ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, СРПСКИ УЧИТЕЉ ВАСКРСЕЊА 

НИКОЛАЈ ПРЕЋУТАНИ

Други Васкрс 2021: Српска Црква слави сведока Васкрслог Христа, Владику Николаја.

Живећи у времену у коме је Свети Николај био „народни непријатељ“ (1978. званично је донета забрана уношења његових дела у СФРЈугославију), Срби дуго нису могли да озбиљно истраже његову биографију. Чак и кад се титокомунизам срушио, наша пословична неозбиљност довела је до тога да су многе чињенице из Николајевог живота и даље непознаница (нарочито његово школовање и духовно формирање, мисија у Енглеској и САД, итд). Чак и његова „заробљеничка“ биографија, док је био под немачком паском у Другом светском рату (од Љубостиње, преко Војловице, до Дахауа), дуго није била расветљена, па је долазило до „гусларских“ испада добронамерних нестручњака, који су тврдили да је Николај у Дахау провео чак две године (иако је реч о тромесечном периоду у јесен 1944. године.)

Ово је служило као повод „другосрбијанцима“ да оптужују Српску Цркву како свесно кривотвори Николајеву биографију, на силу је претварајући у хагиографију.

Ипак, сада је другачије: Николајев живот и дело много су познатији него некад. Вреди се подсетити.

НА ПРЕЛОМУ

Живео је овај велики човек малог народа „на прелому“, и доживео два светска рата, рушење и нестајање царства  (руског, османског, хабзбуршког и хоенцолернског), два опака тоталитаризма – комунизам и нацизам, криза демократије, криза хришћанства, слом традиционалних вредности у Европи и свету, успон безбожништва.

Србија се ослобађа, али губи, од 1912. до 1918, више од половине способног мушког становништва. Срби се државно уједињују, али их уверавају да су само део троименог народа, и да су им Словенци и Хрвати браћа (иако о њима немају, барем Србијанци, скоро никакве озбиљне представе). Политичке борбе и партијска трвења наносе велико зло Српству, које ни не успева да се усредсреди и заштити своје интересе, а већ долази 1941, и почиње покољ где год је нацистички окупатор непријатељима крста са три прста дао да истребљују православне… Од Косова, преко Крагујевца, Краљева и Бањице, до Јадовна и Јасеновца, српска крв се лије као вода… А онда долазак Тита и комуниста на власт, насилно обезбожење, невиђена понижења и однарођења… Па ти буди хришћанин, Србин, светосавац, а нарочито буди епископ Српске Цркве! Али, Николај је умео све то да буде, и био је – на начин свети.

ДУХОВНА ЕВОЛУЦИЈА

Могуће је пратити његову еволуцију: од хришћанског интелектуалца, склоног црквеним реформама и раној врсти екуменизма, школованог на Западу и угледног у Енглеској и Америци преко смерног покајника и молитвеника са Охридског језера, надахнутог житијним обрасцима подвижништва и богомољачком побожношћу, до духовног вође православног Српства у антиконкордатској борби, страдалника у заточењу од нациста и изгнаника који пожар титоизма у Југославији гаси с оне стране океана. Дивовски је замах Николајев у борби за духовну препород своје пастве. Јер, не заобравимо: Срби су, пре Првог светског рата, били огрезли у верску равнодушност, па чак и у богоборство (горњи слојеви, тзв. „елита“) или пуку, полупаганску обичајност („прост народ“).

