ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СИЛОВАЊЕ СРБАДИЈЕ НЕКАД И САД ( НАРОЧИТО ОВО „САД – USA“): ЈЕДНА НЕ ТАКО РУЖИЧАСТА ПРИЧА 

ИСКРА на Фејсбуку

ЗАШТО НЕ ТРЧИМ ЗА АЛИСИНИМ ЗЕЦОМ ( А ХТЕО САМ )? Па да ли је ово, опет и опет, негативно – стереоптипни текст о Чумама, Чумићима, Чминтама и Чминтићима који нам нуде суперслободне и секси законе, са све трансродним фреквенцијама испод прага свести?

Зар је могуће бити против људских права? 

Да ли сам ја постао неки нељудски тип?

До када ћу писати свашта на „Искри“ и другде, где ме још пуштају?  

О, како се преиспитујем док ме Друга Србија прекорно гледа, и стреља – за сада само – очима. 

О, како ме хвата криза идентитета, рода, џендера, како ме дрма жеља да улетим, са Алисом, у рупу, трчећи за Зецом Који Касни у ЕУ, у ту Земљу чуда, у којој Чумићи и Чминте управљају нашим животима, проглашавајући истоболнике брачницима a нас, остале, мрачњацима! 

И ја бих да певам Шилер – Бетовенову „Оду радости“.

Али, не могу. Немам дара за певање.

Свашта читам, па ми се не жури за Зецом Који Касни у ЕУ. Јер, чим то нешто свашта прочитам, почнем да сумњам, и не трчи ми се за плавим зечјим репићем попрсканим жутим звездицама. 

А жао ми беше, није да није. THE NAME OF THIS GAME

Ево, рецимо, какве реакционаре читам ових дана, таман кад сам решио да признам да сам до сада био мрачњак, а сада, када ме Чумић Нови Чминта просвећује, решен да постанем просветљеник. Таман одлучим да се умно „трансџендеришем“, кад оно – међутим…Није пред нама, кажу ови реакционари које читам, питање секса, него терминалног капитализма као коначне судбине планете! Италијански философ Дијего Фузаро ме разуверио у потребу „трансџендерисања“:“Баш као што на економској страни либерализам тежи да сруши државна политичка ограничења, тако и са сексуалне стране он има за циљ растварање концепта природне границе, растварање идеје о природи која није у потпуности разрешена у друштву и историји. Неолиберални мит о транснационалном се огледа и у сфери сексуалности, у сталном медијском хваљењу трансродне особе, оне која је прешла сваку меру и сваку природну границу, сваки остатак историјске традиције. Пошто либерални транснационализам циља на дерегулисано и од свега ослобођено глобално тржиште, нарочито од демократске националне суверености, онда се и трансџендеризам, као медијски модел, заснива на сексуалној дерегулацији, уништавању сваке границе и сваког суверенитета везаног за природу и биологију.“ (1)

И онда је седнем и напишем овај текст, а Зец Који Касни у ЕУ скочи у рупу без мене. 

О ЧЕМУ ЈЕ ОВАЈ ТЕКСТ? Овај текст је, на неки начин, о томе, као што су и закони које  Нови Чминта Чумић намеће Србији такође о томе – о тријумфу неолибералног капитализма, а не о правима хомосексуалаца. 

Да се зна ( без икакве ироније ) ово није текст о нашим муслиманима ( који су, како сведоче француски путописци с почетка 19. века, били изразито против онога што се зове „турски порок“ ), нити, пак, о исламу ( јер ова религија има јасне моралне норме кад је сексуалност у питању ). 

Верујем да су муслимани, као и припадници других традиционалних верских заједница у Србији, против разарања породичних вредности у име „људских права и демократије“. 

У мом тексту и Отоманска империја  ( некад ) и империја САД (данас) само су повод да се каже шта значи империјално насиље у области људске сексуалности. Оно је знамење бескрајне и безаконе власти над потчињенима. У питању су, дакле, игре моћи која немоћнима доказује да су немоћни, и да морају да слушају шта им се нареди, по цену живота и достојанства. То јест, како је Харолд Пинтер формулисао златно правило америчке доминације:“Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.

Зато се прво враћамо у прошлост. 

