Танасковић: Српски дуг захвалности Зорану Милановићу

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ИЗЈАВЕ које разним поводима, у маниру „што на уму, то на друму“, често даје председник Хрватске Зоран Милановић изазивају противречне реакције у политичкој и широј јавности (јавностима) на бившем југословенском простору.

У Хрватској су, у зависности од тога из којег политичког и идеолошког табора долазе,  оцене садржине и порука његових јавних наступања крајње поларизоване, али се може запазити одређени степен надидеолошке распрострањености уверења да начин на који своје мисли вербализује овај политичар баш и није у складу са реторичким стандардима очекиваним од председника државе.

У БиХ је расположење према Милановићевим иступима такође подељено.

Бошњачка политичка елита, и Жељко Комшић, осуђују његов патернализам у односу на Хрвате у БиХ, као мешање у унутрашње ствари једне суверене државе, хрватско вођство се мудро не изјашњава, али је његова национална база већински несумњиво задовољна оваквим тоновима из Загреба, док Срби сеире и углавном се не оглашавају, јер им одговара Милановићев став према неотуђивим правима конститутивних народа у дејтонској БиХ, али не и стреле које одапиње према Србији, њеној политичкој класи и, нарочито, председнику Вучићу.

У Србији, пак, Милановићеве оцене дочекују се претежно са неодобравањем, а на његове непримерене квалификације неких аспеката актуалне политике Београда, као и неодмерене речи о појединим званичницима Србије, јавно се одговара у распону од ироничног отписивања до грубог одбрусивања усклађеног са својственом му „непосредношћу“ у обраћању суседима.

Све у свему, овај државник (само у смислу функције коју обнаша) постао је помало апартна фигура у политичкој арени бившег југословенског простора, политичар који се не доживљава онолико озбиљно колико би он то желео, али ни као онолико острашћен и „опак“ колико би се по неким његовим изјавама могло закључити, још мање као супериоран, чему као имиџу, својом незграпном „неконвенционалношћу“ и судовима „одозго“, без правог покрића срачунато стреми.

Утисак о Милановићевој жељеној демистификаторској једноставности свакако не упућује на оно што су у антици називали „aurea simplicitas“ (златна једноставност), до које треба стићи дугим путем учења, самоусавршавања и искуства, па стећи способност да се о сложеним стварима говори на јасан, свима разумљив начин.

Његова директност више се доима као недопустиво и непрепоручљиво свођење комплексних феномена на (тобоже) здраворазумску, свима разумљиву раван разговора уз кафу или пиће.

Како било да било, о садашњем председнику Хрватске, као и сваком другом политичару, јавност има право на свој суд, а то наравно важи и за све појединце који имају интереса и воље да прате његове активности.

Нешто нам се, ипак, чини несумњивим, а то је да Срби, како они у БиХ тако и у Србији, као и у целом „српском свету“, Зорану Милановићу суштински треба да буду благодарни, иако многи од њих тога јамачно нису свесни.

У претходној реченици намерно је употребљена синтагма „српски свет“, иако то баш и није било нужно, јер би исказ и без ње био довољно јасан.

„Српски свет“ је одређење које у последње време изазива жустра оспоравања и полемике, поготово у нашем првом западном суседству. Зоран Милановић се, наиме, пре извесног времена, веома неповољно и увредљиво изјаснио о помињању „српског света“, назвавши га „лупетањем“.

Ево те изјаве, онако како је пренета у „Јутарњем листу“: „Имамо неријешену ситуацију у регији, имамо власт у Београду која ‘лупета о српском свијету’, рекао је осликавши неодрживост такве теорије бројкама о припадницима Хрвата у Србији. ‘Позивам Хрвате ако не живе у Хрватској, нека гледају на сусједе, нека чувају своју традицију и своје име, али буду свјесни да живе у Србији’, рекао је.

Суботица је 1900. године имала 100.000 становника, рекао је Милановић нагласивши да је тада Сплит имао 15.000, Загреб 60.000, а у Суботици су од тадашњих 100.000 њих 50 посто били Хрвати Буњевци. ‘Дакле, Суботица је тада била највећи хрватски град, али није опстао, јер је био далеко, није био у матици као Сплит или Загреб’, рекао је Милановић, па реторички запитао ‘Је ли Суботица хрватски свијет?’, алудирајући на политику службеног Београда о ‘српском свету’.