Црква је доживљавана као „привезак“ националног осећања, а њени свештеници су се, „све у шеснаест“, бавили политиком, укључујући се у рад странака, не само као симпатизери, него и као организатори, посланици, острашћени партијаши. О души народној скоро да нико није ни бринуо. Зато је Николај, који се делатно укључио у национално буђење свог народа (још пре Балканских ратова, а нарочито за време Првог светског рата, када је његов учинак међу англоамеричким савезницима Србије био толики да су га  звали „трећа српска армија“) ипак знао да је народ без Христа трагична гомила несавесних. Чим је изабран за владику жичког, он је кренуо да мисионари и проповеда, што је наставио и као охридско-битољски архипастир. Народ је учио од њега, а он је учио од народа, и ова чудесна „осмоза“ трајала је целог века Николајевог. Подижући и обнављајући манастире и цркве, оснивајући сиротишта и хранилишта, пишући и штампајући поуке за народ, Николај никада нији заборавио да су душе, живе у Христу, главни циљ његове делатности – свестране и спасоносне (Треба се дивити неуморној делатности тог човека, који је стигао да уради онолико колико се уради за три живота. Ако знамо да је такав био и Свети Сава, остаје нам само да верујемо да Бог Својим изабраницима даје време другачије од нашег, „обичног“, времена).

БЕЗ НИКОЛАЈА НАС НЕ БИ БИЛО

Усталом, до закључка да би СПЦ без Николаја тешко опстала у минулом веку, долазе и историчари, какав је и  Милош Тимотијевић, који, у својој књизи о религиозности у чачанском крају у 20. столећу, „Век сумње“, о његовој активности каже следеће:“Према скоро свим оценама крај XIX и почетак XX века било је доба великог пада побожности, а та оцена важила је и за чачански крај. Село је гајило традиционалну религиозност са јаким паганским наслеђем, варошани су у цркву углавном долазили по „службеној” дужности, а интелигенција је била захваћена секуларним идејама. Свештеници нису имали велики углед у народу, а монаштво је било малобројно и неутицајно. Једино је национална компонента православне цркве у Србији утицала да се народ не отпади од вере. Религиозност у чачанском крају у овој епохи није била различита од општег стања у друштву тадашње Србије. Критички осврти на такво стање видљиви су и у службеним извештајима црквених великодостојника, јавно публикованим текстовима у црквеној штампи, објављеним беседама и говорима, накнадној анализи религијске свести житеља села и града. Православље није имало осигурану будућност, иако је било део народне традиције и државна религија.

Велика страдања у Првом светском рату имала су утицај на масовније размишљање о пролазности и смислу људског живота, што је утицало и на повећање побожности. Црква није превидела ово сасвим ново духовно стање народа, али недостајала је чврста организациона форма за каналисање тих осећаја ка повећању православне побожности. Тек са доласком епископа Николаја Велимировића на владичански трон у Чачак 1919. године црква у чачанском крају је покренула свештенике на акцију. Завидне организационе способности и лична енергија новог епископа утицали су да свештеници редовније обављају литургије, држе проповеди, покрену обимну издавачку делатност у циљу пропагандне вере, да остваре чвршћи и редовнији облик повезивања са школама и државним надлештвима. Читава акција темељила се на религиозном објашњењу догађаја везаних за страдање током Првог светског рата, али и за стварање Југославије, као дела Божје промисли после великих патњи и жртви српског народа која су порећена са страдањем и васкрсењем Исуса Христоса.

Одласком епископа Николаја у Охрид већ 1920. године овај рад је замро, а свештеници су у наредној деценији углавном бринули о својим проблемима. За то време општа модернизација друштва нагризала је ионако слабу традиционалну побожност. Црква је инсистирала на конзервативним вредностима заједнице борећи се против нове моде код жена, утицаја нових медија (као што је радио), покушавајући да дисциплинује пре свега становнике града у редовнијем испољавању и поштовању Светих Тајни. Село је хваљено као „тврђава” православља, али свештеници заправо нису имали лепе речи и разумевање за снажне паганске корене који су многа сеоска славља брзо претварала у скоро оргијастичке свечаности на „саблазан” правих хришћана. Црква је подупирала и хвалила патријархалну сеоску културу, тврди традиционализам и конзервативизам, као облик организовања друштва у коме је у претходним столећима живео сеоски свет, сматрајући да ће тако најлакше одржати побожност код народа. Оваква оријентација цркве унапред је била осуђена на неуспех, јер је подразумевала потпуно одрицање, па и борбу, против многих промена у друштву, и готово свих модерних вредности које су већ деценијама постепено постајале део наслеђа пре свега становника вароши, а затим и села.

