Владимир Коларић: Косово и Украјина као шампиони демократије

Аљбин Курти (Фото: stanjestvari.com/ Висар Криезиу/АП)

Изјава такозваног премијера такозваног Косова Аљбина Куртија да је Косово најдемократскија држава у региону код нас је изазвала на први поглед сасвим разумљив подсмех, с обзиром на реално стање људских права и слобода, институција, јавног живота и политичке културе у овој лажној држави. Али Курти је на свој начин био у праву. Не зато што је Косово некаква држава, јер није, па тиме не може да буде ни највише или најмање демократска, већ што та изјава много говори о данас важећим критеријумима демократичности.

Демократија је сложена идеја, појам који је мењао своје значење, обухват и смисао у различитим епохама, па је неисправно поредити, на пример, демократију у античкој Јелади са парламентарним демократијама модерног доба или народним демократијама у оквиру некадашњег „совјетског лагера“. Ипак, подразумевамо да када данас говоримо о демократији имамо на уму парламентарну представничку демократију која почива на принципу поделе власти и начелима индивидуланих слобода, социјалне праведности и правне институционалности. Демократска пракса и степен конкретне остварености демократских идеала често је био предмет критика и од стране присталица оваквог друштвеног уређења, али је уз све ограде и резерве она углавном прихватана као, у најгорем случају, „најмање лоша“ међу потенцијалним, историјски реализованим алтернативама. На крају крајева, може се говорити да демократија заправо и не може имати функцију идеала, који увек потенцијално призива тоталитарне и апсолутистичке тенденције, па је образлагана као у основи прагматична и практична, реалистичка политичка пракса, која на прихватљив начин регулише интересе или макар нуди механизме за одрживо и продуктивно регулисање интереса највећег дела становништва и различитих друштвених група.

Тражење кривца

Сведоци смо да је демократија на глобалном плану одавно у кризи, која је колико економска и политичка, толико и вредносна. Неки узроке те кризе виде у и даље прејакој а неки у преслабој улози државе, неки у расту а неки у паду утицаја друштвених покрета и друштвеног активизма, неки у превеликом а неки у премалом утицају наднационалних, односно међународних чинилаца, иституција и регулатива, неки у превеликом а неки у премалом степену економских слобода. Како год било, а овде то треба имати на уму, демократија је постала само реч, магична фраза променљивог и прилагодљивог значења, маљ у рукама моћника усмерен против тренутног политичког противника и у циљу остваривања и легитимизовања текућих интереса.

Одавно смо били свесни арбитрарности америчке и западњачке примене критеријума демократичности на различите земље, народе, инстутуције, покрете и организације, која је у потпуности зависила од тренутних америчких интереса. Тако да су се, на пример, за оцену демократичности Ирана примењивала једна а Саудијске Арабије друга мерила, по правилу у корист ове друге, иако је неутрални – принципијено посматрано, у складу са декларативним и доктринарним начелима демократије – Иран и у државном и у друштвеном смислу значајно „демократскији“ од Арабије. Исте државе и исти лидери су, попут Садама Хусеина, зависно од промене политичког курса Запада, од весника демократије проглашавани њеним највећим непријатељима.

У том смислу, са становништа данашње функције појма демократије унутар западњачког пропагандног дискурса, сасвим је исправно рећи да су „Косово“ и Украјина заправо најдемократскије државе на свету. Оне су то зато што су у потпуности предате западњачким интересима, до укидања сваког сопственог субјективитета и потпуног подређивања вољи западњачких центара моћи, уз минимум залагања за реалне интересе својих држава и народа. Данас је довољно следити сваки миг са Запада, подредити се њиховим интересима, користити њихову све затворенију реторику, из неопходну сигнализацију демократичности преко ритуалног подржавања права „мањинских“ идентитетских групација и учешће у њиховим глобалним пројектима, од симболичко-пропагандних и економских попут промоције „зелене агенде“ до санкција према једнима и слања оружја другима, већ према команди моћника.

Сигнал припадности

Демократија на неки начин има цивилизацијско обележје, односно она је данас у потпуности постала сигнал припадности западњачком идентететском пројекту, без обзира на реално стање људских права и слобода, институција и законодавства у одређеној држави. Данас је нормално прихватити као демократску сваку државу, групу и појединца који се супротстављају „српском национаизму“ или „руском империјализму“. Тако гледано, подршка декларативних присталица демократије очигледно нацистичким јединицама у Украјини није ништа необично и недоследно, нити одушевљење украјинским режимом у периоду од 2014. до 2022. године од стране оних који себе иначе сматрају великим противницима власти у данашњој Србији, сматрајући је недемократском, а која је – без обзира на све, али увидом у право стање ствари непорециво – узор демократије у поређењу са Украјином Порошенка и Зеленског.

Укратко, кад вас неко оптужи да нисте демократа, ви то лепо признајте, без оправдања, јер то је само реч без садржаја, а садржај ћате дати ви, својим деловањем и вредностима. Власт има онај који има моћ да именује, а губи је када то више није у стању, односно када његове претензије на именоване бивају фактички оспорене. Када игноришемо (само)подразумевано право непријатења да именује цивилизацијске, културне и друштвене феномене, већ смо на корак до победе. А победа ће бити могућа када сами почнемо да именујемо ствари и појаве, стварајући тако свој свет, што тражи велики напор и стваралачку снагу.

Дакле, Аљбин Курти је у праву. Па шта? То не значи да ми, већ догодине, нећемо бити у Призрену.

 

standard.rs