СВАГДАШЊИЦА И КОСОВСКИ ЗАВЕТ: ИЗ ДНЕВНИКА МИРОСЛАВА МАРАВИЋА

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

ДА СВАГДА ЖИВИ БУДЕМО

Наш песник и тумач поезије, Драган Хамовић, истиче:“Познато је да духовну легитимацију Лазаревог видовданског подвига даје већ Данило III у Слову о кнезу Лазару, убрзо након Косовског боја, кроз слику кнежевог дијалога („Боља нам је смрт у подвигу, него ли живот са стидом”) и његовог витешког хора („Умримо да свагда живи будемо”). Након Даниловог Слова, све што нам је остало у књижевном и усменом виду било је у основи варирање и дорада првог наратива, припреманог у два века светосавске епохе.“

Умримо да свагда живи будемо – то не значи само телесно гинути ради отаџбине; то значи и свакодневно умирати да би се надишао лагодни живот у лажи, и да бисмо постали оно што нисмо ни мислили да можемо бити – истински људи Богочовекови. 

Косовски завет је, дакле, не само саборни, него и лични подвиг у свагдашњици. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ КАО УЧИТЕЉ ЗАВЕТА Књижевник и слободни мислилац, Мирослав Маравић, дипломирани философ запослен као физички радник, написао је нову књигу – неку врсту хришћанског философског дневника наших дана. Књига се зове „Философија физикалије“. Као и сваки прави Србин, Маравић не може да не мисли на Косово и Косовски завет. Учитељ му је, као и многима, између осталог – патријарх Павле. Маравић покојног патријарха обилато цитира:“Док су се…“ наши „…свети и славни преци… определили за Царство небеско, ми се данас отимамо о земаљско, а заборављамо на своје душе. Заборављамо и као људи и као народ. Божји завет и оне вечне идеале којима су сви истински људи живели и за њих умирали. (…) Данас нам је као народу све угрожено, а нарочито наше вековно огњиште – Косово и Метохија… колевка… духовности и државности српске, душа и жила куцавица деце светосавске. Једном речју: они су део нас. Због тога су их наши свети преци украсили ђерданима бројних и велелепних задужбина и светиња. (…) Стога, драга наша децо духовна, и у Отаџбини и у расејању, покајмо се и Богу вратимо. Уперимо очи и срца своја живим небесима, молећи Честитога Кнеза и све пострадале са њим на Косову и за Косово, да подрже наше молитве пред Свеправедним Судијом да нам грехе опрости и сачува Косово. Њихове молитве су моћније од наших, јер речено је у вечној књизи да молитва праведника може много да помогне (Јак. 5, 16).“ 

И опет, опет патријарх Павле:„Да ли је Косово дефинитивно изгубљено за Србију? Преживели смо 500 година отоманске окупације, зашто не бисмо преживели и сада?“ 

Преживећемо, ако буде воље за живот. 

А ту нам вољу, између осталог, буде и наша деца. 

МЛАДИ ГРАЂЕВИНЦИ Маравић пише и о младим људима који су, као грађевинци, дошли у његову фирму:“Миљан и Игор су недавно дошли у фирму и на нивоу су, рецимо, негде између полумајстора и мајстора. Главна разлика између њих двојице одсликава и најизразитије разлике између две групе људи међу грађевинцима. Игор је, наиме, ожењен и има децу, док је Миљан неожењен и нема деце. Породични људи морају да мисле на своје породице због чега су у сваком смислу много озбиљнији од неожењеених. Штеде новац, не мисле само на данашњи дан, редовнији су на послу итд. Додуше, пошто данас световни људи брак често не схватају до краја озбиљно – у смислу да би човек вољеној особи требало заиста да се обећа једном за цео живот – исправније ће бити да као главну тачку раздвајања између поменутих група људи одредимо као имање и немање деце. Искуство неумољиво показује да жртвује онај ко има децу. Онај ко нема децу углавном – тако је барем код већине грађевинаца –окренут је задовољавању сопствених жеља, потреба, нагона. Но, то је само наизглед парадоксално. Јер управо су они људи који своје слободно време морају да жртвују за своје ближње смиренији и радоснији од оних који имају много слободног времена и окренути су, у основи, углавном себи. Наравно да то правило није без изузетака, што нам показује управо Миљанов пример – пример човека који се труди да победи себе узрастајући у подвигу који тек ових дана започиње. Поред њих двојице, однедавно је у фирми и Миљанов полубрат Саша, озбиљнији од Миљана, добар човек и радник који је, по његовим речима, последњи Србин из Обилића са Косова и Метохије, али који, баш као и његови претходници, напушта ову нашу свету земљу. Није ни чудо, поред оваквог црног дефетисте на власти који сваку прилику користи да „докаже“ како „на Косову немамо ништа“, како ће „ускоро Срба бити још мање а Албанаца више“ – што, узгред биди речено, демантују чак и статистички подаци јер, процентуално гледано, на Косову и Метохији се у последње врема рађа више Срба него Албанаца. Нећемо дефетизам, малодушност и безверје. Напротив, једног дана ћемо се вратити на Косово и Метохију, кад буде покајања и кад Господ благослови. Догодине у Призрену! Помени Господе, молитвама Превесте Богородице слуге Твоје Игора, Миљана и Сашу у Царству Твоме! Амин!“

Маравић је типичан пример истинског хришћанина, који је спреман да своју слободу плати. И он је плаћа – ради као физички радник, иако има диплому Филозофског факултета. А где је слобода, ту је и Косовски завет – завет слободе златне које нема без часнога крста.  Тако Маравић себе уписује у заветнике који су на трагу најстаријих наших промишљања о Косовском боју. 

ИМА ЛИ НАДЕ? 

Решење је, као и увек, молитва и борба. Тако је прота Атанасије из Буковице рекао Карађорђу који га је питао да ли да се устаје против Турака – ако се устане, можда нешто буде; ако се не устане, неће бити ништа. О томе у изврсној драми Ежена Јонескоа, „Носорог“. У граду у коме живи главни  јунак овог дела, Беранже, људи одједном постају носорози. На почетку, нема их много, да би на крају Беранже остао сам у кући, са женом и најбољим пријатељем. После свега, и они поверују у број, и придружују се носорозима на тргу. Беранже остаје сам. Сумња у себе. Гледа се у огледалу и пита се  – да ли је баш он најпаметнији, сад, кад је остао  сам, једини човек на свету, а сви остали су постали носорози, и срећни су у гомили. На крају, Бернаже одбија да постане део крда, разбија огледало, узима пушку и креће да се бори. Ствар је једноставна. Ми немамо резервну отаџбину, и Србија има само нас. Као што се Карађорђе није бунио против неправедне турске економије, него је устао да брани крст и образ свог народа, тако и ми устајемо за Србију која неће више бити септичка јама периферног капитализма, него икона Небеске Србије, у којој су „оци наши и праоци свети што са крстом часним достигоше мети“ , „што у горчинама живеше најљућим, али немогуће сматраше могућим“, како је певао Свети владика Николај. Устајемо за Србију у којој ће човек опет бити човек, и у којој ћемо се будити са светлим пољупцем Сунца правде на уснама.

Косово је Србија. 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.