Валентин Катасонов, ДЕСЕТ ЛЕКЦИЈА КОЈЕ РУСИЈА МОРА ДА НАУЧИ
Поделићу нека своја размишљања и увиде које сам имао после 13. јуна, када је Израел вероломно напао Иран. Ова размишљања се директно односе и на Русију.
Рат између Израела и Ирана омогућава нам да боље схватимо у каквом се опасном стању данас налази Русија и шта се може и треба учинити да нас не би задесила иранска судбина. Ево мојих размишљања у десет тачака.
Прво. Иза Израела, у рату који је отпочео, стоји читав „колективни Запад“: и „Велика седморка“ и „Европска унија“ и војно-политички блок НАТО. И чак, како сматрају поједини експерти, неке арапске земље (истина, оне се уздржавају од изричите јавне подршке јеврејској држави, покушавајући да седе на две столице).
А ко стоји иза Ирана? Он је, између осталог, члан ШОС-а и БРИКС-а. Ни једна ни друга организација није до сада вратила свој савезнички дуг, већ ћуте. Удар по репутацији како ШОС-а, тако и БРИКС-а. О УН и не говорим, оне данас подсећају на Лигу нација која није могла да заустави приближавање Другог светског рата.
Друго. Русија се до 13. јуна сматрала главним савезником Ирана. Шта је она урадила последњих неколико дана? Сваки дан само вербалне изјаве. А где је реална помоћ Техерану од Москве? Кажу, наводно, Уговор о свеобухватном стратешком партнерству са Русијом још није ступио на снагу. Вероломну агресију, коју је започео Израел 13. јуна, називају правилно „ратом без правила“. А ми чекамо да на снагу ступи Уговор?
Вашингтон, без обзира на чудноватост 47. председника САД, демонстрира много отвореније своје савезничке намере у односу на Израел. Трамп је изјавио да не искључује пружање директне војне подршке САД Израелу у рату са Ираном (а фактички таква подршка је већ остварена почевши од 13. јуна).
Треће. Акције Израела против суседних држава на Блиском Истоку, укључујући и Иран, с правом се називају „ратом без правила“. Један од најуочљивијих знакова таквог „рата без правила“ је изненађење.
Изненада је почео конфликт између Израела и Палестинаца (група ХАМАС) 7. октобра 2023. година који је наставио да се шири до граница регионалног рата. Исто тако, изненада, 13. јуна Израел се обрушио на Иран свом снагом своје авијације.
Овде ефекат изненађења посебно пада у очи. Зар је некоме могло да падне на памет да ће се то дести у време када су Вашингтон и Техеран водили преговоре о нуклеарном програму Ирана и следећа рунда преговора била планирана за 16. јун? Да ли је Израел заиста игнорисао намеру Вашингтона да преговорима оствари за све прихватљив нуклеарни споразум? Или су Тел Авив и Вашингтон деловали по заједничком сценарију спектакла? Зар то није лекција за Москву?
Русији Вашингтон може предложити да води преговоре о Украјини, о стратешком офанзивном оружју (СТАРТ) или о неким другим војним питањима, стварајући код руске стране осећање „смањивања међународне напетости“. И у том моменту нанети дрзак и разарајући удар по Русији.
Тактику изненадног, вероломног напада тестирао је Хитлер 22. јуна 1941. године. На Нирнбершком процесу она је осуђена. Слични ратови квалификовани су несумњиво као „злочиначки“.
Рат Израела против Ирана који је отпочео 13. јуна (независно од тога како ће се даље развијати) мора бити окарактерисан као „злочиначки“. Без сумње, сличан „злочиначки“ рат се припрема и против Русије.
Четврто. То што агресија Израела против Ирана може бити квалификована као „рат без правила“ потврђује и чињеница да је ударац 13. јуна извршен не само у „лице“, већ и у „леђа“.
13. јуна, одмах после почетка ваздушног напада израелске авијације на Иран, са територије Ирана је лансиран велики број дронова који су наносили ударе по пунктовима противваздушне одбране (ПВО) Ирана.
Према свеодочењима WSJ у операцији су учестовале 42 машине са ројевима беспилотних летелица за уништење ПВО и комуникационих система Ирана. То је довело до уништења десетине лансера и задржало контранапад Ирана.
Осим тога, дејствовало је и 12 машина са другачијим типовима дронова за ударе по становима иранских војних и нуклеарних физичара. Израел оправдава убиства нуклеарних физичара тиме што то представља озбиљан ударац плановима стварања нуклеарног оружја од стране Техерана.
Пето. „Рат без правила“ почиње неочекивано, оријентисан је на постизање брзог резултата („блицкриг“), али такав „expromtus“ по правилу захтева доста дугу припрему. Поменуту операција наношења ударца у леђа Ирану припремала је израелска обавештајна служба „Мосад“ према једном извору неколико месеци, према другим изворима – неколико година.
Прво је створена мрежа агената („пета колона“), затим су агенти почели да обављају функције за које су задужени: увоз из иностранства (или нелегална производња у земљи) делова за дронове, њихова финализација, складиштење и камуфлирање, довођење на позиције за лансирање и лансирање по команди.
Дозволићу да у вези са овим наведем оцену духовно-моралног стања савременог Ирана, коју даје руски оријенталист и познати новинар Сергеј Латишев:
Рекло би се да је Иран – исламска република. Строге норме шеријата, средњовековне казне, потпуна забрана алкохола: осим Јерменима којима је дозвољено да за црквене обреде праве вино. Али у земљи постоји огромна шверцерска мрежа за продају алкохола. Алкохол је лако наћи и сви знају где. Шверцери плаћају полицији и осећају се одлично.
