ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Милош Ковић и даље на суду / Диптих исписнику (део први)

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Вечера, печење и масни прсти Ковићу нису били важнији од вере, поштења и часног крста. Таквом православцу мора се судити у другосрбијанском Београду, зар не?

Зашто се суди Милошу Ковићу?

У петак, 31. јануара 2020, суђење професору др Милошу Ковићу у Београду се наставља. Зашто?

О томе је он сам говорио у разговору за недељник „Печат“:

„Јавно сам поставио питање: зашто се врше чистке на Одељењу за историју? Свестан тога да одговор могу да дају само прогонитељи, изнео сам мишљење да је реч о покушају једне интересне групе да успостави монопол у оквирима српске историјске науке. Одељење издаје дипломе и додељује наставна и научна звања. Његови чланови бирају и шаљу будуће научнике на институте и универзитете. Они имају одлучујућу реч у писању наставних програма и уџбеника за основне и средње школе. Одељење и Филозофски факултет одувек су имали посебан симболички значај у нашој јавности. На њему су некада предавали Георгије Острогорски, Виктор Новак, Васа Чубриловић, Јорјо Тадић, Сима Ћирковић, Драгољуб Живојиновић, да поменем само неке, велике покојнике. Онај ко успостави контролу над Одељењем моћи ће, другим речима, да стекне монопол над преовлађујућом парадигмом у тумачењу српске историје. А то је, како сви видимо, постала врло осетљива тема, не само у српској јавности него чак и у глобалним, светским медијима, па и на седницама Савета безбедности УН. Реч је, наравно, о покушајима да се цела српска историја сагледа из перспективе „геноцида у Сребреници“ и „опсаде Сарајева“. НАТО, САД и ЕУ хоће да пред историјом оправдају свој ратни поход на Србе и разарање Југославије. И да, после свих рана и увреда, нанетих муслиманском свету, осудама над Србима, докажу како Запад у ствари воли муслимане (и њихову нафту). Зато Србима, народу који је претрпео три геноцида у 20. веку, они који су те геноциде починили ударају жиг злочинаца. Зато оне које су усташе клале по логорима а нацисти стрељали сто за једног треба назвати фашистима и нацистима. Циљ је, наравно, сламање и покоравање једног самосвесног народа, дугог памћења и снажних, древних култова и предања, народа који се усудио да се, бранећи своју слободу, супротстави самопроглашеним господарима наше планете./…/ Добио сам судске тужбе због јавног изношења мишљења о прогонима и узроцима чистки над професорима Филозофског факултета. Нисам, међутим, тужен само због јавне речи и „вербалног деликта“. Оптужили су ме и да сам подстакао она 162 студента на побуну. Кварио сам, дакле, омладину. У међувремену је, избацивањем колега с посла и довођењем својих послушника, ова клика стекла већину и успоставила пуну контролу над Одељењем за историју. Судским тужбама због јавне речи све је, по мом мишљењу, добило нов смисао и нову важност. После Одељења, ови људи би да успоставе страховладу и у нашој јавности. Сада је, дакле, реч о одбрани права на слободу изражавања, права на слободно изношење мишљења и ставова. То су, како се сматра, основна демократска и људска права, која су грађанима Србије гарантована Уставом и Европском конвенцијом о људским правима. Да ли је у питању инцидент, или је реч о нечему што постепено постаје правило? У овом тренутку, слична врста судског прогона изводи се над интелектуалцима с којима делим много ставова и уверења. То су Владимир Димитријевић, др Миша Ђурковић и професор Бранислав Ристивојевић./…/ Успостављен је монопол једне натовске клике у вођењу научне политике, у једној тако важној, идентитетској области, каква је историја. Свако једноумље човека подстиче на отпор; ова врста насиља, у служби окупатора, просто нас позива на то да јој се успротивимо. Они који им се супротставе мораће на суд? Плаћаћемо им милионе динара? Јефтино је то и мала је то цена за светиње које бранимо. Реч је о светосавском и косовском смислу наше историје, о нашој отаџбини и о нашим потомцима. Хоће ли успети да нам, како нам припретише немачки парламентарци, „промене свест“? Да ли ће нам одузети и распарчати земљу? Хоће ли успети да и нашу децу претворе у бесловесну биомасу, умртвљену лековима, загледану у екране, или ће она расти као слободни људи, потомци својих славних, јуначких и мученичких предака? Србе на Косову и Метохији, они су, када су окупирали тај део наше земље, по својим „жутим кућама“, претворили у покретне резервоаре људских органа. Имамо ли икаквих права на илузије и самозаваравања?“

Немамо, наравно.

