ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Аутокефалија и недоумице

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Радост и реакције

Ко се не радује када се у Цркви Христовој, нади човека и човечанства, деси помирење и праштање? Ко се не би радовао да Срби и њихова браћа из Македоније опет буду једно у чаши Тела и Крви Господње? Зар је могуће стављати примедбе на помирење?

Ипак, после давања аутокефалности у Скопљу, на дан Светих Кирила и Методија, зачули су се гласови који кажу да ствар није обављена како треба. Пре свега, нико од свештеника и верника СПЦ није знао шта се збива, па је Бранимир Нешић на свом твитер налогу објавио:“Од политичара очекујеш да те обмањују и говоре полуистине, али не и од оних који треба да проповедају истину. Дакле, није Македонцима дата аутономија, већ аутокефалија, и то је велика разлика.“

Бивши министар културе у Влади Србије, Владан Вукосављевић, изјавио је:“Сведоци смо нечега што се није десило нити је могло да се деси за 800 година постојања СПЦ, упркос свим ударцима које је она примала од Ватикана, Отомана, Мађара, Бугара, Арбанаса, Хрвата, комуниста, титоиста и свих других српских душмана. Ово је нека врста краја историјске СПЦ коју познајемо и коју смо наследили од предака и рађање нечег постисторијског, постмодерног, постхришћанског и заумног. Ово су горке речи али на најутишанији могући начин одражавају моје запрепашћење.
Данашњим чином, патријарх СПЦ и епископи, чланови СА Сабора и Синода, показали су како се од осамстогодишње СПЦ, страдалне и мученичке, јединог суштинског ослонца српског народа током историје, прави „Црква Србије“ и како се тиме испуњавају жеље свих србофоба у региону и у свету.
Видимо како се гази по уверењима и стремљењима свих Срба који су од 1219. па до данас живели на простору од Хиландара до Трста и од Скадра и Боке до Арада, Темишвара и Сент Андреје.

Ко ли се данас све радује на Цетињу, у Загребу, у Софији, Приштини, Берлину, Лондону, Вашингтону?

Ко се то и с којим правом данас одриче српске историје и српских цркава и манастира у Старој Србији?

Ко ће да јави Војводи Мицку, Глигору Соколовићу, Ђорђу Скопљанчету, Поп Ташку и другим безбројним херојима са Скопске Црне Горе и из долине свете реке Вардар, шта се то данас десило?“(1)

Зар се није десило оно чему смо се сви надали?

Зужбалица Србина из Скопља

Историчар, Србин из Скопља, Милош Стојковић, заплакао је, у име Старе Србије:“МПЦ је до сада призивала „украјински“ сценарио и обраћала се или Бугарској цркви као „мајци“ или Фанару   „источном папи“, а праву мајку Цркву називала непријатељем, негатором, убицама и асимилатором, шовинистима, док поштовање канонског поретка СПЦ сматра за „упад и великосрпске претензије“. Макар и када је у питању протоколарно видео обраћање српског патријарха Порфирија на научном скупу у Скопљу поводом 7 векова од смрти српског краља Милутина.

Македонија је пример свима који сањају да на нашим гробовима остварују своје анти-идентитете и „државне“парацркве. Ми Срби из Старе Србије, који се поред најсветлијих Немањићких задужбина рађамо, живимо и умиремо, тужна срца се прибојавамо да нисмо постали „кусур“ у договарањима са следбеницима расколничке Бугарске егзархије (као и овде, овде), о чему смо ми из СПОНЕ писали и раније у својим анализама о символима и поменима убицама Срба. Ако смо после векова унижавања од вукова који преобучени у јагњад нашу „браћу“ вешто глуме скоро 80 година сведени на статистичу грешку. Молили смо се драгом Господу и Светоме Сави да нас и ово мало не напусти наша Светосавска Српска Православна Црква – Пећка патријаршија, наша последња нада и утеха опстанка!

Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српском православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам и ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора…

Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!“(2)

Одједном нам није јасно – да ли да плачемо или да се радујемо.

Дијалози и утамничења

На сајту Института Арчибалд Рајс написано је и ово:“Већ од самог почетка, било је јасно да у „дијалогу љубави“ није било ни речи о многобројним српским светињама на територији новопечене „аутокефалије,“ које ће премазивањем имена њихових српских ктитора променити своје историјско порекло, нити је било говора о верским и језичким правима хиљада становника аутокефалног Натостана који се нису одрекли свога српског имена и Светосавске цркве, а најмање је дијалошки уређено питање судбине тамошњих јерарха који су годинама прогоњени и чамили у тамницама зато што су остали лојални дојучерашњем канонском поретку и у богослужбеном јединству са Српском православном црквом.“(3)

На сајту „Стање ствари“ појавио се чак и позив да се давање аутокефалије поништи, а ако се то не деси, да се предузму радикалне мере. (4)
Узбурканост у српској јавности расте.

Да ли би то могло да значи да је раскол са Скопљем превазиђен, али да почиње раскол међу Србима, још један и то веома озбиљан?

Коме служе расколи?

Године 2015, у „Вечерњим новостима“ сам писао:“У сваком народу свега десетак посто људи је дубински религиозно ( без обзира која је вера у питању). Они би да живе озбиљним духовним животом и да испуњавају све што им вера налаже. Остали су “религиозно вођени”, то јест угледају се на понашање ревносних сународника. Због тога се борба за разарање духовног идентитета једног народа води пре свега против тих десетак посто.

