљени су специфичностима појединачних културолошких традиција.

Није значи случајност да су еугеника и велики систематски геноциди у европском XX веку настали на Западу а не на Истоку (Северу, Југу), као што није случајност да се стаљинистички „Архипелаг гулаг“ (Александар Солжењицин) развио на Истоку.

Комунизам је, међутим, идеологија која егзистира још само у уџбеницима историје (и у Северној Кореји а на папиру и у Кини, где се у пракси већ одавно негује једна врста комунистичко-капиталистичког социо-политичко-економског трансвестита), док је са Запада потекло идолатријско клањање „златном телету“ капитала до данашњег дана актуелно и изузетно вирулентно.

Свако време има своје карактеристике, захваљујући динамичном континуитету развоја сваке културолошке традиције могуће је међутим у њеном оквиру препознати диахроне заједничке особине, које се рефлектирају на стварност у смислу континуитета историје.

Велики геноциди у XX веку, Холокауст, Порајмос и Србоцид хрватске државе 1941-1945, нису настали у некаквом вакууму или напречац, они представљају врхунац миленијумског историјског развоја и следе бројним примерима прошлости. Историја Европе је, дакле, поред осталог историја освајачких ратова и историја геноцидних радњи и поступака.

„Велико“ време геноцида, на чији жалосни врхунац наилазимо у изузетно трагичном XX веку, долази недвосмислено са почетком европских колонијалних ратова против остатка света.

Одмах по протеривању Сарацена из Шпаније, издала су њихова – по сопственим речима „најкатоличкија“ – величанства, Изабела од Кастиље и Фердинанд од Арагона, декрет, према коме су сви Јевреји морали или да се подвргну католичком покрштавању или да напусте земљу и, свакако, све што су поседовали. Тај ултиматум је истекао 2. фебруара 1492.[11]. Следећег дана су испловили бродови Кристифора Колумба и тиме је почео највећи шпански освајачки и пљачкашки поход у историји.

Разарањем царства Маја уништена је и најстарија писана култура Америке. За државу Ацтека, Шпанцима је било довољно две године (1517-1519) а за државу Инка пуне четири (1531-1535). По извештајима савременика, само у години 1524. покрштавано је и до 14.000 аутохтоних становника дневно.[12] Исти извештаји, међутим, потврђују да се само у првој половини шпанске владавине већ више од 15 милиона прастановника америчког континента опростило од живота и од својих нових господара.[13]

Као што је познато, западноевропски освајачи Северне Америке нису ни мање систематски, ни мање геноцидно поступали од својих јужних суседа. Ова листа би се могла још дуго проширивати – уништавање скоро читавог афричког народа Хереро у данашњој Намибији од стране колонијалне војске царске Немачке, португалски походи у Анголи, француски начин опхођења са становништвом Алжира или Индокине, итд.

Године 1788. откривају Британци Аустралију, један континент са око 300.000-400.000 становника; у години 1921. попис је избројао још само око 62.000 преживелих[14]. Између година 1846-1848. редуковала је ова „најстарија парламентарна демократија света“, усред Европе, католичко становништво Ирске за више од два милиона људи – плански и систематски – кроз изгладњивање и протеривање (данас – етничко чишћење).[15]

Велика Британија је основала и прве концентрационе логоре у историји човечанства: „Појам „концентрациони камп“ је ушао у употребу кроз британске војне структуре у Другом бурском рату (1899–1902), када су бурске жене и деца, као и Африканци из тих области отерани у логоре. У њима је изгубило живот око 26.000 жена и деце.“[16]

Британци су исто тако као први употребљавали биолошка оружја: „Европљани су први употребљавали вирусе као ратно средство, британски освајачи су нпр. већ 1763. даровали два индијанска племена у Северној Америци ћебадима и марамицама, зараженим вирусом великих богиња и половина дарованих је помрла.“[17]

Французи су у време Алжирског рата убили око 500.000 Алжираца, међу њима енормни број цивила: „Сведочења очевидаца и новооткривени документи потврђују без икакве сумње изузетну бруталност, систематску примену мучења и многобројност злочина. Свакодневна су била масовна силовања, потапања у ледену воду или у екскременте и електрошокови.“[18]