Појава богомољачког покрета на селу била је реакција  на   све   убрзанију   модернизацију   и покушај да се повећа лична побожност на путу преображаја целог друштва. Богомољци због свог фанатизма нису били добро прихваћени у друштву, посебно у граду, а њихов живот окренут строгом поштовању православља, као својеврсне припреме за монаштво, одбијао је традиционалне вернике који су имали осећај да су постали „маловерујући”. Црква је тешко, са закашњењем, и невољно прухватила богомољачки покрет као део своје организације, више из страха да се не образује паралелна, па чак и супротстављена организација верника, него што су свештеници били убеђени да богомољци исповедају и практикују праву веру.

Поновним доласком епископа Николаја у чачански крај 1934. године богомољци добијају велику подршку, а владика је наставио рад на повећању религизности на начелима светосавља и отпора према модернизацији у време великих политичких превирања пред Други светски рат. Снага личности владике Николаја била је одлучујућа. Утицај који је остварио најпре на свештенство и монаштво, активне вернике, богомољачке организације, створио је структурне претпоставке за ширење побожности у чачанском крају као никада раније. Повећање религиозности темељило се на православним хришћанским, али и националним начелима, обимној изградњи нових капела, цркава и манастира, повећању броја монаха, и што се у будућности показало као веома важно – покретању женског монаштва. Ништа мање значајна није била ни издавачка делатност, која је у деценијама после Другог светског рата била готово једина лектира из које се нешто могло сазнати о хришћанству и православљу. Под утицајем владике Николаја организоване су велике религиозне светковине, заједничке молитве са клечањем, уздизани су идеали скромности, скрушености, понизности, размишљања о „страху Божјем”. За само непуних седам година пред Други светски рат епископ Николај Велимировић поставио је чврсте темеље за организовано ширење религиозности, чији се утицај ширио до краја века, па и почетком новог миленијума. Време је показало да је управо захваљујући таквом деловању хришћанство допрло до многих људи, посебно чланова богомољачких братстава, који су у деценијама после Другог светског рата одржавали тињајући дух православља у идеолошкој  држави  непријатељски  оријентисаној према религији.“

Православља скоро да не би ни било ( бар не као друштвено делатне силе ) да Бог није подигао Владику Николаја.

ПРЕМА ИНОСЛАВНИМА

Николај је, поред унутарње мисије Цркве, био и њен сведок „пред спољашњима“. Чврстих веза са англиканцима и епископалцима, а школован у Берну код старокатолика, Николај је често путовао у Америку и Енглеску, обављајући црквено-државне задатке. Он је веровао у савезништво САД и Велике Британија, нарочито се ослањајући на њихов традиционални антипапизам, јер је знао да је папство кључни непријатељ православног Истока. (Надао се, у младости, да ће и Хрвати и Словенци моћи да изађу из сенке Ватикана, и створе своје националне – словенске – црквене заједнице). Уосталом, то је било време када је изгледало да се традиционални протестанти приближавају Цркви од Истока, и да ће њихово сједињење с Црквом помоћи обнови хришћанске Европе. Николајева познанства међу Англоамериканцима била су битна и утицајна – њега је у госте примао чак и председник САД, Хардинг, а могао је да се обрати и Винстону Черчилу (као што ће и учинити, после Другог светског рата, молећи га да се заложи за спасење Ђенерала Михаиловића, изведеног на Титов суд). Сарађивао је и са Хришћанском заједницом младих људи др Џона Мота, све у нади да ће Европа повратити своје духовно јединство. Наравно, иако је остао у додиру са инославнима до краја живота, и свој младалачки екуменистички „адогматизам“ превазишао је већ на Охриду, да би у „Љубостињском стослову“ јасно показао да се православна и инославна вера не могу сјединити – осим ако се инославни покајнички не врате Мајци Цркви.

