Танасковић: Столтенбергу пара уши само српска «реторика» у БиХ

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

НА маргинама украјинске преломне кризе светског поретка разиграле су се (за сада срећом само) реторичке игре у БиХ и око БиХ.

Пажњу јавности привукли су размена порука и телефонски разговор између генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга и председника Хрватске Зорана Милановића, у коме је Милановић је детаљно обавестио Столтенберга о „озбиљној политичкој кризи у БиХ, односно о тешкој ситуацији у којој се налазе Хрвати који су у великом броју уједно и држављани Хрватске“, јер ни на наредним изборима неће имати могућности да бирају своје легитимне представнике у тела власти БиХ, што је „директно кршење Дејтонског мировног споразума“, а „таква ситуација дискриминише Хрвате у БиХ као конститутивни народ, противна је владавини права, али и претња стабилности у БиХ“, па и у самој Хрватској.

Столтенберг је изказао разумевање за Милановићеву забринутост, као и уверење да ће се ипак лакше пронаћи решење за улазак Шведске и Финске у НАТО, него за проблем са изборним законом у БиХ, чију промену захтевају Хрвати, као могући услов своје сагласности за учлањење две нордијске државе.

Дакле, Милановићева бунтовна савезничка реторика није му засметала, јер је ствар у атлантској породици, али је зато у својој изјави о ситуацији у БиХ, после сусрета са чланом трочланог Председништва БиХ Шефиком Џаферовићем, који је већ рутински наступио без обавезне сагласности Председништва, био много одређенији и изричитији.

Изјавио је, поред осталог да „НАТО прати ситуацију у БиХ, а нарочито запаљиву реторику која долази из Републике Српске“ и да наставља сарадњу с својим штабом у Сарајеву, јер је дугорочно опредељен за то и пружа подршку како би осигурао мир и стабилност.

Столтенебергу уши пара „запаљива реторика која долази из Републике Српске“, што никога не треба да изненади, поготово од почетка рата у Украјини и све учесталијег помињања Грузије и БиХ, као држава на које би се могла прелити негативна динамика тамошњег сукоба и малигних руских планова за дестабилизацију региона, па им стога ваља посветити „робустнију“ превентивну заштитничку пажњу.

Нико, укључујући ни министарку иностраних послова Велике Британије Елизабету Трус, која је недавно била гошћа свог босанскохерцеговачког колеге Сифета Поџића, није објаснио у чему би се састојало и како би се могло опративно извести некакво руско дестабилизовање БиХ. Она је само нагласила преданост Уједињеног Краљевства миру и стабилности на Западном Балкану и најавила будуће планове за већи степен економске и безбедносне сарадње, упркос сецесионистичким и руским покушајима да изврше утицај и дестаблизују земље.

Није (а заправо јесте!) јасно какав утицај и које земље, али оно што се са сигурношћу може претпоставити јесте да су њени „сецесионистички покушаји“ и Столтенбергова „запаљива реторика која долази из Републике Српске“ у најнепосреднијој појмовној вези. Никада, наравно, неће бити наведени примери за ту „запаљиву реторику“ и „сеценионистичке покушаје“, јер би оно што се изјављује и предузима у РС само крајње натегнуто и тенденциозно могло бити протумачено као атак на државу БиХ.

Али, не мари, ни Садам Хусеин није поседовао оружје за масовно уништење, па је Ирак ипак разорен, што је истакнути ученик из исте перфидне албионске школе, Тони Блер, касније мирно признао, уз напомену да је ипак обављен добар посао.

Док је Русије као глобалног такмаца, а сада и сатанизованог непријатеља Запада, свако исказивање стварних српских интереса у БиХ, а и шире, биће доживљено и представљено као „запаљива реторика“. Ту нема спаса ни места за очекивање бар релативне објективности и сношљивости, каква се исказује према, у овом тренутку за Запад и НАТО такође непријатној, хрватској реторици, јер Хрвати су, зна се, наши, а Срби вазда „мали Руси“, без обзира на много комплекснију стварну регионалну и ванрегионалну констелацију међународних односа.