‘Хрватска заједница већа је него скоро све заједнице у којима живе Срби у Хрватској у провинцији, али Суботица није хрватски свет, не могу претендирати на то и давати двосмислене изјаве’, поручио је“.

Од непристојности о „лупетању“, карактеристичној за Милановићев јавни дискурс, неупоредиво је индикативније његово образложење неодрживости концепта „српског света“.

Оставимо ли по страни уобичајену безочност и морално слепило да се у Хрватској данас било шта може упоредно и позитивно аргументовати садашњим малим бројем Срба у „лијепој нашој“, као да се не зна како је до њиховог трагичног нестајања током XX века дошло, да видимо какву, заправо, поруку председник Хрватске упућује Хрватима у Србији.

Нимало охрабрујућу, рекло би се. Хрвати у Суботици за њега нису део „хрватског света“.

Из оваквог „реалполитички“ скученог резоновања, којим Милановић жели да се представи као савремени државник широких видика и неоптерећен ретроградним национализмом, јасно је да он није кадар да разуме шта се подразумева под „српским светом“ – укупни простор српске културе, традиције и духовности, за који су територијално-административне границе и политичка географија ирелевантне.

Председник Хрватске се тако одриче, на пример, и свеколике културе коју предано одржавају и негују припадници хрватске заједнице у Суботици и околини, а и у Србији уопште.

Тешко је претпоставити да се Милановићево изопштавање из „хрватског свијета“ и његово историјско-демографско млаћење празне сламе може допасти, рецимо, чувеним сламаркама из Таванкута, Ђурђина, Бајмока, Чантавира…

Њихова ликовна остварења, мајсторски рађена сламом банкут, позната су широм света неупоредиво пространијег од Милановићевих борнираних геополитичких представа и убедљиво доказују аутохтоност хрватске, а наравно и оделите буњевачке културе у Србији.

Срећом, за оне који у Београду „лупетају“ о „српском свету“ културне делатности Хрвата у Суботици легитимно припадају „хрватском свету“, па им српска држава институционално и материјално обезбеђује повољне услове за рад и развој, иако их председник Хрватске олако исписује из светског хрватства, оног правог и трајног.

Својом мудром опаском о „српском свету“ човек који је тренутно на врху хрватске државе само је потврдио и оснажио универзалне цивилизацијске засаде на којима овај појам и његова реалност почивају. Милановићев став је на неупоредиво нижој категоријалној и когнитивној разини, али бар камо среће да је доследан… Али није!

Хрватски председник је свој медијски шоу наставио у Њујорку, где је после обраћања на заседању Генералне скупштине, новинарима поред осталог изјавио да је он „на неки начин“ и председник босанскохерцеговачких Хрвата, што је изазвало низ критичких одзива, пре свега на бошњачкој страни политичког спектра у БиХ, а и хрватски премијер Пленковић је био доведен у ситуацију да (прилично немушто) прокомантарише овај иступ (за многе испад) свог кохабитацијског архисупарника.

А Милановић је, према извештају агенције „Ал-Џазира“, рекао следеће:

„Предсједник Републике Хрватске Зоран Милановић изјавио је након обраћања у Опћој скупштини УН-а како је он предсједник и Хрвата у Босни и Херцеговини, што је изненадило новинара Al Jazeere, који је тражио објашњење. Критизирао је и предсједавајућег Предсједништва Жељка Комшића казавши како ‘не зна с којим мандатом је дошао и у чије име говори’… ‘И да је представник Хрвата јер функционирају као три члана, рекао сам да сам ја предсједник хрватских грађана и оних Хрвата који живе у БиХ. То је моја дужност и обвеза’. На питање новинара је ли рекао да је предсједник Хрвата у БиХ, Милановић је наставио: ‘У оној мјери у којој Устав каже, да се бринемо и водимо рачуна о статусу Хрвата изван Хрватске, али уз поштовање земаља, да’. Но, новинари су имали још питања. Како можете бити предсједник Хрвата из БиХ? Ви сте предсједник Републике Хрватске, гласило је сљедеће новинарско питање. ‘Хрвати у БиХ и New Yorku имају право гласа. То сам често проблематизирао и покушавао свести у разумне разине, да се сусједна држава не компромитира и не улази у њен простор. Ако тако мислите, требало би ми забранити улаз у БиХ’, рекао је Милановић. На питање зар нису предсједници БиХ три члана Предсједништва БиХ, Милановић је навео како сви грађани БиХ хрватске народности имају хрватско држављанство. ‘Јесам ли им ја предсједник? Мислим да јесам. То је политика коју нисам ја проводио, али да је таква данас и да су то политичке и формално-правне чињенице’, рекао је Милановић“.