КОНКОРДАТСКА КРИЗА

Учешће Светог Николаја у борби против конкордата Југославије и Ватикана било је пресудно. Он је био одлучан у борби за духовну независност Срба. Дошао је чак и у сукоб с патријархом Гаврилом због, по Николају, олаког праштања српским посланицима Стојадиновићеве странке (Југословенска радикална заједница, „ЈЕРЕЗА“), који су гласали за конкордат, па и самом Милану Стојадиновићу. Владика жички је тражио да „конкордатлије“ принесу јавно покајање, јер је њихово гласање донело тешке последице по Цркву и народ (од тзв. „Крваве литије“ до хапшења и прогона свештених и мирских лица, противника конкордата). Патријарх Гаврило је, са своје стране, сматрао да треба да дође до попуштања затегнутости у односима Цркве и државе. Сукоб је трајао све до краја августа 1940, када су се првојерах и најугледнији архијереј помирили у манастиру Каленићу, сматрајући да је неопходна заједничка борба у претешким данима који предстоје србству. Гаврило и Николај биће од тог часа заједно не само подржавајући обарање „тројнопактовске“ владе Цветковић-Мачек 27.марта 1941, него и у Војловици и Дахау под немачком стражом, као исповедници Христови пред лицем паганског нацизма. Заједничка страдања ће их, на најубедљивији начин, помирити и зближити.

ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Иако су Недић и Љотић неколико пута интервенисали у корист Гаврила и Николаја, нацисти су их сматрали непоузданима и оданима Англосаксонцима, тако да су под стражом остали све до краја рата. Ни један једини пут, Немци нису успели да их увуку у своје комбинације, како су то често покушавали. Обојица српских јерарха изашли су из рата чистог образа.

Николај је, упркос свом робијању под Немцима, био „народни непријатељ“ по Титовом налогу, његов рад је помно праћен, а комунофилно „Удружење православног свештенства“ стално га је нападало као монархисту и „дражиновца“.

Смрт његова у изгнанству у отаџбини се није смела наглас објављивати.

ПРАВА ВЕРА ЈЕ ТЕМЕЉ СВЕГА

За Владику Николаја права вера је темељ свега. Где нема праве вере, тамо нема ни потпуног човека. Вера је, како је приметио отац Георгије Флоровски, „опитно искуство слободе“. Зато је Николај био непорециви слободољубац борећи се против конкордата, он се није борио само са догматску чистоту правоверја, него и против праоснове сваког европског тоталитаризма: папопоклонства. Бити православан значи бити слободољубив.

У средишту свега је Христос. Право друштво мора бити засновано на христократији. Ђорђе Ј. Јанић у књизи „Политика као теодулија“ пише:“Однос према Исусу и Јеванђељу, у сржи је његовог свеколиког политичког опредељивања. Заступати Спаситеља, тежити изградњи заједнице богочовечанских појединаца који се обједињују у лаосу, одбацивати све оно што одвлачи човека од Бога, и што га баца у наручје различитим идолима, који нису ништа друго до различита очитовања деловања Антихриста, за која човек зна, под различитим именима још од Адама, све то одређује читаву свештену и политичку делатност владике Николаја. Циљ му је био, иако га никада јавно није до краја артикулисао, да Србе, као народ, уздигне у статус лаоса, народа Божјег.

