Шпадијер: Светиња је лијепа само док се чека

ИСКРА на Фејсбуку

foto: in4s.net

Овај живот и дешавања у њему су – упркос њу ејџ филозофији која нас убеђује да живот, истина, јесте тежак, али је једноставан – ипак врло компликовани.

Рецимо, медицина, физика, хемија и остале природне науке нису области у које се људи ван струке често мешају.

Када се то деси, добијемо антивакцинаше, равноземљаше и сличне покрете засноване на незнању и самоуверености.

Иако није природна наука, и право се доскора сматрало облашћу у коју се лаици не петљају, из простог разлога што могу много да изгубе ако нешто погрешно протумаче – а закони нису једноставни.

Читајући текст Бориса Дежуловића „Спасимо српске светиње“, у којем износи свој став о актуелним дешавањима у Црној Гори, стекла сам утисак да се он са горенаведеним не слаже.

Нисам упозната са његовим формалним правним образовањем, иако неформално може бити добро поткован у тој области, па ме је прилично зачудило када сам наишла на следеће: „ријеч је била о некаквом Закону о слободи вјероисповијести, акту којим црногорски парламент – како сам схватио забринуто светосавље – под кринком слободе вјероисповиједања намјерава Српској православној цркви отети стољетне манастире на челу с митским Острогом, па их у катастарским књигама преписати на црногорску државу.

На страну што сам, не буди лењ, прочитао приједлог Закона и узалуд у њему тражио параграф о отимању манастира Острог и осталих српских светиња у Црној Гори…

Дежуловић, дакле, није био лењ, што је за сваку похвалу.

Он је предлог Закона прочитао и у њему није нашао ништа спорно, за разлику од прилично великог броја правних стручњака, или како их аутор назива „забринуто српско светосавље“.

Чак ни Венецијанска комисија није желела да улази у причу око црквене имовине (биће да није схватала да се то све лако решава читањем предлога закона).

Зашто се, онда, један писац и новинар одлучио на то?

Из естетских разлога.

Наиме, Дежуловић памти манастире на простору СФРЈ из „бољих дана“.

Острог из ’70-их када се до манастира у стени није могло аутомобилом.

За Ђурђеве ступове каже: „У том давном међувремену између дјетињства и зрелих средњих година, као студент повијести умјетности лутао сам Србијом од манастира до манастира, радећи амбициозни семинарски рад на тему ‘Српска сакрална архитектура средњег вијека између Бизанта и романике’: видио сам тако, рецимо, изнад Новог Пазара гласовите Ђурђеве ступове, што су осамдесетих изгледали баш као рушевине ирског дворца Моyдрум с омота албума U2 „The Unforgettable Fire“, и видио сам их опет двадесет година касније, ‘стручно обновљене’ у грозници изненада пробуђеног српског православља“.

Нисам баш сигурна шта је у том раду толико амбициозно, мање-више свако ко има неко знање из историје уметности зна да су српске средњовековне цркве између византијске и романичке архитектуре.

Оно што јесте амбициозно је Дежуловићева идеја да се он разуме, дакле, не само у право, не само у историју уметности, па чак не ни само у конзерваторске радове (Ђурђеве ступове обнављали су стручњаци, почев од проф. др Јована Нешковића, који је на Архитектонском факултету докторирао управо са темом Ђурђевих ступова; манастир је уписан и на Листу светске културне баштине Унеска, па радови подлежу мониторингу светских експерата), већ и у праву и суштинску улогу сакралне архитектуре – да прија његовом оку.

Страшно је, ружно и неодговорно, али што је најтужније, чини се не и злонамерно, оно што је Дежуловић покушао својим текстом.

Он би само желео да цркве остану митска места.

То је у реду, и ја бих волела да не постоје аутомобили. Не би ми, ипак, никада пало на памет да у ситуацији у којој је аутомобил у исто време и нечије превозно средство, и радно место, а можда и једино што има, причам о штетности мотора са унутрашњим сагоревањем.

Да црква управо то може да значи народу, требало би да разуме свако ко себе сматра делом народа, а да она не постоји без имовине требало би да разуме баш свако.

Један мој пријатељ је Дежуловићев приступ овом питању, које је створило огромне тензије у Црној Гори, држави уништеној на толико начина, од којих је најгори заправо поларизација друштва јер се све остало да опет изградити, назвао „одсуством осећаја за контекст“.

Одсуство тог осећаја сродно је одсуству емпатије, а налазим и да је блиско гордости која се, нажалост, може ишчитати из ауторових „пет шокова“ (готово као неко античудо) које доживљава под Острогом, када долази поново да га посети.

Један од њих је то што је паркинг затрпан аутомобилима (ружно, слажем се, као што сам горе навела) „свих могућих српских и црногорских таблица“ (зашто је то било неопходно истаћи?), а други што је подигнута нова („наказна бетонска“) црква у подножју.

Поменула сам раније да се до Острога у стени дуго није могло аутомобилом, што имплицира да се морало пешице или на коњу. Велики део становништа није могао ни једно ни друго, а обично црквама прва намена (this may come as a shock) није задовољавање естетских потреба Бориса Дежуловића, већ верске заједнице и обављање богослужења, крштења, венчања, опела и сл, што се није могло у горњем манастиру.

Али, како парафраза стихова Десанке Максимовић у наслову каже, некима су светиње лепе само док су порушене и недоступне, односно „на крају свијета, запуштене и напуштене од властитога стада“.

А неки од вишедеценијске конфузије која им се наталожила у главама не могу да виде шта се дешава овде и сада, неки не могу да изађу из ’90-их, неки не могу да превазиђу своје симпатије и антипатије, лаке идеолошке поделе и да заузму јасан став, а некакво мишљење имају.

Такво мишљење је резултат потребе за илузијом равнотеже, сагледавањем обе стране и насилним стављањем знака једнакости, попут изгледа да је закон лош, али је лоша и црква, у баш свакој ситуацији, што су заправо симптоми лењости и/или страха од озбиљнијег промишљања.

То се, бојим се, може ишчитати из закључка до којег је Борис Дежуловић дошао: „Све, наиме, кад би спорним црногорским законом величанствени Острог и био преписан Ђукановићевој мафијашкој држави, све и кад би га подгоричке власти продале British Museum-у у Лондону – или, још боље, камен по камен раставили и углавили у окомиту литицу неког од дивовских хотела изнад Будве, као коцкарницу за Милове руске и земунске колеге, да им буде ближе док с тетовираних шија скидају тешке златне кајле и вјешају их своме заштитнику Василију – не би чудесни Острог најебао горе него што је најебао овако, под бригом и пажњом рођене Српске православне цркве.“

Занимљиво је и то што се он Острога сетио „бауљајући по јужнославенским порталима и видјевши вијест о некаквим протестима у Београду“, а не некаквим масовним протестима у Црној Гори, који трају од краја прошле године, када је овај срамни предлог закона изгласан у Скупштини.

Закон је сраман из много разлога, али у друштву у којем живимо и које, упркос свему, јесте грађанско, главни разлог је тај што је неуставан. Он крши чланове Устава 17, 19, 58, 147, као и чланове 28 и 112 Закона о својинско правним односима, односно чланове 1, 8 и 9 Закона о парничном поступку.

Против њега су сви који разумеју да би Устав једне земље морао да гарантује основна људска права и слободе њеним грађанима, а да власт не сме да их понижава кршећи тај исти Устав.

За остале важи реченица са почетка текста.

Ауторка је класична филолошкиња и преводитељка, Милица Шпадијер

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.