СРЂА ТРИФКОВИЋ: Вековни проблем православофобије Запада

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Постмодерне западне елите православље виде као препреку за реализацију њихових политичких, економских и културних амбиција у савременом свету. И зато га уистину мрзе

Предрасуде у западном свету о православљу – поготово ван централноевропског простора који припада немачко-аустријском културном миљеу – ретко подразумевају антипатију према православној вери као таквој. Велики број верујућих протестаната и римокатолика, у САД пре свега, има позитиван став према православном хришћанству. Они у њему виде морално конзервативни и литургијски доследно чврст бастион насупрот иновацијама читавог спектра хришћанских цркава и „цркава“.

Протекло је превише времена откада су западни хришћани морали да се боре са мачем у руци као хришћани, а не као Французи, Шпанци, Немци, итд. У трећој деценији 21. века они тешко схватају да у Европи, на Блиском истоку и другде још увек има народа и заједница, претежно православних (али и других, попут Јермена, маронита, Копта…) за које њихова хришћанска вера представља животно важно питање.

Са друге стране, постоје они западњаци код којих је антипатија према православном хришћанству утемељена управо на традиционалном карактеру нација које се граниче са исламом или су њиме окружене. Са либерално-глобалистичке тачке гледишта, вишевековна борба тих народа против исламизације – а данас и против ништа мање фаталне западне постмодернизације – представља тешко опростив грех.

Самоуништење Запада

Овај ментални оквир подсећа нас на однос Запада према Истоку током турског продора у Европу. Крајем 14. и почетком 15. века животно угрожене државе ромејских Грка, Бугара и Срба суочавале су са надмоћним османским завојевачима. Тадашњи западни став био је експлицитан: помоћи ћемо вам само ако се одрекнете православља у корист римокатоличанства. Сабор који је почео у Ферари а окончан у Фиренци није оставио никакву дилему у том погледу. Чак ни тада, међутим, помоћ није стигла. У тај црни уторак, 29. маја 1453. године, Константинопољ је пао пред силама мрака.

Србију је убрзо снашла иста судбина. Међутим, Срби су имали пресудно значајан морални ресурс који их је одржао у мрачним вековима који су уследили. Наслеђе и дух Косова и косовских јунака-мученика одржао их је у уверењу да силе мрака бивају на крају побеђене, а да они који се држе светлости и врлине коначно побеђују – чак и када таква победа делује немогућом – јер има Бога. Косово је тако обликовало Србе као једну квинтесенцијално хришћанску нацију.

Посматрано у савременом геополитичком контексту, када су се западни клерици – нарочито папа Јован Павле Други – придружили позивима за војну акцију западних сила против православних Срба а у корист муслимана, Војтилини позиви на дијалог и коначно уједињење (што су теме његових енциклика Ut Unum Sint и Slavorum Apostoli) деловали су застрашујуће познато источним хришћанима. Православном истоку је практично саопштено како стоје ствари: уколико се не потчини туторству Запада у политичким, друштвеним, моралним и економским питањима – односно колективној „религији“ просветитељског наслеђа – поново ће бити бачен муслиманским вуковима. Штавише, како је то НАТО показао у пролеће 1999. године, Запад ће га чак везати како би ти вукови могли на миру да га прождеру.

Неморал овог приступа (о његовој глупости да и не говоримо) очигледан је. Можда хришћани никада неће успети да се сложе у доктринарним питањима. Међутим, чак и уколико Исток и Запад никада не буду у стању да деле заједнички путир и дискос, да ли то значи да морају бити непријатељи? Трезвеном аналитичару геополитичке сцене очигледно је да Западу опстанак православне хришћанске цивилизације Истока треба да буде скоро исто важан као и самим православцима. У не тако далекој будућности судбина самог Запада могла би да зависи од њиховог опстанка. Чињеница да Запад не успева да спозна ову реалност део је исте неспособности да се спозна сопствена рањивост, док шуме минарета ничу по Западној Европи и Северној Америци.

У данашњој Западној Европи више људи се моли у џамијама петком него у црквама недељом. У САД лудило култур-марксизма нема границе. Невера и губитак осећаја за сопствени простор и место у времену карактеришу милионе западњака. Та патологија иде руку под руку са култом Европске уније и непрекинутом тежњом ка светској доминацији политичког дуопола САД, поготово под неолибералима који су се прошлог јануара вратили на власт.