Дакле, Хрвати у Суботици за Милановића нису „хрватски свијет“, али су, заузврат, они у БиХ и те како неодвојиви прекогранични део хрватског политичког народа, тако да им се он „на неки начин“ може легално и легитимно сматрати председником.

Прва реакција на ову тврдњу, која се спонтано и логично намеће, била би саркастична: „Каква доследност“!!! Али, ваља бити опрезан.

Уочена противречност не мора значити да Милановић „на неки начин“ није у праву.

У координатама постојеће квадратуре круга пред којом се налази хрватска политика у односу према Хрватима у Србији и онима у БиХ, а самим тим и Србима у РС, а на чију је нелагоду хрватски председник исувише отворено указао, Милановић је само био „на свој начин“ јасан, што је и додатно политички образложио:

„Неједнакост конститутивних народа (у БиХ) предуго је неријешена. То је непотребно створило унутарње политичке нестабилности и напетости. Како би кренула напријед, Босни и Херцеговини потребан је одговарајући институционални оквир за ‘подјелу власти’, заснован на начелима федерализма, децентрализације и легитимне репрезентације. Концепт конститутивних народа често се погрешно представља као запрека једнаким правима свих грађана. Многа политичка и правна дјеловања могу се осигурати без одрицања од демократских права и слобода“.

Да је „на неки начин председник Хрвата у БиХ“ такао у саме пренапрегнуте ганглије садашњих неодрживих међунационалних односа у ФБиХ, и то још пред палатом УН, показало је хитро реаговање номинално хрватског представника у трочланом Председништву БиХ Жељка Комшића, који је, према писању портала „Национал“, оценио „како је хрватски предсједник Зоран Милановић, изјавом да је и он предсједник свим хрватским држављанима у БиХ, а да то Комшић није, надишао и србијанског предсједника Александра Вучића, те је потом изговорио и неколико увреда на његов рачун.’То што сам чуо, то је врхунац глупости и анакронизма у регији. Чак ни Вучић не говори да је предсједник свих Срба’, рекао је Комшић у изјави за медије у БиХ из New Yorka, гдје је говорио на Опћој скупштини УН-а. Хрватски предсједник рекао је у уторак у New Yorku да је он предсједник и грађана Босне и Херцеговине хрватске народности који имају и хрватско држављанство, те је коментирао упит кога Комшић представља.’Комшић је овдје дошао као један од чланова Предсједништва, не знам уопће с каквим мандатом и у чије име говори, чак и да је представник Хрвата… Ја сам рекао да сам предсједник Хрватске, предсједник хрватских грађана, Хрвата, па, на неки начин, и оних Хрвата који живе у Босни и Херцеговини’, додавши да је то и уставна категорија. Комшић је пак додао како хрватски предсједник наступа као поглавица цијелога народа, а не као предсједник једне државе, те га је назвао ‘човјеком опасних намјера или пак шарлатаном опасних намјера“.

Помињући, у складу са својом вербалном деликатношћу, иначе сродном Милановићевој, његову наводну глупост, Комшић се, свакако ненамерно, ваљда први пут до сада сагласио са мишљењем које се могло чути и у београдским политичким круговима, оптуживши га притом да је већи националиста и од председника Србије, што у негативној хијерархији Комшићевих представа никако није мала ствар. Јер, и за Милановића и за Комшића подједнако неприхватљиво залагање за јединство „српског света“, изгледа да чак ни за члана Председништва БиХ „из реда хрватског народа“ (а не „хрватског представника“, како он сам појашњава) ипак није политичко претендовање на управљање Србима у БиХ, што је, као и Милановићево отписивање хрватске мањине у Србији, посредно сведочанство о натполитичкој природи „српског света“.

То што долази са неочекиване стране само му повећава специфичну тежину. А и за то је, иницијално, заслужан Зоран Милановић, на чему му Срби могу бити захвални.

До које је мере, иначе, све усамљенији хрватски јахач идеје интегралног „босанства“ Комшић опсесивно оптерећен „опасним намерама“  званичника Београда и Загреба према БиХ сведочи и његово нервозно и неумесно поређење по свему судећи коректног билатералног сусрета председника Србије Вучића и хрватског премијера Пленковића приликом конференције ЕУ и држава кандидата и претендената на Брду код Крања, са својевременим договарањима Милошевића и Туђмана о будућности бивше централне југословенске републике, само без Туђманове фамозне салвете.