Вештичији котао постструктурализма

У својој, више него упутној, књизи „Косово на крају историје“ (објављена недавно у издању Матице српске), Александар Петровић и Дарко Камчевски истичу:

„Постструктурализам промовише деконструкцију као метод који служи да покаже да нема истине, да је све само испаравање из прегрејаног магијског котла, односно идеологија која силом и лукавством опседа историју. Али постструктурални приступ, са својим презиром према истини, извесности, суштини, не може изградити било шта поуздано јер се искључиво служи краткотрајним привидима. Постструктурални идентитет је вртешка на којој би се стварни свет заменио кулама (близнакињама) од песка, метастазираним ткањем економије и политике штампаног папира. Реч је напросто – послужићемо се опет шекспировским речником – о чистом вештичарењу које треба да омогући нелегални државни удар. У случају албанског идентитета, постструктуралистичка изградња се служи присилним преузимањем, извртањем и кривотворењем. Таква збрка никада не може да буде држава, већ се њоме може само корпоративно управљати све док има довољно разлога за то. Изгледа да је промена, односно монтирање вештаственог идентитета, основно колонијално средство. То је нека дезинтеграција која ослобађа одређену енергију, али потпуно губи повезаност с вишим облицима постојања све док се не издахне у унапред изгубљеном рвању с привидом. Косово је тако постало нека врста царства заблуда: све чему се могу додати префикси псеудо- или квази као да се појавило на Косову. Оно је пример par excellence за виртуелну стварност која добија свој коначно историјски, или боље речено, постисторијски облик. Као Илирија у „Емпедоклу на Етни“ Метјуа Арнолда, Косово је „место заборавности, скоро па и брисања које забрињава”. Независно Косово може се уздићи само тамо где је све заборављено. Ако косовска политика заборава узме маха, Косово ће постати место одакле ће почети да се шире вештачка сећања. Уколико се покаже да она могу да се ту добро приме, попут семена зла ће се лакше расејати по целом свету.“

Дакле, историја данас, у доба постструктурализма, мора бити одбрањена од свих врста лажи: Милош Ковић је заточник таквог схватања историје које подразумева одбрану смисла исте и личну одговорност сведочења. Зато је, да би развејао привиде и утваре, и покренуо „Апел за одбрану Косова и Метохије“.

У предговору за „Завете“, више је него јасан:

„Образован сам као историчар, који у савременим догађајима препознаје трагове дужих, скривених историјских кретања. Стекао сам и лично искуство живота у бар две историјске епохе, пре и после рушења Берлинског зида, и гледао државе како се руше у парампарчад. Па ипак, читаоцу не могу да понудим велике и неопозиве истине. Сасвим онако како сам написао у предговору за Упоришта, ова књига је сведочанство о осећању стида пред потомцима и прецима, због слабићког, недостојног односа моје генерације према наслеђу прошлости и искушењима данашњице.“

Осећање стида пред прецима и потомцима је лековито; уопште, у доба кад се осећања потискују зарад роботизације човечанства, скоро свако осећање је лековито.

И сушта је панацеја против постструктурализма.

О исписнику

Волим Милоша Ковића.

Као човека, као саборца, као Србина који, по Станиславу Винаверу, паметно србује.

Волео сам га и пре но што сам га срео.

Знао сам да смо не само духовно, него и генерацијски блиски. Рођени смо исте, 1969, године слетања на Месец (на снимку слетања, америчка застава вијори на ветру, иако на Земљином сателиту нема ветра, безваздушни је простор), и године када је успостављена прва веза између два рачунара, што је постало основа Интернета. Те године се спалио Јан Палах. Те године су се распали „Битлси“. И Де Гол подноси оставку. Рат у Вијетнаму се разбуктава. Долази до побуне „нестандардних“ у америчком бару „Стоунвол“, после кога креће содомитска револуција. У Југославији се слави педесетогодишњица КПЈ/СКЈ, формира се муслиманска нација, а у Београду се изводи „Косa“, коју одобрава Јосип Броз лично.

И тако, већ смо рођењем, он и ја, и цело наше поколење, ушли у свет у коме се рушио стари поредак, заснован на хришћанству, а обликовао се поредак нови, глобалистички. Неопагански, наравно.

Па ипак, у детињству, мирном и благом, то нисмо ни слутили.

Наша детињства

За Ковића је детињство у Шапцу било оно што је мени значило детињство у Чачку.