Сва његова политичка опредељивања и према идеологији и према појединцима, настају само из односа актуелних политичких покрета према Христосу. И из тога, да ли се у одређеној идеологији или политичкој ситуацији афирмише или унижава христоликост човекова. Због тога ће, рецимо, одбацити идеологију расизма као дубоко антихришћанску, јер се њоме доводи у питање и унижава једнакост Божје деце пред Оцем Небеским. Такође ће одбацивати и идеологију колонијалистичког империјализма јер се њоме уништава дух поробљених народа, који и кад нису хришћани, ближи су Богу, како је он на много места написао, својом искреном вером, него што су то људи савремене западне, секуларне и машинизиране цивилизације. Такође ће одбацити и богоборачки марксизам који одбацује Бога и проповеда неку врсту класног расизма, заснивајући друштвени механизам и однос међу људима на завидљивости и мржњи међу друштвеним слојевима. Али ће одбацивати и савремену партократију као владавину броја, масе над квалитетом – појединцем и елитом.

Он се залагао за један вид народне владавине, коју бисмо могли да назовемо духовном демократијом, или тачније традиционалним српским слободарством, које је признавало једнакост свих људи пред Богом. Али не и једнакост свих у свим делатностима. Јер Србин је од вајкада, у свим сегментима друштва, признавао хијерархију која је узимала за принцип тоталну примену патернализма: Бога према људима, Краља према народу, домаћина према домаћој чељади; мајстора према калфама и шегртима. Али, принцип сениората увек је обавезивао оног који је изнад, да се брине за оне који су испод. Напредовање у оквиру таквог система подразумевало је прећутно признавање да је вођа, предводитељ, супериоран у делатности за коју се бира и, што није никада заборављано, да је спреман да штити интересе оних који су му подложни као своје сопствене. Иако је у таквој заједници било примера егоизма, ипак је основни принцип заједнице био – опште добро је изнад личног добра. У српској историји, све до модерних времена, ретко је могло да се нађе примера где је национално добро било жртвовано ради личне користи. Појединац је могао, иако ретко, да лично добро ставља испред добра неког другог, али у хијерархији вредности, рефлексно, опште добро је увек било изнад личног добра. Распадање тог система, тако обилато описивано у делима наших реалиста у XIX веку, може открити у новом читању, ослобођеном идеолошких марксистичких предубеђења, врло занимљиву слику друштвеног и духовног живота нашег народа.

Због тог слободарства, владика Николај ће до краја остати непомирљиви борац против комунизма као што је био и против конкордата.“

Што се Срба тиче, они су изабрани народ – али само као христољупци и страдалници. Успоставивши завет с Богом, они стално полажу испите верности, и од те верности или неверности зависи отаџбинска судбина племена: „Христоноство је сам садржај предања, витална сила која одржава отаџбину/…/ расхристовљени народ не може да има отаџбину већ може да има само државу“, каже Јанић.

ЧИМЕ ЖИВИ НАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА

Једна нација, као заветна заједница, живи својим идеалима. Промена истих води промени идентитета. Најбољи доказ за то су Срби који су постали мухамеданци, римокатолици или комунисти, преверавањем постајући неко други од онога што биолошки јесу. Једна од највећих опасности по Србе, истиче Јанић, јесте разарање завичајне обичајности, спровођено још од рационалистичко-просветитељске револуције, преко титоиста, до данашњих „другосрбијанаца“. Јер, по Јанићу, „обичај је суд у коме се чува дух идентитета једне заједнице/…/ Ако нема обичаја, нема ни начина да се идентитет сачува. Зато губљење обичаја није знак „прогреса“, већ мењања духовне окоснице једне заједнице, губљење њених „карактерних“ особина. А одатле следи и губљење националног идентитета“.

Народ се, као самосвесна заједница, може очувати само вером и историјском свешћу. Традиција духовно стабилног народа чува његову самосвест упркос историјским околностима и покушајима, често непријатељским, реинтерпретације прошлости.