Према писању београдског  дневника „Данас“, говорећи о Вучићевој изјави, која је гласила да се „Србија и Хрватска слажу око 90 одсто ствари када је у питању БиХ“, Комшић коментарише да су се исто тако слагали Слободан Милошевић и Фрањо Туђман: „Ја могу рећи да су се и Милошевић и Туђман 90 одсто слагали када је у питању БиХ, па знамо до чега је то довело. Постоји питање којих је то десет одсто око којих се не слажу. Изгледа да је БиХ, мада смо мислили да је то време прошло, већ трећу или четврту деценију главно јело на менију Загреба и Београда. То сигурно није нешто што је добро за нас у БиХ, али вјерујте да није добро ни за Загреб ни за Београд“.

А с ким би Пленковић требало да разговара о најважнијим регионалним питањима? Можда у тужном тројном формату који смо недавно видели у Загребу, где је мучени Милановић био принуђен да прими председника посустале СДА Бакира Изетбеговића, уз присуство (и вероватно посредовање) бившег хрватског председника и неуморног понуђача саветодавних услуга Стјепана Месића, можда јединог хрватског политичара омраженијег у Мостару од Жељка Комшића.

Хвала лепо, премијер је то препустио председнику, па је Милановић и тим узалудним и испразним чином задужио Србе, јер је и ова трилатерала, после оне која је недавно на маргинама заседања Генералне скупштине УН окупила Мила Ђукановића, Жељка Комшића и Вјосу Османи, још једном обелоданила и оголила нерепрезентативност, превазиђеност и непродуктивност покушаја да на бившем југословенском простору нешто озбиљније постигну актери и политичке следбе чији је једини заједнички идеолошко-политички именитељ антисрпство.

Шта још уопште данас конкретно може донети недолично мешетарење остарелог Месића, егзекутора југословенске федерације, који већ годинама убеђује босанскохерцеговачке Хрвате у то да им је главни град Сарајево, а не Загреб? Док се истовремено Милановић, код кога је стари лисац одвео дезоријентисаног Изетбеговића, као што се видело, сматра „на неки начин“ и председником Хрвата из БиХ! Све седећи на Пантовчаку.

О чему су се они уопште могли сагласити, сем у ламентирању над српском опасношћу, а и у томе тешко да су сва тројица били подједнако искрено и у једнакој мери забринути?

Изетбеговића је Милановићев куртоазни комплимент да „није једини, већ највећи представник бошњачког народа“ по свој прилици много мање обрадовао, но што га је онерасположила његова закључна порука „да мисли да је простор за сарадњу Хрвата и Бошњака велики, али да не би требало да буде на штету Срба“.

Нешто слично је у новије време могао (бар) званично да чује и од моћног пријатеља и кума Реџепа Тајипа Ердогана, човека коме је његов бабо Алија наводно оставио Босну у аманет, а што је у овом тренутку еонима далеко од Демиреловог и Изетбеговићевог сплитског везивања барјака за борбу против Срба.

А ни онај стијег са  шаховницом се, бар кад је БиХ реч, већ поодавно  не вијори и не увезује као почетком деведестих у рукама, односно паролама, једног Далибора Брозовића…

Милановићу није лако. Како зна и уме, он се копрца у сталном кохабитацијском клинчу и жестоком вербалном препуцавању, неретко с ону страну доброг укуса, са премијером Пленковићем, коме инструменти и механизам извршне власти дају немалу оперативну предност у односу на председникова уставом ограничена практична овлашћења.

У настојању да се истовремено прикаже као модеран „еуропски“ политичар који визијом надилази парохијалне и националне тарабе, али и као довољно добар, домољубни Хрват, коме је ендемски задат (бар) отклон од свега српског, а посебно Србије и њеног вођства, хрватски председник у јавним исказима меандрира на начин који га наводи на то да неретко „лупи“ (израз је његов, у вези са „српским светом“) понешто искрено и крајње знаковито за разумевање противречности у којима и из којих се тражи пут за савремену спољну, а особито ону регионалну политику Хрватске.

Парадоксално, а донекле и људски симпатично, за укупну српску ствар такви његови „луцидни“ моменти нехотично су, али зато не мање објективно, махом посредно и/или потенцијално корисни. Уосталом,“пут до истине води преко парадокса“, поучава Оскар Вајлд.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.