Италијани су у време Италијанско-турског рата 1911. и фашистичког режима 1922-1945. у Северној Африци вршили масовна стрељања, депортације, разарања насеља и тровања извора воде, употребљавали су отровне бојне гасове и оснивали концентрационе логоре, као на пр. El Agheila са око 35.000 затвореника.“[19]

Белгијанци су у Конгу 1888-1908. форсирали експлоатацију каучука, пре свега преко фирме Société générale de Belgique (власник: белгијски краљ Леополд), и користили домаће становништво као робове. Долазило је до изгладњивања, масовних силовања, узимања талаца, мучења, обогаљивања и убистава. Број жртава се цени на 8 до 10 милиона, убијена је значи половина становника Конга.[20]

За подсећање, тој традицији је следио и последњи немачки цар: „Бивши немачки цар Вилхелм II је већ 1927. питао проналазача отровних бојних гасова Фрица Хабера (Fritz Haber), да ли је могуће уништити и целокупно становништво великих градова гасом и истовремено назвао штампане медије, Јевреје и комарце кугом, које се човечанство на сваки начин мора ослободити. Тим поводом је оставио забелешку:

„Мишљења сам, да би најбоље било употребити отровни гас.“[21]

 

Да ли се начин размишљања, говор и делање носилаца окцидентално-европске културолошке традиције (западне демократије) суштински изменио после победе антихитлеровске коалиције или после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза?

 

Историја се поновила и по завршетку Другог светског рата, тада је „Dawes-план“ постао актуелан под именом „Маршалов план“ и САД су ставиле 13,12 милијарди US $ (одговара данашњој вредности од 127,1 милијарди US $ 2013.) на располагање, од чега је Немачка добила 1,4 милијарди као кредит, разуме се са каматама. Та средства су имала несумњиво позитивно дејство, не толико у реалном економском колико у каритативном и психолошком смислу, јер су износила мање од 3 % националног прихода у 16 држава-прималаца помоћи. Историчар економије Barry Eichengreen је израчунао да је кроз њих брутосоцијални продукт прималаца растао између 1948-1951. просечно само за 0,5%.[22]

Радило се значи о истом начину размишљања и делања као и после Првог светског рата а са једном разликом, да су овог пута наиме и „нормални“ људи имали користи од тога. Полази се од три мотива САД за иницирање и реализацију овог пројекта:

‒ Помоћ за становништво Европе, које је живело у беди и делимично чак гладовало, што је био мотив са хуманистичким карактером и имао само позитивни ефекат за погођене.

‒ Сузбијање утицаја Совјетског Савеза и комунизма („Containment-Politik“), што је био само политички мотив у смислу сопствених интереса.

‒ Стварање тржишта за прекомерну продукцију у САД, која се захуктала у време рата, што је био само економски мотив у смислу сопствених интереса.

Да би се избегли неспоразуми, хуманистички чин помоћи угроженима се не може девалвирати чињеницом да су два од три мотива САД била искључиво иницирана сопственим политичким и економским интересима.

Другим речима, може се нпр. поћи од тога да је за оних 12.000 од стране Диане Будисављевић из логора смрти хрватске државе 1941-1945. спасене српске деце по сваком закону вероватноће било прилично неважно да су она потом прихватањем у католичким хрватским фамилијама по правила бивала покатоличена и похрваћена, и тиме непитано послужила геноцидном циљу дотичне државе (анихилизација српске нације).

Та деца су изгубила своје породице и свој првобитни идентитет, остала су међутим жива.

Аналогно томе може се поћи од тога да је погођеним „нормалним“ људима на западу Европе (као и у Југославији, Турској и Индонезији) по сваком закону вероватноће било прилично неважно ко је, како и колико зарадио на њиховој злој судбини, па макар се радило и о онима, који су каузално учествовали у настајању дотичног стања.

То питање је напротив од великог принципијелног значаја, јер већ сазнање да тако мали број људи има толико велику моћ да гурне масу људи у безмерну несрећу, да им потом помогну и оба пута зараде на томе, да се исти дакле посвећују искључиво идолатријском клањању сопственим финансијама и себе сматрају првосвештеницима те псеудо-религије, више је него довољан разлог за узнемирење и забринутост.

То стање је дефинитивно некомпатибилно са хуманизмом и демократијом.

