ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: УМРТВЉУЈУЋА ИНФОРМАЦИЈА И ЖИВОТВОРНА МОЛИТВА

ИСКРА на Фејсбуку

Архимандрит Кирил Павлов – извор: www.syl.ru

ЛИЧНОСТ ЈЕ СВЕДОК ВЕРЕ

Сваки дан са екрана и екранчића у нас буље типови који нас трују информацијама и шире страх од кога се, ако смо непажљиви према својим душама, може и умрети. Ма како се конфесионално изјашњавали, они нису хришћани, него слуге смрти, смртоносци у име информисаности.

Руски свештеник Виктор Кузњецов, који је писао биографију чувеног руског старца, нашег донедавног савременика, Кирила Павлова, на почетку свог дела цитира хришћанског философа, припадника славенофилског покрета, Ивана Кирјејевског, који каже: „Постоји нешто много значајније, него све постојеће књиге и идеје, а то је православни старац, пред киме можете да откривате своје помисли, и од кога можете чути лично мишљење које није мање корисно него расуђивање Светих Отаца. Слава Богу, још има таквих стараца у Русији“.

А Достојевски је говорио: „За смерну душу руског човека из народа, измученог радом и јадима, и, што је најбитније, свагдашњом неправдом и свагдашњим грехом, како својим, тако и свеопштим, нема веће потребе и утехе него да нађе светињу или светог, да падне пред њима и да им се поклони…Ако код нас влада грех, неправда и искушење, нема везе, јер ипак на свету, тамо негде, постоји неко ко је свети и виши од нас; он има истину-правду, он зна истину-правду, а то значи да она неће умрети на земљи, него ће, можда, једном и код нас доћи, и тада ће се на земљи рај зацарити“…

ВАСКРШЊИ РАДОСНИК

Отац Кирил Павлов био је такав старац. Благодатни, чисти, умни и свештени сасуд Господњи; скроман, достојан лика Божјег који је носио. Биографије таквих људи, које постају свештена житија, није лако писати: живот ових људи био је скривен са Христом у Богу, и тек када се Христос јави у слави, све ће се о њима, у Васкрслом Богочовеку, знати и видети. Протојереј Михаил Малејев у књизи „Хероји домовине – учесници ратова у 20. веку” о томе пише: „Осећање пасхалне радости, које је испуњавало срца свих који су могли да посете баћушку Кирила, немогуће је исказати речима… Могло се доживети како се народ Божји из целе Русије спокојно и молитвено настоји да се уједини око свог сверуског старца и молитвеника, да би одбранио своје духовно наслеђе од свепрождирећег духа греховности и млакости. То што је отац Кирил смерно подносио невољу повезану са болестима било је свакоме истински пример служења Богу. Животи светих угодника, као по правилу, пролазе нарочито сакривено, невидљиво за друге. Често би, кад га неко пита: „А шта се збивало у Вашем животу?, старац одмахнуо руком и са осмехом рекао: ’Било па прошло. Сада то нема никакве везе са нашим спасењем’. И ту је био крај свакој радозналости./…/ Један човек, који је дошао у Лавру после тешких искушења у Авганистану, видео га је како излази после молебана преподобном Сергију, и касније је причао да је у свом срцу осећао такву љубав да је после пријатељима говорио: ’Као да сам Господа видео.’ Таквих сусрета било је само у житијима светих.“

Данас, када свуда влада страх, сусрет с човеком пуним мира Господњег је право и истинито спасење.

Поуке таквих људи неопходне су свима, нарочито у нашем тешком и смућујућем времену. Али највиша од свих поука је учење о молитви, без које нема спасења душе.

Да чујемо макар нешто од тог учења.

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ НАС УЧИ

У „Пољским криновима“ Свети Пајсије Величковски, чији су духовни синови основали Оптину пустињу, каже: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Ако неко са жељом, непрестано, као дисање из ноздрва твори ову молитву, у њега ће се брзо уселити Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух начиниће у њему стан свој; и молитва ће прогутати срце, а срце молитву; човек ће стати да је твори дан и ноћ, и ослободиће се свих замки ђавољих. Треба говорити овако: ’Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!’ Било да стојиш или седиш, да обедујеш, путујеш или радиш нешто друго – постојано изговарај ову молитву, усрдно приморавај себе на њу, јер она побеђује невидљиве непријатеље, као ратник убојитим копљем. Чувај је у мислима својим, не устручавај се да је тајно твориш на сваком месту. Кад изнемогну језик и уста, моли се само умом.

