Владимир Коларић: Пропаганда као захтев – верујте у отворене лажи

фото: Alexander Ermochenko/Reuters

Новоговор са припадајућим еуфемизима, двосмислицама и инверзијом значења, лажи и обмане одувек су на репертоару пропаганде, нарочито ратне, али са почетком рата у Украјини пропаганда је добила нови облик, стављајући се у функцију готово апсолутне симулације реалности.

Израз „евакуација“ за класичну војну предају (бранилаца „Азовстаља“) изазвао је много подсмеха, као и фотографије које илуструју текстове у којима се тврди да „евакуацију“ спроводи украјинска војска, а на којима је јасно видљиво да се на челу приказане колоне налази оклопно возило са изнаком у виду латиничног слова З.

Свесно релативизовање

Од почетка је збуњивала потпуна равнодушност западне пропаганде према најелементарнијим, чулно опажљивим чињеницама, која је доводила до тога да се лажне фотографије и снимци објављују, иако се може доћи до правих, Ово је рат и у њему свакако постоји велики број убијених и повређених људи, срушених објеката, при чему сведоци поседују средства (пре свега мобилне телефоне) да то забележе и објаве, па објављивање толике количине лажног материјала није имало објективне разлоге.

Овде, треба нагласити, није реч само о незнању и површности, него о свесном релативизовању критеријума истинитости, десензибилизацији широке публике да уопште поставља питање и истинитости или неистинитости објављене информације или интерпретације, потпуно у складу да пројектом инфантилизације становништва, ради његове успешније контроле. У том смислу, свака пропагандна операција треба да се тиче пре свега грађана западних земаља, јер су њене намере усмерене пре свега према њима, па је то у неку руку и пре свега њихова борба.

Укидање свих правила

Није само реч о укидању критеријума истинитости и лажности, него и било каквих правила, процедура, граница, па иако сви најављују да ће на Евросонгу победити Украјина, то се заиста и догоди, јер више нико нема намеру да прикрива манипулацију. Огољеност манипулације и њена хипертрофираност понакад има карактер пародије, па извештавање о рату у Украјини изгледа као да је део епизоде Монти Пајтона.

Председник Украјине на само да се (и то понекад дрско, у пратњи нациста из „Азова“) обраћа парламентима европских држава и међународним организацијама, него отвара и Кански фестивал. Пориче се да су они који отворено користе нацистичке симболе и гестова нацисти, а хероји праве од потпуно измишљених особа, док се скривање у тунелима челичане у Маријупољу слави као херојски отпор. Позивање на насиље над противником потпуно је нормализовано и легитимизовано и кида досадашње праксе и правила (писана и неписана) рата и ратног извештавања.

Потпуна симулација

Поступци противничке стране се сагледавају као последица ирационланог лудила и чистог зла, чиме се укида обавеза о објашњавању контекста, чије разумевање за украјинску и западњачку страну не би био нарочито повољно. Наводни хероји се представљају према типолошким обрасима популарне културе, укључујући и квоте заступљености мањинских група, као да је у питању холивудски филм, а не медијско извештавање о реалним догађајима. Заправо се и не ради, него медији коструиишу, у чистом и потпуном виду, унапред припремљену верзију догађаја.

Овде се дакле ради о потпуној, апсолутној, довршеној симулацији, чак и када је у стварности материјал сам по себи такав да може да послужи као основ за пропаганду. Намера овакве пропаганде је, треба поновити, пре свега усмерена ка становништву Запада, као део одређених пројеката којима је тешко сагледати коначни планирани исход. Такође, не може се отети утиску да такве размере пропаганде, претворене у апсолутну лаж, лаж која је сама себи сврха, треба да прикрије неки велики злочин, или да прикрије одређене појаве или намере које никако не би смеле да буду откривене и освештене код већег броја становника.

Ако је апсолутизам тражио покоравање, тоталитаризам учешће у лажи, нови поредак, како год га назвали, тражи од нас да жмуримо пред огољеним и неспорним лажима, тражи од нас не само да савијемо кичму и утулимо савест, него да блокирамо способност елементарне чулне персцепције реалности и расуђивања о њој, дакле да не будемо више ни људи.

Три елемента

Они који показују наклоност према западњачком приступу украјинском сукобу ово морају имати у виду, а намере западњачких елита према Русији (и Словенима(!), и источном хришћанству!) могу се наслутити већ на основу не толико садржаја него самог облика и типа против њих усмерене пропагандне активности.

Практично, да не кажем оперативно, говорећи овде треба нагласити три елемента:

1. На грађанима западних земаља је велика одговорност да зауставе процес повратака њихових друштава у предруштвени стадијум, пошто укидање стандарда, правила и критеријума води управо томе.

2. Рат се ипак добија оружјем и они који победе пре или касније пишу историју и стварају критеријуме по својој мери, макар у једном делу света.

3. Као и толико пута до сада (мада до сада у историји тешко да је могло бити овако темељног испирања свести у глобалним размерама), пред лажима и ништењем испречиће се човек, који је, што рече један мој пријатељ, много већи од онога што тлачитељи мисле о њему. Тлачитељи се увек ломе пред сопственим потцењивањем човека. У томе је највећа Божја интервенција у свету.

Укратко, не треба се плашити, али ни гајити илузије о правој природи и истинским намерама непријатеља. И знати да је непријатељ – непријатељ. Звати га тако и никако другачије – до победе, када можда све може почети на неки други начин. А побеђује онај ко се не поколеба, ко у нешто верује, а ни у шта не може веровати и ни за шта се не може жртвовати, па дакле ни у чему ни победити – онај који не верује у истину, у могућност и реалност истине, у истину свог живота која је потпуно и радикално различита од света лажи.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

standard.rs
?>