Изузетно је пожељно да свако може да људски достојанствено живи од свог рада, то би требало да буде уврштено у основна људска права; нормално је да сваки занатлија, ратар, трговац, ресторатер, лекар, адвокат, уметник, итд. који самостално ради, може да постигне виши стандард живота од просека; и наследник иметка има право да после подмиривања законских обавеза (порез) бира да ли ће лагодно живети од тога или ипак нешто радити. У свим тим случајевима социјално клатно се наиме креће око средине, државно-правна и морална правила се поштују а људи су, допадало се то некоме или не, неминовно „једнако неједнаки“, једнаки по својим правима, обавезама и социјалној одговорности а неједнаки по својим животним ставовима и циљевима, способностима и образовању, и следствено по свом социјалном положају у друштвеној хијерархији. То чињенично стање се не да никаквим декретима или применом силе изменити, као што је то искуство „реалног социјализма“ упечатљиво потврдило.

Ако једно друштво међутим дозволи да било ко кроз свесно проузроковане или омогућене ратове или друге криминалне делатности дође до богатства, ако дозволи да било ко нпр. изманипулише цене хране на светским берзама и легално згрне милионе, док се стопа смртности у сиромашним земљама рапидно повећава, онда са тим друштвом, са његовим правом и моралом нешто базично није у реду.

Тај начин размишљања и делања има дефинитивно везе са америчким мотом „Bigger is better, more is better!“ и то по сваку цену, који је пак непревидиво проистекао из миленијумске окцидентално-европске културолошке традиције, где важи – профит по буквално сваку цену.

Наравно да се похлепа и бескрупулозност, саможивост и хедонизам, спрега капитала, криминала, коруптних политичара, итд. среће у свакој културолошкој традицији, да су и друге олигархије из истих разлога започињале и водиле ратове.

Јер нити је човек на Западу сам по себи гори или бољи од човека на Истоку (Северу, Југу), нити су било где властодршци и олигарси моралнији и сензибилнији при заступању сопствених интереса од својих пандана у другим деловима света.

Само – да ли заправо то значи да су и западне демократије у суштини једнаке дотичним олигархијама, да владају истоветна „правила игре“, која се само другачије назива, јер су њихове водеће елите научиле да цене и неуморно примењују принцип узурпације власти над дефиницијама стварности и психагогију, да своју похлепу и бескрупулозност редефинишу у борбу за људске слободе и права тј. у „једину праву веру у Бога и у његовог јединог правог заступника на земљи“?

Другим речима, начин размишљања и делања носилаца окцидентално-европске културолошке традиције је и после победе антихитлеровске коалиције принципијелно остао исти, начин говора се променио у смислу потенцирања „језичког оружја“.

Тај начин размишљања и делања се ни у данашње време начелно није променио. Јер зар данашње и врло профитабилно давање кредита сиромашним земљама од стране Светске банке, IMF и великих банака, кроз које сиромашне земље постају све сиромашније а богате све богатије, не подсећа на праксу англо-америчког капитала после Првог и после Другог светског рата?

Разлика се састоји у томе да се сиромашне земље више не наоружавају, осим ако нису у саставу или под контролом „НАТО-демократија“, по први пут у историји уједињених земаља окцидентално-европске културолошке традиције (са свега око 10% светског становништва).

Тиме са свакако не потцењују последице по сиромашне земље, када нпр. у Грчкој у време последње финансијске кризе неколико милиона људи живи у све већој беди или шта више гладује, где је 60% младих људи незапослено и број самоубистава рапидно расте: „Осам људи живи у металном контејнеру на 20 м2, без текуће воде, сиромаштво се шири, очајање расте већ 15 година дуго (…)“[23]

Са свим неопходним поштовањем, ни та ситуација се не може упоредити са резултатима делања западног капитала између два светска рата, који је резултирао до тада невиђеним разарањима и са преко 50 милиона мртвих, највећим делом цивила а међу њима милиона Јевреја и стотина хиљада Рома и Срба, жртава геноцида.

Искуство XX века је значи ултимативно показало, да кружни ток крупног капитала за собом повлачи циклично понављање криза и ратова. Најновија криза у Украјини, међутим, уколико се и даље буде следило овом начину размишљања и делања, могла би у ери нуклеарног наоружања да се заврши катастрофом, која би учинила да Други светски рат изгледа као само још једна „колатерална штета“ у диахроном грађанском рату човечанства.

 

Ако би потом неко постојао, ко би то могао да констатује.

