СРЂА ТРИФКОВИЋ: Милов лоби у САД ради пуном паром

Насловна фотографија: Reuters/Slawomir Kaminski

Манипулантска хидра у срцу вашингтонске мочваре никада се неће помирити са могућношћу да њен пулен изгуби део моћи. Увелико траје њихова лобистичка кампања

Одмах након што су резултати црногорских избора били званично саопштени, „дубока држава“ САД је без оклевања ступила у акцију. У Вашингтону је већ 1. септембра покренут својеврсни „удружени злочиначки подухват“ политичких инсајдера са декларисаним циљем да се Мило Ђукановић одржи као кључна личност подгоричке власти и да се спречи формирање владе сходно демократски израженој вољи грађана Црне Горе.

Непосредни циљ ове кампање јесте да се Ђукановићу омогући да у предстојећим седмицама максимално одуговлачи са процесом формирања нове власти, уз дискретну али јасну подршку Вашингтона. Дугорочно, циљ је не само да се по сваку цену спречи формирање опозиционе владе, већ и да се обезбеди континуитет власти ДПС-а и његових партнера, без обзира на средства. Крунски аргумент је предвидив: за САД је недопустиво да у Црној Гори победе „ретроградне, просрпске, проруске снаге“.

Главни актери ове операције су по злу нам познати јастребови, Данијел Сервер из Института за мир САД, Јануш Бугајски из Центра за међународне односе у Вашингтону и бивши високи функционер Пентагона Мајкл Карпентер. Из позадине их здушно подржава Метју Палмер, помоћник подсекретара за регион тзв. западног Балкана, који међутим не може да се директно експонира у јавности с обзиром да је државни чиновник.

ЈАСНЕ НАМЕРЕ
Основне тезе Ђукановићевих апологета и заговорника континуитета власти у Црној Гори могу се сажети у три тачке:

(1) Опозиција нема визију будућности Црне Горе као дела евроатланске заједнице и нема никакав програм који би је објединио, осим наводно патолошке и ничим оправдане нетрпељивости према самом Ђукановићу као носиоцу „прозападне“ оријентације.

(2) Стога, опозиција нема ни капацитет да формира стабилну и трајну владу у Подгорици, за разлику од Ђукановића и његове странке којима је потребно да се само један нови посланик дозове памети – а притом САД треба да одиграју „конструктивну улогу“, помогну свом НАТО партнеру и осигурају даљи прозападни курс Црне Горе.

(3) Успех опозиције да формира владу ишао би наруку тзв. малигном руском утицају на Балкану, дао би подстицај Београду да заузме тврђи став по питању Косова и пружио би охрабрење Додиковим српским националистима у Бањалуци да и даље подривају стабилност БиХ и да се одупиру преко потребном путу БиХ у НАТО.

Из наведених разлога, инсистирају Ђукановићеви апологети и пријатељи, за интересе САД је битно да се осигура континуитет власти у Црној Гори. Ово је главна порука бројних мејлова које су током 24 сата по објављивању резултата упутили на низ политичких, медијских и академских адреса од источне до западне обале, а чији је садржај познат аутору ових редова.

Истовремено је промиловски кабл почео да пласира злонамерно интониране изјаве и у водећим медијима. „Нико не би требало да мисли да је западна оријентације неке земље заувек загарантована само зато што је постала чланица НАТО-а“, рекао је за Глас Америке Мајкл Карпентер. Под руским утицајем, каже он, могло би доћи до нестабилности: „Чињеница је да су Русија и други актери у региону [алузија на Србију, прим. аутора] покушали да подстакну нестабилност у Црној Гори. Можда ће покушати да искористе ситуацију да би достигли те циљеве. Зато што постоји расцеп у друштву, можда ће покушати да га злоупотребе и да га продубе“.

Данијел Сервер је са своје стране изјавио Гласу Америке у уторак, 1. септембра, да су „САД забринуте због ситуације у Црној Гори“. Није јасно ко је и када овластио г. Сервера да говори у име Владе САД, али је далеко важније што је он потом дао и једну злослутну „процену“ (заправо изјаву о намерама) – да црногорска опозиција на крају ипак неће формирати владу:

„Процес формирања владе је као други избори… Опозиционари ће ову веома тесну изборну победу видети као индикатор да могу да промене курс и изненада окрену Црну Гору ка Москви и Београду, чак и претећи њеној независности… НАТО сада има обавезу према Црној Гори и Црна Гора према НАТО-у. НАТО не може да има чланицу која није лојална и није посвећена Алијанси. Сасвим је јасно да Руси покушавају искористе балканске земље да ослабе НАТО, да би Црна Гора постала агент Москве“.

Не желим да прејудицирам, наставио је Сервер, јер „процес формирања владе није завршен, и не треба подразумевати да ће опозиција која има 41 место у парламенту моћи да формира владу на основу тога јер постоје различите комбинације“. Господин Сервер није појаснио ко спрема те „комбинације“, али је његова намера јасна.

ТРИ БИТНЕ ПОРУКЕ
Карпентер, Сервер, Бугајски и његови истомишљеници желе да у исправност својих ставова убеде и за сходно деловање придобију државног секретара Мајка Помпеа. У тој игри кључна је улога њихове кртице у Стејт департменту, Метјуа Палмера, који нам је познат по изјави од пре осам месеци да не види ништа спорно у скандалозном Закону о слободи вероисповести. Палмер представља парадигматски пример бирократског континуитета одавно зацртане балканске политике САД, без икакве воље и спремности чиновничког апарата Стејт департмента за њено критичко преиспитивање.

За победнике на црногорским изборима било би погубно да се уљуљкују у вери да је главни део посла обављен, јер није. Манипулантска хидра у срцу вашингтонске мочваре никада се неће помирити са могућношћу да њен пулен Ђукановић изгуби макар део моћи. Потребно је и неопходно предухитрити игре Сервера и компаније изјавама првака победничког тима са три битне поруке:

(1) Да ово није победа „проруских“ нити клерикалних, већ антимафијашких, анти-аутократских, аутентично продемократских снага;

(2) Да постојеће међународне обавезе Црне Горе неће бити доведене у питање, укључујући чланство у НАТО;

(3) Да ће само у нормализованој Црној Гори, ослобођеној непрекидних режимских игара и подела, САД имати поузданог партнера. Штавише, углед САД ће порасти јер Америка више неће бити злоупотребљавана као параван и покриће за злокобно харање Ђукановића и његове клике.

 

Насловна фотографија: Reuters/Slawomir Kaminski

 

Текст је први пут објављен у дневном листу Политика 

standard.rs
?>