ДУХОВНА РЕВОЛУЦИЈА И ХРИШЋАНСКА ТРАДИЦИЈА

Што се Светог Николаја Српског тиче, он је, од првих дана својих, хришћанску веру доживљавао као духовно револуционарну. Христос је био „револуционар“ који се окамењеној обичајности фарисејства супротставио сведочењем Бога као Оца и људи као живе деце Очеве. Стављајући писани Закон изнад Бога и човека, рабини су постали христомрзитељи. Против Христа је био и представник моћног Рима, Понтије Пилат. „Најужи шовинизам“ фарисејског јудаизма и „најграбљивији империјализам“ пилатовског Рима у Христу виде смртног непријатеља – јер, Његова „револуција“ руши староадамски поредак битија и доноси НОВОГ ЧОВЕКА.

У огледу „Црква и револуционарна педагогика“, Николај показује да је Христос револуцију извршио проливајући Своју, а не туђу крв, зато што је Он Дародавац, док су друштвени револуционари себичњаци. Богочовекови људи у Цркви настављају револуцију, јер, по Николају, „више може учинити молитва једног светог човека, него бунт целог једног народа“.

Француска револуција, сушта богомржња, наставила се у Руској, која је Русију бацила у канџе атеизма и приморала народ Светог Сергија да се поклони идолу технике.

Парадокс Николајеве мисли је очит: фарисеји и пилатовци су контрареволуционари, јер се боре против Христа, Јединог Новог под сунцем, бранећи староадамску греховну статичност. Револуционарни динамизам човековог обожења у Богочовеку стога је стални изазов свему што се „јавља између човека и Бога на брвну“ (М. Павловић: „Научите пјесан“). Јер, како рече Љубомир Симовић, „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“. Ако је хришћанство „конзервативно“ (у смислу ослонца на непролазно“ (у смислу ослонца на непролазно), онда је тај конзерватизам – понављамо! – динамичан.

ПРЕЦИ НАС ОБАВЕЗУЈУ

Владика Николај је учио да нас преци обавезују пре него што се родимо. Они од нас траже да њихове гласове чујемо у саборној пуноти дана у којима живимо. Они предају – ми примамо; предавање и примање јесте традиција (начин на који се заветно служење из прошлости „пребацује“ у садашњост, а из садашњости – у будућност.)

Савремени руски мислилац, Андреј Анисин, традиционализам је одредио као верност човековом битијном призвању. У свом огледу „Конзерватизам, традиција и онтолошка слобода човека“ он нас подсећа:“Човек је позван да сазда себе и свој живот, – управо је у томе смисао његове онтолошке слободе. И овде се – исто као и у уметничком стваралаштву – стварна новина рађа само из дубина традиције. Сваки оригинал (не копија) управо је онолико оригиналан (originalis) колико је повезан са неким начелом, праизвором (origo). Везу са праизворима људског постојања и људске културе управо и обезбеђује традиција (од “trado” – носим), то је доношење искуства доживљавања тих праизвора. Једини начин да се то искуство носи је – његово усвајање: неопходно је ући у традицију, њоме почне живети, наћи у њој живо јединство са смислотворним основама људског постојања. А све је то зарад могућности да се у животу каже сопствена – не позајмљена – Реч, да би се проживео сопствени, а не “као код других” живот, да би се својој деци, наредном поколењу дала могућност да не изгубе ту живу везу са смислом постојања, – тачније, дати могућност том смислу да до њих допре кроз мој живот.

Смисао конзервативизма је – управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне идеологије.

Противљење онтолошкој и историјској распамећености, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живота – то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа сложеност свих пројава живота, то јест, – истинска човекова онтолошка слобода – то је смисао конзервативизма.“

МОНАРХИЗАМ И ТЕОДУЛИЈА

Као традиционалиста, Свети Николај Српски је био монахриста. По њему, три највеће вредности србског народа су Бог, Краљ и Дом („Без Бога – ни преко прага; без Краља – ништа не ваља; без Дома – судба Содома“, говорио је он.) Краљ је, у Николајевом огледу „Србски народ као Теодул“, прави слуга Божји који влада да би служио Христу и Новом Израиљу; на њега се, у христодулији, угледа сам народ. У свом огледу „Бљесак и убогост василевса: структура и семиотика власти у Византији“, М. В. Бибиков указује да је у царству Ромеја сва спољашња слава царева, у исти мах, указивала на сопствену пролазност и зависност од Небеског Поретка.