У свом аутобиографском запису „Пут у слободу“, објављеном у „Заветима“, Ковић бележи:

„Тек данас схватам колико сам имао среће и колико је моје детињство било срећно. Провео сам га као у некој ушушканој колевци, у равници између две удаљене, питоме планине, Цера и Фрушке Горе. Родитељи, пуни љубави и подршке, сестра узор који је показивао шта се може постићи памећу и радом. Град довољно мали да смо ми, деца из центра, могли да будемо безбедни, ма где да нас је игра одвела, од обала Саве до Тркалишта, и од Камичка до Зорке. А опет довољно велики да је могао да нам понуди одличне школе, са чувеним, строгим професорима, богате библиотеке преко којих смо могли да дођемо до сваке нове књиге, позориште, биоскопе, спортске клубове, међу којима је била и једна Металопластика, у којој се тада играо рукомет светског ранга. Близина Београда омогућавала нам је да учествујемо у свим престоничким лудостима. Као тинејџери, аутобусима смо долазили у Кнез Михаилову и Безистан на Теразијама, да бисмо се снабдели новим плочама, касетама, постерима и беџевима.“

За разлику од Ковића, који је рођењем припадао скромном средњем слоју ондашње Србије, па је са својима имао могућност за летовања и зимовања, ја сам летњи распуст проводио у селу код деде (отац радник, мајка домаћица). На летовање, у Улцињ, ишао сам са школом. Крпило се танко за слабо, али се живело; и било је новца за књиге, што је мени, књишком мољцу, давало крилца. У оно време, социјалне разлике међу децом се нису толико увредљиво осећале као данас, а истинско, свестрано образовање нам је, многима, било циљ: кад се осврнем и видим шта смо читали и о чему смо причали, зачудим се и сâм какво смо, као тинејџери, темељно знање стекли у то доба.

Ковић памти и једну од књига нашег умног порекла:

„Још чувам Илустровану историју света Сомерсета Фраја, са посветом родитеља из 1976. године. Листао сам је код другара и потом ултимативно захтевао од родитеља да ми је купе. Негде од тада, од своје седме године, волим историју. Када ми је један пријатељ рекао да је то била омиљена књига и његовог детињства, схватили смо да је она била једна од кључних тачака препознавања наше генерације.“

И мени је деда купио Фраја; била је то и моја омиљена књига, чије сам делове знао скоро напамет, а поједине илустрације раде у сећању као непорецива истина коју сам видео својим очима (рецимо, слика убиства Цезара у Сенату, препуна напетости атентатора и бола на лицу прелазника Рубикона).

Међутим, наше „срећно детињство“ се окончало почетком деведесетих година прошлог века.

Од своје осамнаесте нисмо живели у првобитној неузнемирености.

Шта сањасмо, а шта нам се догодило?

Да, били смо поколење коме су обећали много, али које је, како рече Ковић, уместо испуњених обећања, доживело истинске невоље:

„Када смо у основној школи слушали песму Не цвикај, генерацијо Атомског склоништа, нисмо ни слутили да ћемо баш ми да будемо та „несретна генерација над којом ће се извршити велика последња рација“. Одрасли смо и припремали се за живот у једном свету, да бисмо се обрели у нечем потпуно другачијем. Васпитани за „братство и јединство“, преко ноћи смо добили пушке да бисмо се међусобно убијали. Спремао сам испите и одлазио у кревет не знајући да ли ћу се већ сутрадан, мобилисан, наћи у касарни или на вуковарском фронту. Уљуљкани у диригованој социјалистичкој економији, обрели смо се у дивљем капитализму. Учени да сиромаштво није срамота и да богатство не мора да буде благослов, нашли смо се у свету у коме је новац постао мерило за све. Хтели смо слободу иницијативе, укидање политичких забрана и државне репресије, али не и разарање економије и безобзирну пљачку. Тражили смо укидање нелогичног и неравноправног положаја Србије у југословенској федерацији, али не и пропаст државе.“

Ипак, пропаст је дошла.