КАКО ЈЕ ТО БИЛО У ДОБА ОТОМАНСКЕ ИМПЕРИЈЕ? Турско окупационо доба на нашем простору било је познато по тријумфу хомосексуалне педофилије. Ево шта о томе пише Џонатан Дрејк у свом огледу „Турски порок“:“Јер још од времена када су освајања Римског царства била на своме врхунцу, вероватно нигде није било војске која је силовала децу, а нарочито дечаке, у мери у којој су то чинили Турци. Најмање 8.000 аустријских дечака, током опсаде Беча узетих за турске катамите, масакрирано је пошто је опсада обустављена. Вартоломеј Ђорђевић (1510-1566) написао је два документа о свом искуству у турском заточеништву. Тринаест пута је био роб, чак седам пута препродаван. Даје речит опис марширања дечјег робља са европских бојишта пут Турске. Kупци робова ишли су за војском, сваки препродавац гонећи 50-60 деце, сапетих руку и ногу, пешице у Турску. Увече је, пише, било тешко поднети јецаје и сузе дечака одабраног да, за ту ноћ, истрпи похотљивост трговца робљем. Чак и они узраста од свега 7 година нису се могли заштитити од злостављања, осим 10% оних најлепших, намењених султану на дар. Од њих је владар вршио одабир за сопствена „противприродна задовољства“; остали су поклањани пријатељима, давани у куће које су се бавиле мушком проституцијом или су продавани на пијацама.“(2)

Да се разумемо: Дрејк није никакав „хомофоб“. Напротив – он турски хомосексуализам сматра нечим симпатичним. 

ХАРЕМИ, АЛИ ДЕЧАКА Дрејк каже да се овај обичај ширио међу Турцима још од доба Бајазита Првог ( 1360 – 1403 ), а да је Мехмед Освајач био изразити представник „љубави према дечацима“, који је својој војсци нудио све сласти кад освоје Цариград. Када је племић Лука Нотарас одбио да му преда свог сина, био је убијен, а харем дечака је плесао приликом удаје султанове ћерке.  Дрејк додаје:“Пре него што би дечак био одведен у султанове ноћне одаје, уклонили би му маље и окупали би га у мирисима. Тих две стотине зацело су били узраста од 8. до 16. година старости; пролазили су обуку попут оне коју су пролазиле гејше, а која се састојала од еротског песништва и певања, плеса, књижевности и „различитих начина да се задовоље мушкарци“. За појам „кућа ваљака“ (peg hose), који означава мушку јавну кућу, уврежено се мисли да происходи из устаљеног бродског обичаја да се „мали од палубе“ натера да седне на ваљак како би му се анус растегао, а који се уназад може датовати у овај период. Јер нађене су клупе, налик школским скамијама, са ваљцима разних величина на којима су дечаци очигледно морали да седе, вероватно се премештајући са мањих ваљака на веће како су напредовали са изучавањем турске књижевности и певања. Kада је добавка младића, у виду ратног плена, почела да јењава, султан је увео свој злогласни „данак у крви“.“(2)