Исто је са проституцијом. Жене су ми нудили у сваком хотелу, иако сама дама, за тако нешто, по закону може бити каменована до смрти. ‚Оне се откупљују – са смешком су ми одговорили. – Узимају и полиција и шеријатски судови‘.
Званични курс долара је – 42 хиљаде иранских ријала. Али мењачи га откупљују од туриста по курсу од 920 хиљада ријала и више. ‚Ручне‘ валутне трансакције нису дозвољене, али ја сам увек знао где је најповољније да заменим доларе. Полиција се у то не меша, она је ‚нахрањена‘. Мито постоји практично у свим сферама. То је норма. Зато се Израел осећао у Ирану као риба у води. Он је увек могао унајми за добре новце агентуру која је била и укључена у уништење иранске ПВО првог дана напада. И током многих година рада у Ирану „Мосад“ је схватио да у овој исламској републици нема ничега што не би могло да се купи за новац: „Мосад“ се руководи са два правила – оно што се не може купити за новац може се купити за веома велики новац, плус, сваку, и најутврђеније тврђаву може заузети само један магарац натоварен златом. Ето, то се и догодило…“
Осмо. А сада, хајде да пројектујемо ову слику на Русију. Она се увек сматрала православном. И до данас таква остаје (иако је прошла кроз скоро седам деценија званичног совјетског атеизма).
Према резултатима истраживања Фонда „Јавно мнење“ (ФОМ) за 2025. годину 79% грађана Русије сматрају себе верујућим. Од укупног броја верујућих 67% исповедају православље, 8% – ислам, 2% себе убрајају у друге хришћанске конфесије (католици, протестанти и др.). Још толико њих припадају другим религијама. Не само у православљу, већ и у осталим религијама које имају своје присталице у Русији, постоје директне или индиректне забране обожавања мамона (мито, корупција, лоповлук, зеленашење и други неправедне начини стицања прихода). Али, фактички, данас у Русији постоји капитализам, а то је такав социјално-економски модел који претпоставља и чак захтева клањање мамону.
Авај, и православље и ислам и друге такозване „традиционалне“ конфесије у Русији постају све више „номиналне“. И све толерантније према корупцији и коришћење новца за куповање и продају свега и свакога. Укључујући и продају отаџбине.
Сваке године позната западна невладина организација израчунава индекс корупције по земљама и прави одговарајући рејтинг држава. Према резултатима из 2024. Иран је заузимао 153. место од 180 земаља, а Русија 158. Што је већи број места, већи је ниво корупције. Иран и Русија, испоставило се, нашли су се заједно у групи земаља са највећим нивоом корупције.
Можемо претпоставити да за иностране обавештајне службе, за врбовање на материјалној основи, Русија је, исто као и Иран, врло плодотворно тло.
Просечан грађанин Руске Федерације спреман је да прода своју отаџбину за новац као и просечан Иранац своју. А да ли се онда треба чудити што је 1. јуна ове године на пет аеродрома стратешке авијације Русије био извршен напад дроновима са територије саме Русије. Напади су припремани дуго и пажљиво.
Званично, припремом се бавио СБУ, али иза украјинске обавештајне службе стајале су обавештајне службе колективног Запада. Први корак обавештајне службе је врбовање на материјалној основи грађана Русије. Плаћање се обављало у крипто-валути. А даље је следио рад агентуре: превоз делова и компоненти дронова у сабирне пунктове, монтажа, транспорт дронова на задате локације, упућивање дронова на циљеве.
Године 2017. ФСБ Русије је објавила податке: у претходних 25 година наша контраобавештајна служба је открила четири хиљаде агената иностраних обавештајних служби. Наравно, то је био само врх леденог брега. Од тада, судећи по многим знацима, агентурна мрежа специјалних служби непријатељских земаља значајно је порасла.
Девето. Дакле, колективни Запад, који се још у првим месецима ове године бавио унутрашњим расправама (пре свега, расправама везаним за трговински рат који је иницирао Трамп), показао је да уме да се уједини у одлучујућим тренуцима.
Сви лидери Запада размишљају исто када је реч о томе ко су њихови главни заједнички непријатељи. Данас су то три државе: Иран, Русија и Кина. Од поменуте тројке Иран је најслабији. Од њега су и почели.
Иран ће бити поражен, а онда цео Запад може навалити на Русију. А после Русије кренуће на Кину. Са свима, истовремено, Запад неће ратовати. Већ по реду. Дакле, 13. јуна, напад Израела на Иран је аларм за нашу земљу: ти ћеш, Русијо, бити наредни циљ.
Десето. Русија треба да се припрема за будући велики рат са колективним Западом. Наравно, таква припрема захтева јачање војне моћи државе: персоналног састава оружаних снага, повећања арсенала оружја и војне техника, стварање залиха муниције и др.
Али најважнији правац припрема мора да буде обнављање здраве духовно-моралне атмосфере у земљи. Такве, да у нашем друштву не буде више оних који би продали отаџбину по повољној цени.
Мислим да можемо победити, како у текућем сукобу у Украјини тако и у будућем вероватном великом рату, само онда када се у Русији престане са обожавањем мамона. Капитализам и Победа су неспојиви.
Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић
