Владимир Гујаничић: Повлачење из Ирака је питање времена

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Mario Tama/Getty Images

Светски медији још нису престали да пишу о америчком неорганизованом повлачењу из Авганистана, а на помолу је још једна изгубљена битка – Ирак. Ирак заузима значајно место у борби за Блиски исток и без обзира што је Исламска држава де факто уништена, америчке оружане снаге одлажу своје повлачење из Ирака. Три преостале базе и 2.500 војника чине се као острвца у мору проиранских шитских милиција које званично броје око 200.000 припадника. Чему онда одлагање повлачења?

Претходни амерички председник Доналд Трамп јасно је износио „своје“ планове о повлачењу из вечитих ратова. Упркос другачијим очекивањима америчких савезника на Блиском истоку, нови амерички председник Џо Бајден практично је потврдио да ће спровести Трампове планове. Ако изузмемо ставове о енергетској политици, где се боре заговорници „зелене агенде“ и „традиционалисти“, чини се да се спољнополитички курс Америке одвија према приоритетима на терену, а не према томе ко је председник те државе, како су донедавно тврдили заговорници победе једног или другог кандидата.

Потрошене карте

Ирак заузима посебно место у америчкој глобалној стратегији. Око три до три и по хиљаде америчких војника у Сирији и Ираку последња су препрека стварању нове војно-економске коалиције Сирије, Ирака и Ирана – потенцијално и Либана – која би се материјализовала након потпуног повлачења америчких трупа из региона. Мали контингент америчке војске у сиријском делу Еуфрата држи сиријску владу у економском шаху, док преостале три базе у Ираку обезбеђују какву-такву логистику за одржавање гарнизона у Сирији.

Логистика америчке војске је под свакодневним ударима шиитских милиција. Уколико дође до повлачења из Ирака, једини начин снабдевања америчких трупа на североистоку Сирије био би ваздушни мост. Ако узмемо у обзир да су многи регионални актери (Сирија, Турска, Ирак и Иран) спремни да се жестоко супротставе плановима о стварању курдске државе, останак америчких трупа у региону био би практично немогућ. Због тога напуштање Ирака представља пад прве (или, ако гледамо у макрорегионалном контексту, друге) домине.

Највеће притиске Бајденова администрација трпи од израелског лобија, који сматра да би америчко повлачење ту земљу оставило у окружењу Ирана и његових регионалних савезника. Недавно је бивши шеф Мосада Јоси Коен изјавио да очекује да се америчке трупе ускоро повуку из Ирака, и да би то требало веома да забрине израелско политичко руководство.

Све ове године битка се водила око перспективе развоја Блиског истока. Сирија је, уз помоћ савезника, издржала више од 10 година рата. Данас, након елиминације највећег броја становништва које је припадало Муслиманском братству или вехабистичким покретима, може се рећи да су Сиријци сазрели у јединствену нацију. Ситуација у Ираку је специфична. Уз неке изузетке, рат на терену сводио се на рат шиита и сунита у којем су шиити однели победу.

Сунитски троугао изгубио је биолошки потенцијал за устанак против Багдада. Више пута уништени у отвореним биткама, остали су без војно способне мушке популације која би се борила против централне власти. Оно што је остало су ћелије отпора Исламске државе и разних сунитско-басистичких група (присталица Садама Хусеина) које још годинама могу пружати герилски или терористички отпор, али без перспективе да учине нешто значајно у војном смислу.

Курдска карта на коју су играле западне земље такође је потрошена. Курдска широка аутономна област са свих страна окружена је непријатељима курдске независности. Покушај проглашења независности водио би Курде у директан војни пораз и деградацију њиховог тренутног статуса. Тако да, без обзира на референдум који су одржали и жеље за независношћу, Курди се нису упустили у авантуру у коју је Запад покушао да их гурне, рачунајући на даљу дестабилизацију Блиског истока.