Брисел и Вашингтон немају у свему истоветну агенду, али оба центра моћи деле исти презир и одбојност према традиционалним друштвима и културама. Глобализам већ деценијама затире остатке наслеђених вредности и идентитета, а притом у исто време изазива драстичну демографску промену унутар самог Запада. Европа умире. Допуштајући милионским мигрантским супкултурама из Трећег света да ничу унутар њихових друштава, западне нације омогућиле су настанак паралелних друштвених и политичких структура, углавном тврдо исламистичких, над којима институције земаља-домаћина немају контролу и не покушавају да је успоставе.

Западна православофобија

Наведени симптоми западног пропадања нераскидиво су везани за одбојност коју поједини сегменти постхришћанских елита Запада гаје према православној традицији, култури и духовности. Геополитички контекст југословенске кризе 1990-их не може се разумети без макар делимичног поимања културног контекста који је свеприсутну србофобију – образац западне политике на Балкану који траје већ целу једну генерацију – учинио легитимном и атрактивном.

Наведени културни контекст пре свега је обликован свеприсутним ставом владајућих западних елита да нације обликоване православним хришћанством припадају традицији која је другачија, туђа, чак злокобна. Та перцепција драстично се испољила у изјави коју је 2014 дао Карл Билт, министар спољних послова Шведске, да је „православље опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“

Пишући у часопису Хронике пре две деценије, искусни политички аналитичар и мој пријатељ Џејмс Џатрас истакао је да постоји „чудна доследност“ у негативним реакцијама Запада на православље и православне културе. По њему она (барем наизглед) представља одраз предрасуда заснованих на незнању, страху и неразумној фобији која превазилази пуки антисрпски, антируски или антигрчки сентимент. Да би укратко сажео наведено стање западног духа, сковао је термин „православофобија“.

Са друге стране, могуће је (па и вероватно) да непријатељске реакције западне елите на православље нису само „предрасуде“, односно да нису изазване њеним неразумевањем ове традиције, него напротив – да су такве реакције узроковане правилним проценама постмодерне западне елите која православље прецизно идентификује као препреку за реализацију њених политичких, економских и културних амбиција у модерном свету.

Није ли јасно да силе постмодерности третирају сваки покушај премошћивања јаза између срца и ума као инхерентно субверзиван? Како је указао амерички православни теолог Винсент Роси, у сржи проблема је питање шизме у души савременог, првенствено западног човека:

„Кључ проблема неадекватног схватања и уважавања православља и православних земаља попут Србије, Грчке или Русије у савременом (западном) свету налази се пре свега у чињеници шизме. Ово међутим није само шизма црквених организација – нпр. римокатоличке и православне цркве, или културних, политичких и историјских ентитета као што су „грчки исток“ и „латински запад“. Примарна шизма је она која данас постоји у најакутнијој форми, а то је западна шизма ума од срца и срца од ума“.

Увеличана кроз време и историју и умножена кроз генерације, истиче Роси, ова шизма представља моћног вајара душа. Она ствара страх и непријатељство. Део савременог света назива се „западним“ управо зато што његов настанак лежи у „еманципацији“ Запада од наводних верских окова кроз рационализам, хуманизам и секуларизам просветитељства. Створио је културу чијим вредностима доминира рационалистичко-хуманистичко-секуларистички поглед на свет. Он отуђује ум од срца и даје приоритет уму над срцем.

Православни свет, пак, није обликован вредностима и обрасцима модерности, још мање постмодерности, него традиционалним културама које се опиру рационалистичком хуманизму. Тај отпор западна елита сматра субверзивним и опасним. Они уистину мрзе православље, јер су свени да оно има потенцијал да распали угарке обнове и отпора, што је недопустиво.

Тај сентимент може да објасни оклевање америчких и западноевропских функционера, чак и након 11. септембра, да назову чеченске убице деце у Беслану терористима. У истом духу, доносиоци одлука у западним престоницама створили су пристрасност у балканским питањима која излази из оквира рационалне дебате. Зато су у Србији пре 22 године извели агресију са предумишљајем која се једино може поредити са плановима кованим у Берлину 1941. Зато су на Косову, после криминалне агресије у пролеће 1999, допустили уништење православних светиња и илегалну сецесију банде криминалаца. Зато су у Хрватској асистирали у спровођењу најмонструозније операције етничког чишћења у послератној Европи. Зато су у Босни и Херцеговини отворили капије продору џихада ка срцу Европе.

„Рационални“ разлози нису довољни да објасне тако доследну политику. Она понавља лудост Запада из 1204: освајање и пљачку Константинопоља у злогласном Четвртом крсташком рату. Франци нису схватали да је Нови Рим заштитник и чувар Запада. Издајство крсташа утрло је правце османског продора у Европу, који потом неће стати све до зидина Беча.

