Владимир Н. Лапчић: Глас пријатељске опомене
,,Ко дакле, хоће да оцрта и карактерише живот и рад Светозара Милетића, тај управо има задатак да пропрати и пређе целу политичко-друштвену историју прекосавског Српства, па донекле и целога Српства, кроз скоро пуних четрдесет година” – Глигорије Гершић (дипломац Правног факултета у Пешти, члан Књижевног одељења Матице српске)
Филм ,,Име народа’’ (радни наслов: Очеви слободе), у режији српског редитеља Дарка Бајића, а по сценарију писца Милована Витезовића осветлава живот и рад Светозара Милетића, „највећег српског политичког трибуна и мислиоца 19. века који се појавио северно од Дунава и Саве’’. Такође, филм прати активности најистакнутијих првака српске интелигенције у борби за српско национално питање у Јужној Угарској, са освртом и на лик и дело Михаила Полит Десанчића, као и новинарске полемике са елементима личног карактера, између главног уредника листа ,,Браник”, Мише Димитријевића и Јаше Томића, уредника листа ,,Застава”, а све кроз визуру ћерке Светозара Милетића и супруге Јаше Томића, Милице Милетић – Томић.
Раскол у Српској народној слободоумној странци условио је расцеп два српска листа, ,,Браника”, органа либералне струје и листа ,,Застава”, органа радикалне струје. Првобитно, у историји српске штампе у Јужној Угарској, појављује се часопис ,,Српски соко”, у коме своје прве политичке и књижевне радове пише Светозар Милетић. Након положеног адвокатског испита у Новом Саду, 24. јануара 1856. године и бављења адвокатуром, Светозар Милетић се у политички живот (ре)активира серијом текстова у ,,Србском дневнику”, у угледним двонедељним новинама чији је издавач и одговорни уредник био Данило Медаковић, учени српски историчар, издавач и штампар најзначајних листова тога времена: Напредак, Школски лист, Позорник Војводства Србије, Вестник.
Управо у ,,Србском дневнику” и ,,Застави” Светозар Милетић подробно, стручно и аргументовано пише о стању и перспективама српске нације, проблемима са којима се суочава српски народ тога доба, и чије поруке и данас могу бити корисне у сагледавању политичко – друштвених токова данашњег времена.
Политички ставови Светозара Милетића су представљали природан израз националних и либералних идеја. ,,Две су идеје, које данас Европу покрећу, као два пола, међу којима се морални свет европски окреће. Те су две идеје: слобода и народност, начело правне једнакости људи, и правне једнакости народа. Народи за тим иду, да се по крви и језику, по етнографском положају свом сједине, и по томе да држави унутрашњи облик дају”, говорио је Милетић.
Светозар Милетић је национално питање Срба у Хабзбуршкој монархији, односно Јужној Угарској посматрао као саставни део општег националног ослобођења, дакле ван Аустроугарске, а као саставни део Источног питања. Тако Источно питање постаје полазна и средишња тачка у решавању српског националног питања. Решењу Источног питања препреке су Аустрија и Турска, а нарочито Аустрија, која се, пошто је избачена из Италије и Немачког савеза, окреће ка истоку.
У Србском дневнику 20. септембра 1861. године Светозар Милетић пише:
,,Од више година пазимо ми бистрим оком на Србију, пратимо пажљиво њезин политички развитак, радујемо се сваком и најмањем напретку њезином, јер корак, који Србија унапред учини, држимо да је учинило цело српство, њезина слава то је и наша слава, њезина будућност је целога народа српског, па зато држи и тврдо верује, да је једино Србија позвана, да буде оно што је нужно, да се оживотворе све више идеје, за којима је цело српство одушевљено”.
У коментару написаном на самом почетку 1869. године ,,Србија и политика’’ он је поново покренуо питање које је за њега било увек најважније: питање коначног ослобођења. ,,Чим би боље могли почети нову годину, у коју данас ступамо, него погледом на Србију, на ову оружницу српску, на овај Пијемонт хришћански народа на Истоку? Треба народ српски баш за предстојећи велики бој и духовно оружати, а зато нису данас довољне само гусле, него се ишту и слободоумне установе, које су достојне народа, који је готов за слободу крв своју пролити, и живот жртвовати. Не надима се груд тако, не лети се тако слатко у опасност смрти, ако се иде са страом, да би и сама победа само име тиранији променила’’.
У извештају ,,Је ли потреба да се Србији да нов устав?’’, Светозар Милетић је дао позитиван одговор, истичући да Србија уствари и нема устав, не прихватајући да је тзв. Турски устав прави устав. Он наглашава да ,,Устав има да изрази свест народа о себи самом, као о друштву слободних људи, – има да определи опште основе по којима ће се доносити, примењивати и извршавати закони у земљи, – и да освешта ону заједнину осећања, мисли, уверења и тежњи, што се зове дух народа, – да буде, такорећи, спољашњи облик у ком се изјављује воља свију слободно удружених, општа воља’’.
У тексту ,,Србија између Русије и Црне Горе’’, написаном пред Ускрс 1871. године, Светозар Милетић је поново покренуо питање коначног ослобођења и замерио Србији што стално одлаже покретање тога процеса, јер ,,године по годинама, прилике за приликама протичу, – а Србија од пролећа до јесени, од јесени до пролећа одлаже!’’ Указао је на то да је за покретање акције неопходно да то одлучи српски народ, јер док у народу не буде постојало једнодушно уверење да је ослобођење и уједињење српства у његовом интересу, дотле ће се влада изговарати, позивајући се на равнодушност народа.
У чланку ,,Српска влада и појави у Босни’’ Светозар Милетић је поново критиковао владу у Србији. ,,Право захтевати од владе у Србији, да ради у духу и правцу политике народног ослобођења и уједињења има сваки члан народа ма где он био већ по свом рођењу, па и ми то не дамо себи одузети, нити ћемо се обазрети на савет у Србији, да само ,,гледамо катихизис’’.
У делу ,,Коб над Србијом’’, Светозар Милетић је изложио своје погледе на карактер власти и парламентаризма. ,,Министри одговорни за државна дела подлежу јавном, а и државном суду, без обзира на то, да ли их врше под именом и са потписом владаоца, или у своје име. Србија није парламентарна земља, а није у правом смислу ни уставна држава. У Србији постоји једна котерија која је узела власт и ,,престол под закуп’’.’’
Председник Српске краљевске академије, Слободан Јовановић описујући Светозара Милетића, говорио је да се Милетић увек држао идеје да се ,,интереси Србије не стављају изнад интереса Српства. Не лежи спас Српства у Србији, него спас Србије у Српству”.
Владимир Н. Лапчић
Аутор је правник (правно – историјски смер)