О распаду једне илузије

Југославија, домовина, распала се пред нашим очима. Била је то велика земља, широк културни простор, живело се релативно мирно и са перспективом, бар оном земаљском. И ми, рођени 1969, на неки начин смо међу потоњима југоносталгичним, али не на начин другосрбијански. Јер нисмо бесловесно носталгични, пошто знамо да је, као што пише Ковић у „Упориштима“, постојала почетна грешка:

„У добу просветитељства и романтизма, Доситеј и Вук су нагласили језичку припадност као основ идентитета. После Гајевог преузимања штокавског, јекавског изговора, веза са Хрватима је додатно појачана. Стојан Новаковић, Милован Миловановић, Јован Цвијић, на трагу међународне славистике тога доба, тај језик називају српским. Они су били спремни да га признају и за заједнички језик, али су огорчени када се он назива искључиво и само хрватским; то је изазвало страх од ширења хрватске идеје, уз подршку Римокатоличке цркве и Хабзбуршке монархије, међу штокавским и јекавским католицима, па и православцима Славоније, Срема, Далмације, Босне и Херцеговине. Кључна замисао била је, дакле, превазилажење вековних верских сукоба, које су велике силе традиционално експлоатисале, кроз измирење, зближавање и уједињавање језички и етнички блиских народа. Генерације Слободана Јовановића и Јована Скерлића томе су додале ренановску веру у демократско право људи да слободно бирају своју припадност, као и веру у моћ државе да временом у целину споје до јуче сукобљене народе. За пример су узимали Немачку, Италију, Швајцарску, и друге земље.“

Примери су, авај, били неприменљиви на нашем простору, па је југословенство, како рече Жарко Видовић, постало идеологија кукавичких Срба неспремних да се суоче са злом, омађијаних утопијским визијама које су нас скупо стајале. А за Хрвате, Словенце и иже с њими Југославија је била пролазна станица на путу ка независности.

Или, што би, уочи свог одласка, рекао Јован Дучић у тексту „Велика Србија и Србија велика“:

„Када смо изишли из ратова 1912–1918, Србија је била постигла највећи престиж међу народима: три победничка рата, ненадмашне заслуге српске војске, сјајно место српске династије, финансијски кредит без такмаца, најтешња веза са савезницима, најкултурнијим и најбогатијим. Сутрадан после тога, Србија је дала готовину за вересију. Без икакве потребе она је пришла стварању Југославије у заједници са католичким народима, који никада нису имали са Србима заједничку историју, ни заједничку традицију, ни заједничко законодавство, ни заједничку културу и навике/…/ Никад Хрвати, ни у здравицама, ни при последњој чаши, нису изразили жељу да српски Београд буде њихова престоница, српски краљ њихов краљ и православна већина да буде већином у њиховој држави.“

Нисмо знали.

Али смо, кад нам је историја, сурова учитељица, узвихорила видик, ипак све схватили.

Куга у Атини

За разлику од другосрбијанаца, Југославију нисмо апсолутизовали, нити смо је, као православни, могли апсолутизовати. Остали смо са Србијом, онаквом каква је, и какву је опевао Милован Данојлић: „То је моја земља. Петком, у Милановцу, / мука гони сељака, а сељак гони овцу“.

Са Ковићем, мирне душе могу да кажем:

„Истина је да су престала наша путовања у иностранство, да смо осиромашили и социјално деградирани. Али добили смо прилику да живимо у занимљивом, узбудљивом времену, да посматрамо како функционише радионица историје. Пређашње доба мира изгледало ми је као време илузија, док смо, у добу кризе и рата добили прилику да видимо ствари, и нарочито људску природу, онаквим какве оне заиста јесу. Сећам се да сам, као студент, потврду оваквих увида налазио у Тукидидовом опису куге у Атини. Понекад ми се чини као да сам живео бар три различита живота. Један, спокојан и наиван, до почетка ратова; други, у времену истине, током деведесетих; трећи живот, у коме је, тек заснивањем породице, заокружено моје васпитање и сазревање, живим сада. Када покушавам да успоставим додир са собом из предратног времена, чини ми се као да сакупљам комаде одавно разбијеног огледала. Једноставно, живели смо у две различите историјске епохе и у једном бурном, ратном, прелазном времену. Ко зна шта нас још чека?“

После свега што смо преживели могли бисмо, као онај пијанац, да кажемо: „Све знам, али не могу на ноге.“

Па ипак, не предајемо се.

Ковић нарочито.

Ковићево православље

Такво му је, том нашем Ковићу, и православље, којим разуме и Светог Саву, и цара Лазу, и Његоша, и Гаврила Принципа, и 27. март. Његово схватање србске православне вере је далеко од екуменистичко-синкретистичког квазипацифизма.

