ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Од еуфорије до хладног туша

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs/ Anna Moneymaker/Pool/EPA-EFE

Наравно да је комично када се Вучићевој понижавајућој позицији у Овалном кабинету Беле куће и монтипајтоновски интонираном споразуму (са „Косовом“? Са САД? И са једнима и са другима?) подсмевају они чија се једина политичка визија своди на беспоговорно извршавање воље Запада, који би они радије да зову Европом или међународном заједницом, али сви заправо знају да се (и даље) ради о САД.

Наравно да је смешно када Вучићеву позу подређености пореде са гостовањима Јосипа Броза или Ђинђића, чије позе јесу биле другачије, али којима је де факто било какво позирање било дебело наплаћено. Пушити томпус у Белој кући је једно, али барем делом ограничити инфилтрацију страних елемената у сопствену државу нешто сасвим друго. А то је нешто у чему ни Броз ни Ђинђић нису успели. Али су, баш напротив, успели, ако тако сагледамо суштинске циљеве њихове политике, базиране на обећањима западним центрима моћи.

Али исто је тако бесмислено и свако величање такозваног споразума као великог дипломатског успеха или свођење системског понижавања на питање уобичајеног протокола. А најбесмисленије је ишчуђавање над пристанком председника државе да глуми у овој трагикомедији, као да не знамо да је главна одлика власти коју репрезентује било систематско ширење дефетизма, чији циљ није могло бити ништа друго него промена колективне свести, а зашто да се лажемо и покоравање. Коме? Па у нешој епохи свакако не Монголо-татарима или Угарима. И не, извините, али свакако не ни Русима.

ЗВЕР ЋЕ (ОПЕТ) ОГЛАДНЕТИ
Покоравање је на унутрашњем плану било спровођено промовисањем наводног политичког реализма, који би по дефиницији требало да буде обележен приматом националних интереса, а не оваквим или онаквим пројектом за трансформацију света. Али он је у нашој пракси постао цинично, безидејно, материјалистичко заговарање пуког прагматизма, и то оног у интересу мале групе одабраних – најужем кругу по клановској, у ширем по партијској линији – који служе интересима још одабранијих, са међународне сцене. Уз повратак националне реторике и наратива о геополитичком и идеолошком балансирању, где је све потезе власти који би били наизглед проблематични са становишта националних интереса требало тумачити тек као димне завесе у иначе непоколебљиво патриотској политичкој агенди.

Власт је заснована на потпуној персонализацији у лику председника државе, а политички спектар се поделио на оне који верују да он „зна шта ради“, односно да има скривену агенду иза све политичке еквилибристике која смућује и најприбраније, и на оне који верују да „не зна шта ради“, односно да је или психички нестабилан или да заправо нема никакав план. Са споразумом у Вашингтону расте број оних који верују да он ипак „зна шта ради“, али да то свакако није оно што би желели такозвани патриотски кругови. Или, рецимо то отворено – проруски кругови. А то не подразумева обавезно оне који су на „платном списку Кремља“, шта год то значило, већ они који сматрају да је за Србију неки облик савезништва са Русијом најприроднији избор. И не, верујте да не познајем никог ко заговара да Србија постане руска губернија, што је иначе адут свих који се супротстављају макар и коректним политичким односима и економско-културој размени са Руском Федерацијом.

Не треба Србија да спасава Русију, па макар и од ње саме, нити да јој се извињава, нити је данашња Русија рај на земљи и Трећи Рим, али би могла да се суочи са судбином оних који су окретали леђа својим савезницима како би задовољили звер која жели да их прождере или јој макар за тренутак скрене пажњу. Али тренутак брзо прође, звер ће опет огладнети, и она од нас неће ситну плеву, него месо и крв. Политика је избор између пера и мача, између суптротстављања и одлагања, сучељавања и завођења, где треба знати када се испрсити а када треба плесати пред вуком као Андрићева Аска или заговарати тиранина попут Шехерезаде. То није лако, али реализам није само одступање и препуштање, он мора бити и отпор, рачунати на отпор.

У супротном, свака национално-патриотска реторика може бити само још један жаргон издаје, покриће за предавање територија и ресурса у туђе руке и под туђу контролу, и што је једнако важно – прикривање друштвене неправедности уз служење мањине одабраних интереса моћника овог света. Уз добру апанажу, наравно, макар за локалне прилике.

НАДА ПОСТОЈИ
После еуфорије због пораза ДПС-а на изборима у Црној Гори, за Србе – који су иначе склони брзој смени колективних егзалтација и разочарења – уследио је вашингтонски хладан туш, доживљен као национално понижење због споразума који регулише туђе а не наше интересе и садомазохистичке позиције у коју су стављени представници наше државе. Дивне слике са литија смениле су слике понижења. Лепа и светла лица замењена су туробношћу, страхом и лукавством. Ипак, у Вашингтону се, мислим, није догодило ништа неотклоњиво.

Можда је добро да је избрисана још једна илузија, не толико о Трампу колико о било којој алтернативи која долази са Запада. А оно што се догодило у Црној Гори можда није неотклоњиво, али јесте незаборавно, упркос разочарењима, корупцијама, уморима који следе. У духовној литератури постоји савет да се, када си утучен, сетиш тренутака благодати, и тако наставиш даље, чак и када она није ту, али знаш да је била и да може бити опет. Тако је и са слободом, са оном искром која сведочи да је била и да је опет може бити, у овом свету никад идеалне, али ипак некакве, вредне човека, вредније од страха, учмалости, лукавства и култа златног телета.

Приметио сам како сам у овом тексту о српском режиму и његовом репрезенту почео да говорим у прошлом времену. Мислим да је то исправно. А шта је алтернатива – јер свакако се не смемо дати у руке отвореним колаборационистима, чија предност над оним мање отвореним је само у тој отворености, огољености, а она не мора бити врлина – осим што брже подстрекава на отпор, за који није извесно како ће се завршити, па то није нешто што би требало да прижељкујемо.

Ко су сада и где су они који су спремни да бране државу и народ – то је питање овог тренутка. Боље да макар покушамо да их изаберемо ми, а не да нам буду октроисани, са било које стране. Слика коју емитују српски медији о умешаности наших служби у догађаје у Црној Гори можда иде у прилог Ђукановићу и можда је свесно усмерена ка слабљењу протестне снергије Срба засноване на сновима о ослобођењу и уједињењу, али даје наду да у безбедносним структурама и управи (и даље) постоје кругови спремни да преузму одговорност за државу и народ. Њихова спремност није ништа ако исту не покажу шири кругови српске интелигенције и грађанства, уместо пуке реторике, емотивних излива и калкуланства.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.