Глобална Империја не сме дозволити да постоји десет посто уцрквењених православних Срба у светосавском јединству. Треба их разбити  на мање групе. Нови поредак све је  прорачунао, јер су његове претече тако вековима радиле: преверавале наше претке и одвајале од националног стабла. После комунизма, покушај разградње духовне целовитости нашег народа изведен је путем секти. Међутим, деведесетих година XX века људи су сазнали шта су секте и почели да их се клоне. Зато је из западних централа стигло ново наређење: удар на СПЦ.Она је последња спона између Срба где год да живе. Раскол је опробан метод: из игре избацује људе који „преозбиљно“, „зилотски“ схватају своју веру. То су они које је руски историософ, Лав Гумиљов, звао „пасиониранима“, тврдећи да су  покретачи историје.У СПЦ треба спречити независни начин мишљења и делања, одвојити „православно“ од „националног“ и, на крају крајева, Србе од Руса. За то су заинтересовани нарочито  Вашингтон и Ватикан.“(5)
То опет изазива страхове – шта нас чека?

Шта нас чека?

Године 1968, патријарх српски Герман је одбио да оде на пријем код Броза поводом Дана републике. Извинио се, цени он Броза као нашег највећег и најгенијалнијег вођу, али није могао да дође, јер је на пријему био његов кум, епископ Доситеј Стојковић, који је издао Српство и постао коловођа македонског раскола. У разговору са Милошем Минићем, који га је, у име „Маршала Тита, јуначкога сина“, преслишавао, патријарх је рекао да се боји да ће раскол МПЦ бити само увод у даља цепања СПЦ, о чему Минић пише Титу:“За мене је било једино ново врло отворено изнето страховање патријарха Германа да је одвајање Македонске православне цркве од Српске православне цркве проглашењем аутокефалности МП цркве само увод у даље иницијативе за даље цепање СП цркве.“(6)

Овај документ из Брозове архиве објавио је историчар Вељко Ђурић Мишина.

Радост помирења тако се опет налази под сенком узнемирења. Јер знамо да је око Северне Македоније вршљао НАТО са све фанариотским расколучитељем, Вартоломејем. Као да постоји неки сценарио, по нас Србе неповољан. Владика, у то време непризнате. МПЦ, Кирил Поповски, у интервјуу, који је дао 2007. часопису «Македонско Сонце» најавио како ће МПЦ стећи признање:  «Но, будући да су правда и истина на нашој страни, да се надамо да ће убрзо Господ да нам помогне да се нађемо на заједничкој софри у НАТОу и у ЕУ и тиме ћемо засвагда бити ослобођени од тешког бремена, које нам је вековима било насилно наметано од неких суседа и које смо морали трпељиво да носимо, те сада једном заувек да га одбацимо.»

Северна Македонија је за НАТО софром.

Фанар наставља са својом политиком.

Српској Цркви је поручено да је она само „Црква Србије“, а да Фанар има власт над свим земљама бивше Југославије, о чему пишу монтенегрински аутокефалисти:“У чланку који објављује црквени портал „Ромфеа”, митрополит проф. др Андреј Нанакис пише да Црква Србије више нема надлежност за територије новостворених држава на просторима обухваћеним томосом из 1922. године, тј. да су, изузев Републике Србије, територије сада непостојеће Југославије канонска надлежност Васељенске патријаршије као Мајке-Цркве:„Издавање томоса за стварање националних аутокефалних цркава је црквени догађај и пракса, али се не завршава једнострано. Додјељује се уз сагласност или пристанак врховне политичке власти сваке националне државе.

Подразумијева се да, као што политичка власт Србије није легитимисана да се мијеша у унутрашња питања државе Сјеверне Македоније, из истога разлога ни Црква Србије (Εκκλησία της Σερβίας) нема канонска права, нити црквену јурисдикцију на територији ове међународно признате нове државе”, закључује високопреосвећени митрополит Андреј.“(7)

Сада ће монтенегринска булумента кренути у акцију. Фанар је спреман да помогне.

Шта су поручивали Американци?

Борба за ове просторе води се дуго, предуго. Македонија је територија на  коју је Ватикан бацао око у 9. веку, од доба папе Николе, што је сматрао да словенске територије ових крајева не треба да припадају јурисдикцији православног Цариграда Светог Фотија, него баш Риму, на шта му је патријарх Фотије јасно и одлучно одговорио бранећи правоверје и канонски поредак.

Да је Ватикан заинтересован за ове просторе, видело се  и касније, када је скопски митрополит Теодосије, који је био у јурисдикцији неканонског Бугарског егзархата, 1891. године, да би створио „Македонску цркву“, покушао да, са паством, пређе на унију са Римом. Тада се обратио папском нунцију у Цариграду, Бонетију, нудећи себе као поглавара будуће унијатске Охридске архиепископије. Бонети се сложио, али званични Стамбол и званична Софија су овај подухват спречили.

Историчар и дугогодишњи сарадник Министарства вера Републике Србије, Александар Раковић, јасно је указао на америчке ставове када је раскол у Македонији у питању:“Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“./…/На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика. Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ.“ А један од најзначајнијих стручњака за Балкан, сива еминенција Демократске странке САД, Мајкл Холцел, рекао је Раковићу 2009. да је веома важно да се питање Македонске цркве реши, али не у складу са намерама СПЦ.

Молимо се Богу отаца наших, на челу са Светим Савом и Светим кнезом Лазаром, да се избегну даље трагичне поделе у нама и око нас.

Правда