ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ: THE SOUND OF SILENCE

Фото: СПЦ

Уверен сам да је одлука о давању аутокефалности расколничкој МПЦ и о „уступању“/поклањању имовине СПЦ тој верској организацији, дубоко погрешна са верског, културноисторијског, психолошког и политичког становишта.

О томе сам протеклих дана писао и говорио колико сам био у прилици.

Исто су радили и други људи, невелики број, овде на Фб али и на Твитеру и понеком Ју Тјуб каналу или интернет порталу.
Дакле, чуло се извесно брујање које је одражавало незадовољство.

Сада нови догађаји брзо замењују старе и сва је прилика да ће прича о српском одрицању од сопствене историје, вере и традиције у својој колевци, како год да се она данас зове, проћи тихо и незапажено. Без већег осећаја стида, немањићко-вардарска структура нашег идентитета, пала је шапатом.

Ово мало нас што је говорило, чинило је то гласно и јасно. Они који су подржавали такав став такође су били одлучни и јасни.

Ипак, занемели су многи. Тишина се, попут магле у Карпентеровом филму, завукла у све поре и углове друштва.

Тишина се увукла у све поре друштва

Гласно ћуте епископи и ниже свештенство и монаштво СПЦ, ћуте САНУ, Матица српска, Универзитети и факултети широм Србије, електронски и писани медији, њихови уредници и вајни коментатори, целомудрени и самозаљубљени професори, ти професионални солитељи памети свима и у вези са сваком темом, покондирена и шупљоглава, прецењена и препотентна српска „елита“ из индустрије забаве, редитељи, глумци, сценаристи, драматурзи али и углавном надобудни сликари, визуелни уметници, сујетни музичари, горди диригенти, помпезни певачи, играчи. Када се не кољу око пара на конкурсима и око буџета страних и домаћих фондова, српски културни посленици углавном спавају мртвијем сном, уљуљкани у распрострањену илузију о сопственом значају.

Ћуте књижевници и песници, прави и лажни ковачи и тумачи сопствених и туђих емоција. Ћуте спортисти, „велики верници“ са истетовираним крстовима и Острозима. Тихују уводничари,инфлуенсери, коментатори, водитељи, гутачи ватре, будисти, џудисти.
Занемела је „национална“ српска „опозиција“, велики букачи на мале теме, професионални Срби снажних замаха и малих учинака, вечити ловци-скупљачи буџетских пара. Ћути Србија.

У један од великих успеха Титове антисрпске политике, без сумње спада и скоро потпуно брисање народне свести о историји српства у Старој Србији и о томе шта је Маћедонија за Србе. Плодове тог труда у пуном светлу видимо данас.

Бојим се да већ сутра може бити слично када почне ескалација западних притисака у вези са КиМ.

Та тема је присутнија од Македоније у свести људи и разумно је очекивати да ће отпор притисцима за признање бити већи. Питање је само колико већи.

Дуга и тужна прича је она о ружном и великом посртању претежног дела српске друштвене „елите“ која то заправо није. Осим изолованих ада ту и тамо, однела ју је и спрала река историје.

Данас смо ту где смо. Јасно видимо сопствени, прецизни одраз у огледалу повести.

И по ко зна који пут „ту кнезови нису ради кавзи“.

А да ли је „сиротиња раја“ рада ичему, сазнаћемо онда када се најмање будемо надали.

Од ње увек све и почиње…“

pokreni.rs