Закључак: српска реторика је запаљива, а хрватска нелагодна, али подношљива.

Постоји, међутим, и трећа – бошњачка. Она, како изгледа, не узбуђује западне центре моћи и њихове чиновнике или је свесно превиђају и толеришу, иако је за БиХ, о којој толико брину, потенцијално запаљивија, експлозивнија и деструктивнија и од српске и од хрватске, што није нимало тешко на конкретним примерима и показати.

Има ли то уопште смисла? Па ваљда ипак има.

Сто пута поновљена лаж постаје истина, а да ли сто пута поновљена истина има изгледа да буде прихваћена као истина?

Од неких разумних Бошњака би могла бити, па труд можда и није посве узалудан. А што се западних „пријатеља Босне“ тиче, „истина“ ће увек и само зависити од њихових интереса у дијалектичкој спрези са хипотеком историјских оптерећења и елитистичких предубеђења у односу према балканским урођеницима.

Оставићемо овом приликом по страни већ поменуту, устаљену праксу двојице несрпских, тзв. „пробосанских“ чланова Председништва БиХ, Комшића и Џаферовића, да на међународној сцени заступају ставове о којима није постигнут пословнички обавезан консензус унутар овог највишег органа власти у дејтонској БиХ. Тај дрски и силеџијски манир својствен је и другим високим званичницима из редова бошњачког народа, у чему предњачи министарка иностраних послова Бисера Турковић, а тешко је поверовати и да је, рецимо, министар одбране Сифет Поџић у разговору са својом британском колегиницом заступао неке шире договорене ставове представника трију конститутивних народа БиХ.

Од овог бахатог и неуверљиво брањеног спољнополитичког игнорисања мишљења и интереса једног, а у неким стварима и двају конститутивних народа од стране бошњачких званичника, занимљивија нам се чини конвергентна реторика неких истакнутих, неразлучиво спрегнутих верскополитичких актера на унутрашњој друштвеној сцени БиХ и опасне поруке који они, с променљивим интензитетом, али непромењеним смислом још од рата деведесетих година емитују и ка домаћој и ка страној јавности.

У неким ранијим приликама више (можда и одвише?) бавили смо се иступима лидера СДА Бакира Изетбеговића, тако да ћемо се овога пута ограничити само на једну од његових последњих карактеристичних изјава.

У говору који је одржао поводом 32. годишњице оснивања СДА, Изетбеговић је казао да је идеја велике Србије наставила да живи кроз пројект „српског света“, који је конструисан у Београду као еквивалент „руском свету“ по замисли председника Русије Владимира Путина. Сепаратизам, односно покушај разбијања БиХ који спроводи члан Председништва БиХ Милорад Додик, саставни је део тог сценарија, оценио је Изетбеговић, да би затим констатовао како би у борби против тог великосрпског пројекта, како је казао, логичан одговор била сарадња с ‘хрватским фактором’ у БиХ и са самом Хрватском, јер кад год је она постојала, ствари су се стабилизовале у корист свих у БиХ.

Хрвати то, изгледа не схватају, па су се определили за субверзивну сарадњу са Бањалуком, вајка се Изетбеговић. Ништа ново од њега.

Фамозна „идеја велике Србије“ и пројекат да се она успостави, уз конјунктурно помињање Владимира Путина и прекор Хрватима који не схватају свој истински интерес. Порука: заједно против Срба, као после Вашингтонског споразума (1993), у чему ће бити корист за све.

Зар и за Србе?!

Основни проблем са оваквом бошњачком реториком у њеној је статичности и тврдоглавом неприхватању чињенице да је од рата прошло више од четврт века и да се много тога и у БиХ и око ње у међувремену неповратно променило.

Још упечатљивији пример истрајавања у наративу формираном током рата у БиХ и на њему заснованој ретроградној реторици илуструју нека скорашња оглашавања поглавара ИЗ БиХ, реис-ул-улеме Хусеина Кавазовића.