О томе у Ковићевој књизи „Упоришта“:

„Српска православна црква не само да је поздравила 27. март, него је на себе примила главни удар потоњег усташког, нацистичког, фашистичког терора. Погледајте само бројеве њених убијених и прогоњених владика и свештеника. Тек из дипломског рада једног нашег талентованог студента, посвећеног почетку устанка у Јадру и нападу на Лозницу августа 1941, схватио сам да ми не разумемо улогу Српске православне цркве у српском антифашистичком покрету отпора. Одлука о нападу донесена је на састанку у манастиру Троноши; напад су, поред осталих водили јеромонах Георгије Бојић и поп Влада Зечевић (први ће 1946. бити убијен као четник, други ће прећи у партизане и постати министар); заробљени Немци држани су у манастиру Чокешини, итд. Данас некоме то може да изгледа необично, свештеници под оружјем, али то је сасвим у духу српске историје и устаничке традиције. Сетимо се, на пример, српских митрополита, војсковођа из куће Петровића у Црној Гори, или буковичког проте Атанасија у Орашцу 1804. године.“

Таквом православцу мора се судити у другосрбијанском Београду, зар не?

Још једном: Зашто му суде?

Како зашто?

Зато што је, иако рођен 1969, одбио да буде продавац магле и сејач илузија, него је устао у одбрану нашег права на историју, и права народа коме припадамо на слободу.

Милош Ковић, оксфордски ђак, са својим знањима и увидима одавно је, само да је хтео, могао бити главни „космополита“ међу Србима. И могао је лепе парице, преко једне ђукановићевско-вучићевске „бебе зла“ (израз Станка Церовића), који те парице добија из извора прекоморских и иних, да инкасира, па да плови, лети, путује, и, евентуално, чист кокаин шмрче. Али, као и сваки „заостали“ Србин, он је заостао на путу у пропаст, осврнуо се на претке, и стао у строј и под стег. Вечера, печење и масни прсти нису му били важнији од вере, поштења и часног крста. Па се тако, ето, нашао и на суду.

Милош Ковић и Дучићева „Песма“

Јован Дучић, у америчком егзилу, пева, а Милош Ковић, данас и овде, потписује:

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима.
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
С кривоклетником завет правили.”

Тако је, у Америци, пред смрт, гледајући слом србских илузија о Југославији, песнички сведочио Јован Дучић. Они који су помрачили видик свог народа, брисали његово име да не зна ко је међу другим народима, они који су са издајником дизали тврђаве, правили лоше мостове изнад понора повеснице, давали лажне заклетве, они који, у доба покоља Срба у НДХ и другде, на губилиштима свог народа држе говоре и не дају мртвима да вапију о злочину над њима почињеном – ко су они, у ствари?

Ко су ти „заветотворци“ који шурују са издајницима?

Зна се ко су били у Дучићево доба. То су били представници отуђене србске квазиелите, пре свега политичке. То су они који су пљунули на светосавско-косовски завет зарад Југославије, и који су мислили да је довољно порећи себе да би био планетарно велики, макар и промењеног идентитета, и да можеш да се узвеличаш тако што ће те патуљци, бивши поданци Хабзбурга, признати за дива.

Дучић није могао да прећути њихову лаж, и написао је „Песму“.

На знам бољу песму за данашњи дан од ове песме.

Изнад подземне славе

Милош Ковић, професор историје на Универзитету у Београду, по начину који је устао против лажних величина које покушавају да покојне претке науче да мирују како би они, конвертитски потомци Вука Бранковића, кадили Соросу и НАТО-у и како би стављали отров у причешће наше саборне свести и савести (све зарад приземне и подземне славе и тридесет сребрњака из фондова непријатеља Србства), сасвим наставља традицију Јована Дучића, заточника наше заветности из доба „Лирике“ и чланака објављених у „Американском Србобрану“, постхумно стављених под наслов „Верујем у Бога и Српство“.

Јасно, светло и умно, храбро и достојанствено, са историософском свешћу Жарка Видовића, који каже да историјске свести нема без свести о злу, ових дана зна и говори Милош Ковић. И зато је на суду, а преко њега суди се и свима нама, који нисмо спремни да пристанемо на лаж.

ЛИТЕРАТУРА:

Наташа Јовановић: Кад сунце не излази на Западу, http://www.pecat.co.rs/2019/06/kad-sunce-ne-izlazi-na-zapadu/
Александар Петровић, Дарко Камчевски: Косово на крају историје, Матица српска, Нови Сад, 2019.
Милош Ковић: Завети, Катена Мунди, Београд, 2019.
Милош Ковић: Упоришта, Катена Мунди, Београд, 2016.

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.