Завршна теза за дискусију:

Највећу опасност за западне демократије не представљају спољне аутократије или диктатуре, терористичке организације, националистички или религиозно заслепљени екстремисти било какве провенијенције, већ сопствене водеће елите.

О „теоријама светских завера“

 

Да ли и горње тезе за дискусију можда ипак представљају прилог „теоријама светских завера“?

Пустимо америчког научника Guido Giacomo Preparata да одговори „светским завереницима против светских завереника“ на ово питање, јер он се бави сличном тематиком и константно се суочава са сличним оптужбама. Овде извод из једног ексклузивног интервјуа,[24] који је дао поводом издавања још једне своје књиге о Хитлеру и његовим „вољним помагачима“ из САД и Велике Британије:[25]

„То што се десило са колективном психом Запада под агресивним вођством САД испунило ме је одвратношћу. Стога сам конципирао књигу „Conjuring Hitler“, као још једну расправу против рата и империјализма. Некако сам помишљао да ако оголимо најмилитантније митове либералног империјализма – а на првом месту наводно изненадни и необјашњиви успон Хитлера на власт – да ћемо моћи да скинемо људима повез са очију и постепено створимо услове за аргументативни отпор страшном хаосу овог актуелног „рата против тероризма“ (…)

Очигледно је и заправо ван сваке дискусије да је англо-америчка елита – па и совјети – финансирала и обскрбљавала Хитлера шта више и за време рата. Та чињеница је за све оне, који су одрасли са комплексом англо-америчке моралне надмоћи тешко подношљива и збуњујућа, тако да амерички естаблишмент има велике тешкоће да је разумно објасни, оправда.

Једино рационално објашњење на које ти људи долазе, али само када не успеју да избегну дискусију, што најрадије чине, гласи да се ту ради о само неколико „трулих јабука“ и ренегата, који су правили послове са ђаволом (са Хитлеровим Немцима) а иза леђа свих других (САД).

То „објашњење“ је тако очигледно нетачно, али упркос томе је свако, ко га иоле постави у питање, раније или касније изложен гневу „правоверних“. Њихов инстинктивни одговор гласи да се при свакоме ко посумња у Вулгату (важећи латински превод Светог писма у Средњем веку на Западу, прим. аутора) наравно ради о неразумном „фашистичком-ревизионистичком теоретичару светске завере“.

Ова тактика је је толико лишена сваког садржаја, да би била смешна кад њени пропагандни ефекти не би били толико значајни, одлучујући, као што заиста и јесу. То наиме представља стандардни „адут“ ове инквизиције.

При томе она заправо није уперена против критичара, него против (интернализујуће, прим. аутора) публике, против свакога ко би могао да присуствује дебати, јер читаоци и потенцијалне присталице морају да се уплаше и устукну када спознају да је критичару прилепљена најувредљивија етикета, коју је систем уопште могао могао да смисли, наиме детерминанта незамисливо глупог крипто-фашисте (још један пример узурпирања власти над дефиницијама стварности и психагогије, прим. аутора).

У општој арени јавног мњења наилази свака скептична примедба, која је усмерена против злоупотребе постојећих властодржачких структура и налази се изван конвенционалних партијских позиција и шема, на отпор дискурсивних „чувара поретка“, који су кондиционирани да све оне који одударају од правила већ рефлексно оклеветају као „теоретичаре светских завера“. При томе им наравно иде на руку да заиста постоји хрпа аматера, који продукују гомиле екстравагантних текстова, пуних дивљих шпекулација у сумњивих библиографија.

Али не ради се у суштини о њима, ради се о „trahison des clercs“ („издаја интелектуалаца“[26]), јер када Вас Ваши бивши „ратни другови“ идентификују као некога ко више не плеше по заједничкој музици, онда Ви морате да будете кажњени (…)

Ваше питање гласи, како реаговати на оптужбе да сте „теоретичар светске завере“?