Током првих година свога мандата Кавазовић се успешно трудио да се, стварајући утисак разложне умерености, удаљи од екстремистичке реторике свога претходника Мустафе Церића, што је и у БиХ и ван ње било примљено с олакшањем и симпатијама. У новије време, међутим, реис-ул-улема као да не успева да одоли зову политичких кушњи, па се све чешће и вехементније укључује у политички дискурс.

Својевремено је француски политиколог и врсни зналац исламске проблематике у БиХ, Гзавије Бугарел, на основу праћења муслиманских гласила и рамазанских хутби 1992. године, написао и у часопису „Друга Европа“ објавио занимљиву студију „Дискурс једног рамазана пред грађански рат“ (1993), за чији је мото узео две слоганске реченице из „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића: „НАШ ЦИЉ: Исламизација Муслимана. НАША ДЕВИЗА: Вјеровати и борити се“.

Пошто се и даље научно бави исламом у Босни и Херцеговини, верујемо да би му могло бити интересантно да мало пропрати садашње иступе реис-ул-улеме Кавазовића, а и неких других представника улеме и исламских верских службеника, па да направи компаративну или контрастивну анализу, након тридесет година.

Пошто у овој прилици нисмо у могућности да извршимо такву исцрпнију анализу, рецимо само, као утисак, да су, рецимо, тадашње рамазанске хутбе и вазови у босанскохерцеговачким џамијама садржали неупоредиво више вере, а мање политике, но што се данас може чути од поглавара ИЗ БиХ!

А уследио је трагичан грађански рат…

У тузланским „Рамазанским новинама“, Хусеин Кавазовић је почетком априла оценио, ни мање ни више, да „постоји план да Бошњаци нестану као народ, или барем да не буду политички суверен народ, односно да буду сведени на вјерску мањину на дијелу територија. Аутори тог плана не чине пуно да своје намјере скрију. Они вребају своју прилику, неко велико ново глобално преслагивање“.

Кавазовић, затим, тврди како је ријеч о „континуитету историјског геноцидног пројекта уништења муслимана, а у коначници Бошњака и државе БиХ као политичког оквира који их штити“.

Казао је и како управо из тога проистиче потреба да се величају ратни злочинци и њихови политички резултати, да се промовише светосавска идеологија и “донекле усташизација културног, образовног и медијског простора”, те да се свакодневно понижавају, исмијавају и дехуманизују Бошњаци које се назива муслиманима…“.

Исказао је дубоку забринутост због “снажне националистичке политике сусједа у БиХ и окружењу те њихових веза с неким режимима који не баштине оно што се назива европским вриједностима“.

Занимљиво је приметити како и Кавазовићу смета то што Бошњаке називају (Зоран Милановић) муслиманима, а то је, са идентичном аргументацијом, пре извесног времена Бакир Изетбеговић оштро замерио Милораду Додику. Ово индикативно подударање навело нас је да посегнемо за једном књигом Мустафе Спахића из 1994 године, насловљене, гле, „Да, ми смо Муслимани“, са великим почетним словом, додуше, али Спахић мајускулом именује и муслимане Индије и Палестине…

На 79. страни своје књиге аутор каже: „Као земља која се граничи са само двије државе, које су очито недемократске (прва наци-стаљинистичка, а друга деспотска), Босна нема ни политичког, ни државног, ни географског, ни привредно-економског, већ искључиво морални избор“.

Очигледно је да се савремена реторика реиса Кавазовића, Изетбеговића и њихових истомишљеника корени у том наводном „моралном избору“, подржаваном антиисторијском мантром о континуитету српског и хрватског геноцидног пројекта уништења муслимана, alias Бошњака. Као да су преспавали тридесет година и остали без „икаквог политичког, државног, географског и привредно-економског“ избора, па и саме идеје о могућем избору.

Реторика заснована на таквим претпоставкама нужно је аутистична и непродуктивна, али она за Столтенберга и братију није и „запаљива“, иако једино Бошњаци злогуко предсказују опасност избијања ратног сукоба, уколико међународна заједница не обузда оне којима се не допада помисао на бошњачку/муслиманску „демократску доминацију“ у заједничкој држави.