Од молитве која се дуго времена произноси само устима рађа се умна, а од умне срдачна. Кад ум изнемогне од непрестаног понављања, а срце онемоћа, појањем их је могуће мало опустити. Ову молитву Исусу треба произносити наглас, али тихо, тек толико да сам себе чујеш. У време молитве не треба лутати мислима на све стране, по пролазним стварима живота, него треба у сећању, без лењивости, с пажњом држати само молитву. Јер молитва није ништа друго до удаљавање како од видљивог тако и од невидљивог света. Зато треба затварати ум у молитву. Где је тело, тамо и ум треба да буде у време молитве, немајући никакве помисли. Свети Оци говоре: „Ако се ко устима моли, а ум пренебрегава, тај се узалуд труди, јер Бог гледа на ум, а не на многоречивост; умна молитва не дозвољава да у уму постоји било какво маштање или нечиста мисао.“ Онај ко не навикне на умну молитву Исусу, не може да има непрестану молитву. Ако се неко навикне на молитву Исусу и ако се она сједини са срцем, онда ће та молитва попут извора да потече на сваком месту, уз свако дело, у свако време, и увек ће подизати човека, било да бди или спава. Кад тело усни или задрема, она га и тада, отргнувши се изнутра, подиже, јер њу је немогуће искоренити. Ова молитва, које никад није довољно, велика је зато што уз њу, и кад уста изнемогну и тело клоне, душа никад не спава. Кад се приљежно обавља неодложан посао, или снажно наилазе помисли, или оваладава сан, треба се усрдно молити устима и језиком, да би ум пазио на глас; кад је пак ум у тишини и спокојан од помисли, тада је могуће молити се само њим. Овај молитвени пут води ка спасењу брже но читање псалама, канона и обичних молитава. Оно што је савршени човек у поређењу са дететом, то је ова молитва у поређењу са писаним молитвама.“

Дакле, и живот у нашем трудном, многобрижном времену није за очајавање, него за молитву и подвиг. Непрестано обраћање Христу нада је за свакога од нас.

То нас спасава од смртоносних информација.

ОТАЦ ВАСИЛИЈЕ (ГОНДИКАКИС) О МОЛИТВИ ГОСПОДЊОЈ И МОЛИТВИ ИСУСУ

Познати светогорски духовник, отац Василије (Гондикакис) одржао је православним Србима из Алхамбре у Калифорнији 2011. предавање у коме је повезао молитву Исусу са молитвом Господњом: „Ако искрено кажете ’нека буде воља Твоја’, тада проналазите мир; сви проблеми су тада решени. Ово захтева смелост вере и жртву љубави. Тако постајете део чокота, постајете његово средиште, хране вас сокови чокота живота, храни вас сам Дух живота у Христу, у Ономе који је Сам рекао: ’Нека буде воља Твоја’. На овај начин, премда смо у свету, схватамо да упркос нашим слабостима постоји неко ко нас воли. И животне проблеме тада не решава наша логика, већ препуштање свега Христу Богу – управо онако како често чујемо у цркви: ’Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо’. ’Нека буде воља Твоја’ изражавамо још и кроз оно што се зове умно-срдачна молитва, непрекидна молитва, у којој говоримо ’Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога’: Ти си Господ, који је јак; ја сам слаб човек. Имам поверења у Твоју љубав. Не желим да расуђујем људском логиком; тражим само једну ствар а то је да буде воља Твоја. И ово Те молим узвишеним речима ’милостив буди мени грешном’. Смилуј се на мене онако како Ти знаш и желиш.

Дакле, морамо да постанемо свесни наше беспомоћности као и моћи Онога који нас воли, тако да будемо мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, јер ту је Онај који све невидљиво уређује и све води путем којим Он жели.“

То је могуће само путем молитве, а не путем интернет информисања. Јер, како рече енглески песник Елиот, мудрост смо изгубили у знању, а знање у информацији. Зато нам и јесте овако.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Грчки хришћански мислилац Христо Малевицис нас опомиње кад су информације у питању: „Инфор­ма­цију бисмо могли назвати својеврсним ’невиним знањем’. Информисали су вас да је Бог мртав, или да озонски омотач нестаје, или да су мора зага­ђена, и ви примате ове информацијске порције, седећи удобно заваљени у вашој фотељи пред вашим светлим и разнобојним ТВ-екраном, невини и срећни… Људи нашега времена су, заиста, проглашени невиним, јер су ’завршили’ с Богом Који би могао да их раскринка. Где је присутно знање, ту је човек увек крив. Где је присутна информација, човек је ту увек невин. Сви ти научници који конструишу сва та оружја ради незаустављивог на­пре­довања деструктивности су – не­ви­ни! Нико никада није ни помислио да их прогласи за криве, чак ни њихова сопствена савест. И, наравно, научно знање је информација у оној мери у којој оно не суочава човека са његовом крајњом одговорношћу за живот.“

Зато вас данас, тако олако, информишу да се можете вакцинисати сумњивим препаратима, непровереним и потенцијално штетним. Јер, нико није крив – од Владе Србије до лекара сви вас само информишу. И прете информацијом. Шаљу страхове у етар. Зато је данас, више од свега, важно молитвом се борити против информационе таме овога света, и наћи истинског духовника који ће нас, својом мудрошћу изнад информације, вечном радошћу обрадовати. А изнад свега да буде Богочовек, Који је Логос – Смисао човека и света.

ifamnews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.