Мој одговор гласи,

а. пустимо инквизиторе да узму папир, перо и мастило у руке и покушају, и то без заштите анонимности, да оспоре моје тезе, тачку по тачку и црно на бело а да ми потом дозволе да им одговорим, тачку по тачку и црно на бело;

б. пустимо их да се потом ставе на располагање једној јавној дебати, да са мном јавно, лице у лице дискутују и после тога препусте публици да одлучи ко је у праву.“

 

————————————————————

[1] Драган Бисенић,“Како је Роберт Фиск оптужио ЦНН за саучесникштво у покушају убиства Александра Вучића“, РТС, 21. април 2021. (https://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3205/politika/4343150/robert-fisk.html)

[2] Hermann Ploppa, „Hitlers amerikanische Lehrer. Die Eliten der USA als Geburtshelfer der Nazi-Bewegung”, ISBN 978-3981270303, November 2008.

[3] „Die Presse”, Print-Ausgabe, Wien, 8. III 2015.

[4] Исто.

[5] Исто, Antony C. Sutton. У овом прилогу ћемо се начелно ослањати на резултате истраживања овог аутора, као и на једну рецензију дотичне публикације: Herbert Ludwig, „Die Tabus der offiziellen Geschichtsschreibung: Das britisch-amerikanische Geld, das den Aufstieg Hitlers und der Nazis ermöglichte“, sott.net, 1. V 2015. Други примарни извори ће бити посебно означени.

[6] Carroll Quigley: Katastrophe und Hoffnung, Basel 3. Aufl. 2011.

[7] Guido Giacomo Preparata: Wer Hitler mächtig machte, Basel, 2010.

[8] http://sauber.50webs.com/kapital/

[9] Wolfang Zdral: Der finanzierte Aufstieg des Adolf H., Überreuter 2002. Übernommen aus: Herbert Ludwig, „Die Tabus der offiziellen Geschichtsschreibung: Das britisch-amerikanische Geld, das den Aufstieg Hitlers und der Nazis ermöglichte“, sott.net, 1. V 2015.

[10] Antony C. Sutton: Wallstreet und der Aufstieg Hitlers, Basel 7. Auflg, 2014.

[11] Simon Wiesental: „Die Segel der Hoffnung“, Wien, 1992.

[12] W.H. Prescot: „History of the Conquest of the Peru“, London, 1847, S. 181-182.

[13] B. de las Casas: „The Devastation of the Indien: A Brief account“, S. 41 (цитирано према: Смиља Аврамов, исто)

[14] C.D. Rowley: „The Destruction of the Aboriginal Society“, Vol. I, London, 1934, S. 383-384.

[15] C. Woodham-Smith: „The Great Hunger – Ireland 1845 –1849“, New York, 1980, S. 411-412.

[16] Упореди: Joel Kotek, Pierre Rigoulot, Das Jahrhundert der Lager. Propyläen-Verlag, 2001, ISBN 3-54907143-4.

[17] Упореди: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 19. X 2005, Nr. 243 / Seite L38.

[18] Arianne Arens und Françoise Thull, Folter im Algerienkrieg (1954-62), ws.ws.org. 28. III 2001.

[19] Упореди: Hans Woller, Geschichte Italiens im 20. Jahrhundert, München 2010, ISBN 978-3-406-60174-3.

[20] Упореди: Dieter H. Kollmer: Die belgische Kolonialherrschaft 1908 bis 1960, in: Bernhard Chiari, Dieter H. Kollmer (Hgg.): Wegweiser zur Geschichte Demokratische Republik Kongo, 2. Aufl., Paderborn u. a. 2006.

[21] Seine Schuld ist sehr groß. Interview mit John Röhl. In: Der Spiegel. 8/2004.

[22] Упореди на пр. Werner Bührer: Erzwungene oder freiwillige Liberalisierung? Die USA, die OEEC und die westdeutsche Außenhandeölspolitik 1949–1952, in: Ludolf Herbst (Hrsg.) et al.: Vom Marshallplan zur EWG – Die Eingliederung der Bundesrepublik Deutschland in die westliche Welt. Oldenbourg Verlag, München 1990.

[23] Griechenland: Dritte-Welt-Verhältnisse in Europa, RT Deutsch, 5. II 2015.

[24] ASIA TIMES ONLINE, http://www.atimes.com/atimes/Global_Economy/NF30Dj03.html.

[25] Guido Preparata: „Conjuring Hitler: How Britain and America made the Third Reich“, Pluto Press, 2005.

[26] Julien Benda: La trahison des clercs. 1927, dt. Der Verrat der Intellektuellen, 1978, 1983, ungek. Auflage: Frankfurt: Fischer TB, 1988 ISBN 3-596-26637-8.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.