Иначе, иако су, како тврде, стално трпели прогоне и геноциде, Бошњаци сами кажу да, према (проблематичном) попису из 2013. године, чине више од половине укупног становништва БиХ.

Кавазовић своју изјаву забринутости завршава уверавањем да се „Исламска заједница не мијеша у политику, нити то жели, али дијели страхове својих припадника и ја као реис имам обавезу о тим страховима јавно проговорити“.

Колико је то немешање у политику искрено и стварно, може се видети већ из следеће реисове оптужбе Хрватске, односно Зорана Милановића, да се захтевом за измену Изборног закона меша у унутрашња питања БиХ, за шта каже, као и у претходно наведеној изјави, да су „притисци на политичкој сцени у Босни и Херцеговини од стране оних истих политика које су деведесетих година прошлог стољећа извршиле бруталну агресију на нашу земљу“.

И опет те злочиначке „исте политике“ из деведесетих!

Шта би било кад би из Београда и Загреба политику која се води у Сарајеву на сличан начин увредљиво и стално држали на оптуженичкој клупи за „исламски радикализам“?

Столтенберг би, у садашњој констелацији међународних прилика, такве квалификације вероватно оценио као „запаљиве“.

Кавазовић је, потом, нагласио да се ИЗ заузима за једнакост грађана без обзира на национално порекло, а да „Бошњаци, посебно муслимани, чланови Исламске заједнице, укључени у политички живот наше земље, ову задаћу требају разумијети као једну од темељних вјерских обавеза“.

Оригиналан вид немешања у политику проглашавањем циљног политичког деловања једном од темељних верских обавеза!

Зар реис Кавазовић заиста мисли да су они којима са обраћа и они који то са стране слушају малодобни или малоумни! А смета му кад немуслимани његову паству називају муслиманима, јер их тако, бива, дехуманизују и своде на верску скупину.

Ни оваква отровна и политизована реторика једног верског поглавара у секуларној, вишенационалној и вишеверској држави за Столтенберга и његове колеге из демократске Европе није никакав проблем.

Замислите шта би било кад би, рецимо, патријарх Порфирије или владика Јефрем прогласили гласање у Скупштини Републике Српске о законима којима се враћају одузета ентитетска овлашћења верском обавезом за православне Србе! Или кад би врхбосански надбискуп, монсињор Томо Вукшић наложио католицима да не изађу на предстојеће изборе по старом Изборном закону…

Оно што једино буди извесну наду јесте да ће се међу Бошњацима наћи, и већ се налазе, они који схватају до које мере је по њихову заједницу, а и БиХ у целини, штетно манипулативно опсенарство махања наводним „моралним избором“, иза кога се већ три деценије крију и мешетаре исти неинвентивни узурпатори судбине народа који воли Босну и, кад је требало, гинуо је за њу, без обзира на то зашто је до рата дошло и ко је за њега мање, а ко више крив.

Подстицајно је, као охрабрење, саслушати шта је у широко гледаној емисији Телевизије FACE Бакиру Изетбеговићу имао да поручи градоначелник Зенице Фуад Касумовић, човек који свакако боље од њега зна шта значи рат, па га се с разлогом прибојава:

„Грађани БиХ требају бити захвални што је почео рат у Украјини! Да није почео тамо, почео би овдје! Бошњаци, као најбројнији, морају смирити ситуацију у БиХ! Бакир својим изјавама и глупим идејама нас прави радикалним! Свака Бакирова изјава тражи шамара! Није Бакирово да говори да се не боји док су пуне џамије! То треба да говори реис! Очигледно да је СДА повезана са Исламском заједницом! Реис нека се бави вјером, а политичари политиком!“

Вреди све саслушати, али и ово је довољно. Sapienti sat.

А ко зна, можда би брижни Столтенберг и Касумовићев опомињући излив гнева прогласио „запаљивим“?

sveosrpskoj.com