Рођени у порфири свагда су знали да су прах и пепео, за разлику од помпезног римског тријумфалног похода, на чијем челу се налазио обоготворени цезар, византијски тријумф је изгледао другачије: крај Златних врата, василевс је силазио са бојних кочија; на њих је стављана икона Богородице Одигитрије, а он је, на коњу или пешке, ишао главном улицом Цариграда иза ове иконе, показујући тиме ко је заиста Изабрана Војвоткиња и Победница над варварима.

Монархизам има извор у свести о хришћанском служењу владара, на коју су насрнули прво у Француској револуцији, а коначан удар јој задали у доба бољшевичког преврата. „Ако нема Бога, ја нисам капетан“, говорио је један од јунака Достојевског: удар на веру у Цара над царевима значи рушење целокупне друштвене вертикале.

МОРАЛ И ПОРЕДАК

Друштво се, по Николају, може изградити на Богом откривеном моралном закону. У огледу о молитви „Оче наш“ као основи друштвеног уређења, владика показује да је братство могуће само у Небеском Оцу. У чувеној „Номологији“, он тврди да у природи ни не постоји закон, него само благоразумни поредак; јер, закон је Бог могао да дарује једино словесним бићима – ангелима и људима. Оштро се супротстављајући схватању политике као властољубачке вештине која с моралом нема никакве везе, Нови Златоуст се борио против свега одречног у партијском животу Срба. Острашћено партијашење (пре рата названо „партизанство“) Србе отуђује од њихових заветних назначења.

ХРИШЋАНСКО РОДОЉУБЉЕ, А НЕ ШОВИНИЗАМ

Још од своје ране студије „Ниче и Достојевски“, Николај је указивао на чињеницу да је словенски месијанизам супротан ничеанском натчовештву. То је Достојевсково „свечовештво“ – служба свим људима и призив свих народа Христу. „Смири се, горди човече!“ позивао је писац „Браће Карамазова“ у знаменитом говору на откривању споменика Пушкину.

Срби, као Словени по крви и православни хришћани по вери, призвани су били да народима већим од себе сведоче Богочовека – Свечовека – Христа Спаситеља. На ту мисију призвало их је њихово вишевековно голготништво. Док је христоборна Европа постајала „Бела Демонија“, Србија је требало да и Истоку и Западу посведочи Еванђеље, јер ју је Бог сместио „изнад Истока и Запада“. Она своје назначење није испунила, и зато је потонула у мору криви и страдања (што је тема Николајевих пророчких „Речи српском народу кроз тамнички прозор“).

Владика Николај не би био то што јесте да човеку, распетом између безбожних идеологија нацизма и комунизма (проистеклих из бездушног капитализма) није понудио Трећи пут, пут духовног преображења у свим сферама људског битовања у овој „долини суза“. Домаћински поредак (Бог – Краљ – Дом) као начин за унутрашње уређење српске државе, Савез православних народа на челу са Русијом као геополитичка орјентација, Средњи систем у економији (ни плутократски капитализам, ни тоталитарни комунизам), а, пре свега, Христова Црква као сунчана срчика свега вредног у народном животу: то је Николајева визија будућности Срба. Народна Црква у народној држави и верност србском национализму који је, по Николају, рам у коме се налази Икона Христова.

Тај национализам није уски и глупи шовинизам, него свечовештво, које је Србина учинило кадрим да каже: „Богом брате, Суљо Циганине!“ и да се, на фронтовима Првог светског рата, дружи са „обојеним“ војницима у служби колонијалних господара, гордих синова Беле Демоније. Том и таквом национализму Србе је учио Свети Сава.