Нова шиитска војска

Поред политичких притисака и изгласане резолуције у ирачком парламенту о постепеном напуштању америчке војске до краја 2021. године, још једна чињеница је из дана у дан све видљивија. Наиме, шиитске милиције под покровитељством Ирана добијају нову организациону форму, ново наоружање и врше непрекидне нападе на логистичке конвоје САД, који су углавном упућени из Кувајта. Поред тога не либе се да повремено ракетирају и америчке базе чак и у курдском делу Ирака. Недавни напад на базу у Ербилу, који је резултовао са неколико жртава, показао је Американцима да више нису сигурни ни у курдском делу Ирака.

Током последњих месеци, поменути напади су се интензивирали. Они, наравно, не наносе велику људску и материјалну штету америчким снагама, али фрустрирајућа је чињеница да од њих нема одбране. Возачи камиона из посредничких компанија које снабдевају америчке базе су као лото лутрија. Слике и видео снимци уништених камиона и друге технике преплављају интернет сваке недеље, а број напада непрекидно се повећава. Само у августу било их је преко двадесет.

Оно што више забрињава САД и Израел од напада на конвоје и базе јесте организациона структура шиитских снага. Оне су фактички постале паралелна власт у Ираку, са сопственим оружаним снагама. У почетку, док је рат против Исламске државе тек почињао, масе шиитских добровољаца деловале су као неорганизована руља. Међутим, временом су – уз организациону подршку иранских „Кудс“ снага и њихових савезника из Хезболаха – прерасли у озбиљну војну силу, са сопственим логистичким и болничким системом.

Конституисани су као друга политичка снага по бројности у ирачком парламенту. На наоружању које добијају од Ирана позавиделе би им и многе европске земље средње снаге. Недавно одржана парада у Багдаду показала је њихов више него импресивни арсенал који укључује вишецевне бацаче ракета РАД-24, средства за електронско ратовање, дронове Мохаџир-6 и разно друго оружје. Ова паралелна армија је модел експедиционих трупа које Иран већ увелико развија у региону. Генерално говорећи, минимално америчко пристуство у Ираку не угрожава ширење иранског утицаја у тој земљи, за шта је највише заслужан религијски фактор. Прозападне снаге, које су организовале антииранске демонстрације у Ираку, нису успеле да демонстрирају већу бројност, а протести су брзо утихнули.

Најозбиљнија претња регионалним интересима Америке и њених савезника биће наоружавање шиитских милиција иранским ракетама средњег домета. Неки обавештајни извори говоре о томе да су их већ добили. Пре две године наводно су јеменски Хути извршили напад дроновима на саудијске рафинерије, но неки стручњаци су тврдили да су крстареће ракете иранске производње управо испаљене са тла данашњег Ирака. Још један пример било је ликвидирање 11 припадника Курдске демократске партије у Ербилу иранским ракетама средњег домета, којима је погођена просторија у којој су одржавали састанак. Укратко, када Иран преко својих посредника учврсти присуство у Ираку и развије свој модел експедиционих снага, то ће драстично увећати моћ Ирана у региону, након чега ће тој земљи бити лакше да даље пројектује своју безбедносну и економску експанзију.

***

Правећи паралеле са повлачењем из Авганистана, видимо да се и у Ираку одвија сличан процес постепеног смањења трупа, све до очекиваног повлачења. Од преко 5.000 америчких и још неколико хиљада коалиционих војника, сада је остало свега око 2.500. Од 12 база мањег или већег обима, сведени су на три, од којих је свакако најзначајнија база „Ал Асад“ у провинцији Анбар.

Амерички председник Бајден је у јулу изјавио да ће САД завршити борбене мисије у Ираку до краја године, те да ће у тој земљи остати само војни саветници. Повлачење преосталих америчких трупа требало би да започне првог октобра и да се заврши до 1. јануара.

Иако унапред планирано и најављено, услед жеље да се америчке снаге распореде на друге приоритетне тачке на планети, повлачење оставља горку пилулу америчким регионалним савезницима који ће остати угрожени након што друге регионалне силе испуне вакуум моћи.

 

Владимир Гујаничић је дипломирани историчар

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.