Хришћански отпор

Дијалог и узајамна помоћ између католичких, православних и протестантских традиционалиста истовремено је и могућа и пожељна. Понаособ разбијени, потпуно су беспомоћни у борби против модернизујућег, релативизујућег канцера. Истинска хришћанска традиција спасила је и заштитила многе православне, католичке и протестантске традиционалисте од арогантног уверења да људи могу да реше све тајне себе и света сопственим разумом. Такви традиционалисти су природни савезници на страни живота, добра, људског опстанка.

Отпор снагама мрака много кошта, као што видимо у судским прогонима неподобних Американаца у протекла три месеца. Прогон и мучеништво нераскидиво су везани за православно искуство, најпре под муслиманским освајачима, почевши у средњем веку, што се наставља у многим деловима света до данас. Прогон и мучеништво такође су искусили у 20. веку под комунизмом. Прогон и мучеништво везују православну цркву нашег доба са раном хришћанском црквом, „јер се сила моја у немоћи показује савршена“ како рече Христос Светом Павлу (2. Кор 12, 9). Видимо како се његове речи вазда испуњавају кроз историју православља од пада Византије. Видели смо то у највећој машини за убијање хришћана у историји коју је успоставио Владимир Иљич Лењин и његови следбеници.

Бољшевизам је сада мртав, али џихад је жив и здрав. Антонио Соци, аутор „Нових прогоњених: Истраживања антихришћанске нетолеранције у новом веку мучеништва“, пружа доказе да од 1990. године око 160.000 хришћана буде убијено сваке године, углавном од стране муслимана. Бележећи нападе, погроме и ратове у Источном Тимору, Индонезији, Судану, Египту, Пакистану, Индији и на Балкану, Соци идентификује исламску агресију као главну претњу. Али ипак, он додаје: „Овај глобални прогон хришћанства и даље се одвија, али га у већини случајева игноришу масовни медији и хришћани на Западу“.

Пример нових мученика и њихово завештање драгоцени су, јер ће у овом веку доћи ред на западне хришћане да искусе мучеништво. У Западној Европи и САД већ бивају прогоњени због одбијања да прихвате уништење моралних темеља друштва. Како се постмодерни либерални терор буде погоршавао, постаће неопходно за све хришћане да дефинишу шта је допустиво, а шта је недопустиво у односима између цркве и државе, нарочито државе која води злу политику.

Ово је посебно важно за Србе и све друге вернике у Србији у тренутку када се, управо под притиском западних носилаца православофобије, суочавају са наметањем монструозних закона који подривају саме темеље породице, људског достојанства, природе и истине.

Нужно је одбацити било какву апсолутизацију државног ауторитета. Институције и законе треба прихватати као императив само у оној мери у којој настоје да подрже добро и ограниче зло. Проблем је препознала Руска православна црква изван Русије у Посланици савету епископа у иностранству из 1933. године:

„Покушај да се исцртају сфере утицаја између цркве и државе у којима душа припада цркви а тело држави, у принципу никада неће постићи свој циљ. Могуће је поделити човека на два раздвојена дела само у апстрактном смислу, док у реалности душа и тело чине једну недељиву целину. Једино смрт растаче нити које их везују“.

Јубиларни сабор епископа Руске православне цркве, одржан 2000. године такође се бавио овим проблемом. Тако су настале Основе Руске православне цркве о друштву:

„У свему што се тиче искључиво земаљског поретка ствари, православни хришћани дужни су да поштују закон, без обзира на то колико несавршен или непријатан био. Међутим, када поштовање законских захтева прети вечном спасењу и укључује апостазију или чињење каквог другог несумњивог греха пред Богом или ближњим, хришћанин је позван на подвиг исповедања зарад Божије истине и спасења његове душе за вечни живот. Он мора да стане против неспорних кршења Божијих заповести које чини друштво или држава“.

Амин! Уколико је законски отпор немогућ или неефикасан, на пример у случају наметања сатанске индоктринације деце, онда хришћански верник мора да се окрене грађанској непослушности. Црква је лојална држави, али Божије заповести за испуњење задатка спасења – у било којој ситуацији и било каквим условима – изнад су ове лојалности. Уколико ауторитет државе тера православне вернике на апостазију од Христа и његове Цркве, на чињење грешних и духовно штетних радњи, Црква и верни народ имају и право и дужност да откажу послушност држави. Уколико и када прогони почну, они морају и даље да отворено сведоче веру – и да буду спремни да следе пут исповедника и мученика Христових.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: James Coleman on Unsplash

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.