За који – тај данак –  другосрбијански историчари тврде да је био шанса да отети дечаци напредују у државној администрацији моћне Империје. У 19. ВЕКУ Али – паша Јањински је, у Бајроново доба, имао харем пун дечака, чије је родитеље убијао ако се успротиве отимању потомка. Он је, да би робове држао „бледим и покорним“, редовно пуштао крв истима, а задовољство је налазио у мучењу. О овоме паши је, поред осталих, писао управо Бајрон, који је дошао да ослобађа Грчку. Дрејк додаје: „Дечаци који се не би допли Алију, били су увезивани у џакове и бацани у језеро, или су, зарад дворске забаве, убацивани у леопардов кавез. Али-паша се наслађивао мучењем и даривањем својих дечака.“(2) Дрејк подсећа и на ово:“Пошто је Мехмед IV укинуо „данак у крви“, набавка дечака је одржавана путем активне трговине робљем у Турској. У 1822. години, око 45.000 грчких заробљеника разаслато је на тржнице робова./…/ У 1894. години, судећи по Хаддену, велико мноштво најзгоднијих јерменских дечака узето је за неморалне сврхе. И свугде, али нарочито у Малој Азији, грчка су деца била беспомоћна спрам сексуалних насртаја Турака. Руља би убила Грка који би подигао руку на Турчина, чак и приликом одбране своје деце. “(2) Од 1846. до 1904, број дечачких јавних кућа у Истамбулу се утростручио. ПОХВАЛА ТУРСКОМ СТИЛУ Аутор огледа „Турски порок“ хвали ове обичаје, и каже да је дечацима коришћеним за забаву турских мушкараца у ствари било лепо ( тако мисле и другосрбијански историчари, зар не?):“Многи је турски племић и пословни човек могао пре да верује свом омиљеном дечаку него сопственој жени, деци или запосленима. У многим случајевима, као и у случајевима младих љубимаца арапских шеика, према овим дечацима је поступано са дужним поштовањем и са више наклоности него према властитој деци. Они су, наравно, живели издвојено, у харемима, без слободе да оду; од њих је захтевано да певају, плешу и забављају своје господаре; предавали су себе срамним и разузданим сексуалним радњама које су западњаци описали као „континуиране оргије“. Али су највећим делом били срећни, очаравајуће пријатни, нестрпљиво еротични и одани. Турци су били пожудан народ који је волео живот и уживао у сексу. Стога би било несувисло порицати сексуалну страну њихове љубави према дечацима.“(2) Наравно, некима се ово није свиђало. Влад Цепеш, румунски кнез и немилосрдни убица султанових војника (код њега су сви заробљени Турци набијани на колац), у младости је био талац код султана, и преживео покушај силовања. Предање каже да је његов брат, такође талац, Раду Лепи, био султанов љубавник, што је грофа Дракулу још више ражестило у борби против Турака.(3) НАША СУДБИНА Тако је било и код нас, кад смо живели под окупацијом. Марко С. Марковић, познати српски интелектуалац из Француске ( умро 2012. године ), пишући о књизи Милорада Панића Сурепа, „Кад су живи завидели мртвима“, бележи:“„Као стока” — то поређење се понавља и провлачи кроз описе разних писаца, нарочито турских, кад говоре о нашем човеку. Било кад се на бојишту поколеба и нада у бекство или кад покорно пође у ропство, свуда га Турци гоне као стоку. Кад су Турци, за време Ђурђа Бранковића, освајали у Србији крајеве око Млаве и Ресаве, Дурсун-бег је писао: „Божјом помоћи освајање њихово било је тако лако као што јутарњи поветарац развија лалу румену”. А приликом опсаде Смедерева: „Најпосле, помоћу анђела помоћника растераше невернике као стадо стоке и разбише га… Све је то било заузето за трен ока. Невернике растераше и као чопор марве сатераше у варош. По улицама толико их потукоше да је долазило да се од телеса побијених коњ није могао да креће”. Много касније, на путу за Цариград, Бенедикт Курипешић бележи: „Јутрос, кад смо улазили у варош Врхбосну, тјераху мимо нас, с десне стране, као стоку, петнаесторо до шеснаесторо дјеце, дјечака и дјевојчица, јер их не могоше све продати на тржишту.”

Чујете ли? Као стоку! Тако су водили наше дечаке и девојчице. ИЗ ЛЕТОПИСА Марковић, позивајући се на Сурепа, наставља своје летописање ужаса… Константин Михаиловић, Србин родом из Островице, прича: „Кад се место покори, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата … Наредили су домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади, изиђе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад на другу, а (одрасле) мушкарце исто тако на другу страну рова, па који су међу њима били најистакнутији наредио је да се сви ти посеку. Младића које је изабрао било је на броју триста двадесет, а женске чељади седам стотина и четири.” Није тешко погодити какво доба ужаса и срамоте је затим очекивало побеђене: „Газије се сите напљачкале плена. За пар чизама се продаваху робиње. И ја убоги купих једног красног младића за 100 аспри. Оволико плена, говорило се, није било од исламског постања.” Хваљаше се Турци надалеко лепотом српске младости: „Српске моме су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима наслађивао. А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри би били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе. Толико их је тада узето, да се избројати није могло… Камо год погледаш чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима. Неверницима на видику изљубише младиће и девојке; потезали су их и у крај. Неверник је завијао као пас.” Или: „Док се ја, пред тобом, снажан као лав, забављам с кошутом, ти, о непријатељу, упри лице у небо и скамучи”.

Неверницима на видику… МУЧЕНИЦИ Ко није хтео да буде обешчашћен бежао је у хајдуке или се крио по збеговима. Али и тамо су Турци стизали: „У сваком од ових збегова био је искупљен народ из читаве једне области. Из њих толико робља повадише да то не би из овога или онога разлога кадар био описати ни највештији писар… Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.” Јеромонах Теодор из Задра се јада 1647: „12 тисушт србских момака похваташе и у Цариград одведоше”.“ Тако је, пишући о Суреповој књизи, сведочио Марко С. Марковић.

Зато је борба православних народа Балкана против турске окупације била тако одлучна и неукротива. 

Имало се од чега бранити. СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Тешко су страдали и Срби на окупираном Косову и Метохији. Слободан Антонић, у свом тексту „Јесмо ли сами“, цитира Јанићија Поповића:„По варошима, Боже ме прости, родитељи нису волели да им се роди лепо мушко дете. Са лепим женским дететом је било лакше, јер оно ће седети код куће, између четири зида, а кад изађе на улицу биће забрађено марамом, тако да ће му се видети само очи. По очима, пак, нико не може знати да ли је лепо или ружно, младо или старо, и опасност му не прети. А лепо мушко дете? Њему је место у чаршији, да учи какав занат, да ради и заради. И због тога је било тешко оцу са лепим сином, јер је морао да живи стално под стрепњом да му једног дана не дође неко од дилбера и затражи дете за ашик, да с њим проводи блуд. Да похотљивца тужи суду? Судија би му само подсмешљиво одговорио: „А шта ће детету бити, бре, кузум? Лепо ти га (дилбер) облачи и добро храни!“(4) Тако је било са нашим народом у доба окупатора који су владали српском Светом Земљом.

ПОСТЕПЕНО ОСЛОБАЂАЊЕ

Турски расап, кроз који се Србија постепено ослобађала, што оружјем, што дипломатијом, изгледао је овако ( описује Иван Јанковић ):“У српској јавности о хомосексуалним односима говорило углавном у контексту турских зулума. Ако је веровати појединим изворима, Турци су непрестано вребали прилику да силују каквог српског дечака, у чему су се нарочито истицале тобџије ( додуше, ти зликовци су силовали и бабе ). Према једном извештају још из 1820. године:  8. Лани силовали су топчије Турци у Врачару. 9. Паки топчије Турци силовали су лани дијете мушко.10. Покојнога Гузоње дијете мушко и још двоје дијеце терзијске тарали су топчије да уфате да силују, која су једва отета помоћу других Турака спахија. /…/ Многи Турци, нарочито угледнији и имућнији, држали су као љубавнике српске млаиће, тзв. аџуване или ђојлене, који су служили за новац. Сам честити везир држао их је сву силу, а о њима се старао посебан службеник, који је био у истом високом рангу као и, рецимо, кафеџи – баша или харем – ћехаја. Издржавање ове тевабије падало је на терет буџета Србије, Та буџетска позиција, која је различито називао; „дјеци“, „ђојленима“, „даире дјеци“, или „ђојле – егби“, обично је износила десет и више хиљада гроша./…/ Нешто љут на тадашњег београдског везира Хусеин – пашу, Милош му је једном пребацио да он „ништа друго не зна, него по сву ноћ пити и играти се са својим аџуванима“.“(5, 55-56)

А онда је у Србију дошла слобода. ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ У свом делу „Бесудна земља“, Милован Ђилас каже да је тога било и на територији данашње Црне Горе, оне којом су владали Турци до 1912. године:“У вароши је живио један старији човјек, општински пандур, који је био у служби још за вријеме Турака. Он је био Србин, канда не из овог краја. Био је, по причању, међу најљепшим људима свога времена, румен и бијел као дјевојка – како се говорило. Трагови те љепоте су се и сад видјели у крупном, иако помућеном оку, у руменилу лица и црнилу бркова и косе, иако је већ био просијед, отромбољен и поднадуо. Тај човјек се на смрт разболио и у бунилу и ватри насрнуо је на рођену кћер. Дјевојка се једва отела, исцијепане хаљине и изгребана, и спасила бјекством у комшилук. Тада је баба Марта испричала- као велику тајну, али које се није грозила- да је овај човјек био дилбер неког кајмекама, то јест- служио је Турчину умјесто жена, кад је овај обилазио своју казу, па није могао собом харем да води. У то вријеме тако што чињено је скоро јавно и није ни сматрано, као данас, неприродним и срамотним. Као што су људи набијани на коље, сјечене им главе и паљене куће, тако је и то била једна од појава редовитих уз турску власт и уз турско сагњило господство. Шта се догађало у току тридесетак година – откад је престао да дилберује, у души тог човјека? Он се оженио, изродио пород, живио мирним и повученим животом. И наједном, нешто изопачено букнуло је у њему. Је ли се то његова наказна младост покренула? Или су људске страсти бездна и недокучиве?“(6) Или је у питању тешка последица турске окупације? Биће да је у питању баш то – тешка последица турске окупације. А онда смо се, свуда, ослободили. 

Сад смо, изгледа, поново под окупацијом. 

Зове се мека, мада је, суштински, тврда, да тврђа не може бити. 

Зато Чумић – Чминта предлаже противпородичне законе. ЗАШТО ИМПЕРИЈА САД НАМЕЋЕ ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ? Руски геополитичар и мислилац, Леонид Савин, у својој књизи „Од шерифа до терористе: Огледи о геополитици САД“ истиче да је наметање политичког хомосексуализма као мере и провере НАТО држава саставни део једног, у суштини војног, пројекта. Он каже да чак и искрени активисти хомосексуалног покрета, попут Скота Лонга, уочавају лицемерје америчке политике, која не затвара мучионицу звану Гвантанамо, али се, тобож, бори за права сексуалних мањина. Савин каже да Лонг, разматрајући изјаве другог активисте у овој области, Вејна Бесена, интегрисаног у државну политику САД, уочава да Бесен настоји да докаже како су само „варварске“ земље ( то јест, оне које не признају над собом власт Вашингтона) против „геј права“, а да су, по Бесену, „гејеви“ у свакој земљи изнад осталих сународника, као права авангарда онога што долази. Савин додаје:“Либерал – содомити говоре да су само они способни да савладају кризе и проблеме савремености, просвећујући цело човечанство у име високих идеала и водећи га у светлу будућност“.(7,147-148)

Дакле, неподмићени борци за права хомосексуалаца у САД виде да се њихов дискурс користи у империјалне сврхе – наметања воље Вашингтона свим земаљама света. ОКУЛТНА ПОЗАДИНА ХОМОСЕКСУАЛИЗАЦИЈЕ ПЛАНЕТЕ Савин такође истиче:“Професор Суровјагин у вези са институционализацијом хомосексуализма истиче да је „култни хомосексуализам, тј. обредна промена пола, усмерен ка формирању роботизоване личности са склоношћу ка апсолутном потчињавању, личности која је у служби тоталитаризма и екстремизма.“/…/Да би ритуални хомосексуални чин имао масовни и организовани карактер неопходно је уздићи хомосексуализам на ниво обичне, нормативне друштвене институције. Овде је очигледна паралела са садашњом либерализацијом, односно педерастизацијом, која се одвија у оружаним снагама САД. /…/ То значи да ће у службу интереса Вашингтона бити стављени не само амерички содомити који носе војну униформу, већ и међународна армија изопаченика који ће водити подривачку делатност у сувереним државама где се, и законодавно и неформално, истополни секс сматра преступом или грешним чином. Ти изопаченици ће, обасути љубављу Стејтдипартмента, добијати донације од правозаступничних организација и користити их за промовисање својих интереса, паралелно лобирајући за интересе неолибералних скупина Запада“. ( 7, исто ) Што се, наравно, види и у Србији.
Јасно је свакоме ко хоће да му буде јасно. Окупација, читаоче. А, наравно, нема окупације без квислинга. ШТА САМ ПИСАО ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА Ево аутоцитата из текста који је објављен 11. септембра  2011. године, пре, дакле, читаве једне деценије:“Зато је прича о „паради поноса“ обичан увод  у оно што се овде заиста хоће. А о чему је реч? У свом тексту „Геј права“ као средство спољног притиска“ („Геополитика“, септембар 2011), Слободан Антонић истиче да Империја наметање „геј права“ користи као средство за притисак на све државе које треба поробити. Тако је, 4. јула 2011, некооперативни пакистански режим добио шамар, јер је у америчкој амбасади у Исламабаду, организована „журка за геј права“, где су присуствовали припадници „пакистанске ЛБГТ заједнице“ ( у овој традиционално исламској земљи сигурно их је на милионе, и сигурно им је неопходна транспарентност – ко ли је овде луд?). Религиозне организације блиске властима Пакистана оптужиле су ( с пуним правом ) САД за „културни тероризам“. Содомити у америчкој администрацији су, указује Антонић, добили најнепосреднију подршку Хилари Клинтон ( кога би другог?), а  основали су и своју лоби групу „Гејеви и лезбејке у агенцијама за спољне послове“. Хилари је 2010. од Конгреса добила повећање буџета свог министарства ради још брижљивијег праћења ЛБГТ права у свим земљама света, нарочито у Африци ( коју треба реколонизовати, зар не? ) Антонић указује да је притисак Империје на посустали Тадићев режим, који се тетура ка новим изборима, само још једно средство уцене да буду кооперативнији кад је у питању коначна издаја Косова и Метохије. А после, шта их брига? Тадић и компанија могу и да оду, довешће они опет неку своју екипу. Жутокраки ће бити употребљени и одбачени као и сваки тоалет-папир ( наиме, они толико вреде у очима својих господара; можда ни толико. )“(8)

Тако сам рекох, писао пре десет година. 

Читалац може сам да провери шта се од тада до данас десило.  

НА ПРВИ И НА ПРАВИ ПОГЛЕД Зато понављам – није ово прича о правима ЛГБТИКСИПСИЛОНЗЕД особа:  разне Чумиће, Чминте и Чминтиће, само на први поглед боли душа за права људи „нестандардне сексуалне  оријентације“. Суштински, њих боли ду…(гме) на капуту, да не кажем да им пуца прслук за хомосексуалце ( што је политички некоректно рећи, јер тако се Клерк Гебл растаје са Вивијен Ли на крају „Прохујало са вихором“, а сад је тај филм забрањен, зар не? ) Чумиће, Чминте и Чминтиће не занима ништа осим налога Империје, чијој окупацији Србије служе. Квислиншка је то прича, ти лажни закони који подмећу истоболни и џендеруше. 

И да – осећам се баш као борац против окупације Србије, и зато сам и потписао апел интелектуалаца и јавних личности за одбрану породичних вредности, а нисам, гле чуда, психолошкиња из Сорошеве школе, да бих потписао неки други ( сасвим легитиман, али бајат и буђав ) апел, а у славу Новог Чминте и његових Чминтића, који би да нас убеде да је противуставно насиље над овим народом неопходни џогинг са Зецом Који Касни у ЕУ, и за којим треба да скочимо у рупу што води ка Бриселу, по свему судећи јаму безданицу.  И тако, драги читаоче, остајем реакционар, који не престаје да реагује.  Па ти види каквих све мрачњака има у Србији која није постала Друга…

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

УПУТНИЦЕ:  

 

1.https://www.standard.rs/2019/09/27/lj-bogdanovic-uspeh/

  1. https://www.xxzmagazin.com/o-turskom-poroku 3.http://history-behind-game-of-thrones.com/historical-periods/draculaimpale 4. http://www.sedmasila.rs/jesmo-li-sami/
  2. Иван Јанковић, Ката Несиба и коментари, Београд, 2018. 
  3. http://novi.uciteljneznalica.org/index.php/2016-03-27-00-17-50?id=262 7. Леонид Владимирович Савин: Од шерифа до терористе/ Огледи о геополитици САД, МИР, Београд, 2013. 

8.https://www.magacinportal.com/2011/09/%D0%BE%D0%BD%D0%B8-%D1%85%D0%BE%D1%9B%D0%B5-%D1%83-%D1%83%D1%9F%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B5/

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.