Слободан Рељић: Кисинџер с правом не признаје америчко-муслиманску грађанску Босну

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sveosrpskoj.com

ОВИХ дана се на друштвеним мрежама појавиo део интервјуа Хенрија Кисинџера од пре неколико година са познатим америчким новинаром Чарлијем Роузом.

Кисинџер говори: „Не схватам шта покушавамо учинити с Балканом“. Вели, како се могло ударати по Србима на почетку рата јер се тада ширило уверење „како они масовно крше људска права“ и да је то ваљало спречавати. „Но сада… Морамо нешто рашчистити, понашамо се као да покушавамо силом вратити Србе у некакву митску Босну, која није постојала никад у повијести“.

По преводу је јасно да Кисинџеров поглед на Босну сада гурају Хрвати… „Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која се састоји од Хрвата, муслимана и Срба, умјетно створена у бившој Југославији и глупо је признати као државу од стране западних повијести.“

Наравно, читалац ће разумети откуд Хрватима сад та потреба да о Босни кажу шта одувек мисле а и зашто је овако директан Кисинџеров експозе згодан за то. Јер, за разлику од многих америчких политичких силеџија који су суверено – уз помоћ тридесет бомбардовања од 1945. и убијања десетина и десетина хиљада људи – успостављали амерички поредак (Pax Americana) а чија су знања о жртвама незнатна, Хенри Кисинџер је наоружан знањима и способностима презентовања тих знања.

Не морате се сложити ни са једном његовом мрачном активношћу, али не можете рећи да је незналица.

Тако прича он Роузу: „Ако погледате српску повијест, видјет ћете да су се 600 година борили да њима не владају муслимани. Зашто САД крши властито начело самоодређења народа и зашто их наши медији зову ‘српски сепаратисти’? Зар зато што се покушавају одвојити од нечега што никад није постојало у повијести?“

И одмах, у следећој реченици, нуди решење: „Сматрам да требамо створити муслиманску државу, а допустити осталим националностима да оснују своје неовисне државе или се прикључе Хрватској и Србији.“

У ствари је – ко год да сте као гледалац овог кратког, али садржајног и зналачког политичког прегледа – фасцинантно је како нека глава препуна светских политичких заврзлама пред слушаоца баца ишчишћене слике. И закључак: „Не требамо да се мијешати у балкански рат који не може завршити чак и ако би ми побиједили.“

Кад хрватском гледаоцу то не би приповедао Американац, па макар он и не био Кисинџер, ова прича не би имала много прималаца. Јер, ту они не добијају улогу коју би себи давали. Али, ако ће то бити муниција да се решава „хрватско питање“ у Босни на начин који ће комшићијанске Хрвате уклонити са сцене – онда је све у реду.

„Босански случај“ је занимљив по анти-логичном понашању најбројнијег народа. Бошњаке су навикли да они не морају низашта да се изборе, него ће им то средити неко споља. Неко најјачи. Империја. А они ће у уређењу „српског питања“ бити батина и за то награђивани. Допуштено је све против Срба, а са Хрватима. И сва решења која су пројектовали Американци, НАТО па онда и Европска унија, Немци, Французи а после и епизодисти Холанђани, Швеђани и сл. су имала тај правац.

Кад су у Дејтону исписана правила и исцртане границе, изгледало је да ће се историја мало примирити и живот заузети неку улогу. Међутим, не. У типично американском стилу, како су они средили да споразум буде потписан, тако су они и покренули процес његовог разарања.

Империји је хаос једино природно стање.

Међутим, последица тока стварања муслиманске грађанске државе је довела, рекао бих логично, до – минимизирања улоге Хрвата, без обзира што су Хрвати у сваком погледу ближи Западу од једног рукавца ислама. И тако се појављује Жељко Комшић. И тако то траје, а Хрвати почињу са схватају да ће у темељ прве евро-исламске „грађанске државе“ бити уграђени пре свих они.

То ће се досетити и Немци и почиње брига за решење „хрватског питања“. Радови су у току.

Занимљиво је пратити и промене у хрватском оглашавању. Тако се, централним догађајем у Босни у месецу октобру, поводом Додиковог шоуа са хармоникашем у Председништву у Сарајеву (18. listopad), огласио западнохерцеговачки сајт bild.ba:

„Додик је савршено обесмислио државу БиХ и то је вриједно славља. А феште, дакако, нема без хармонике“.

Аутор Иван Црњац објашњава како „годинама већ Милорад Додик пластично обесмишљава суштину постојања босанскохерцеговачке државе. И не, он то не ради онако како би неки хтјели да то ради – нема ту, дакле, ништа од великосрпске политике, нема ту ништа од фамозних прича о карађорђевима, подјелама Босне и сличних бајки у које немали број Бошњака воли вјеровати. Додик обесмишљава постојање онакве Босне и Херцеговине какву замишља бошњачка политичка елита и – треба право казати – дио Бошњака. Понајприје је то онај дио од 200 и нешто тисућа њих који гласом за Комшића показују да мрзе Хрвате, али и политичку идеју да се у БиХ нешто треба дијелити између три конститутивна народа“.

Ретко се може наићи у медијима у постдејтонској Босни на овако хладно и разумно гледање „друге стране“, зато ћемо овај цитат проширити: „Нино Распудић (хрватски филозоф, књижевни критичар и преводилац, рођен у Мостару, професор на катедри за италијанску књижевност на Филозофском факултету у Загребу) једном је отприлике рекао, говорећи о проблематици Хрвата у БиХ, како је он професор и да он као професор нема потребу истицати ту чињеницу, али да он као бх. Хрват има потребу истицати ту чињеницу јер му се, практично, брани да буде то што јест – Хрват из БиХ.

Тако је и с Додиком. Он не србује јер му је то фора, он србује јер је на то приморан. Јер, дио бошњачких странака, али нажалост и самих Бошњака, не жели прихватити чињеницу да је Босна и Херцеговина држава три конститутивна и у свему равноправна народа.“

„Додик добрих 15 година обесмишљава идеју такве Босне и Херцеговине. И то је, дакако, вриједно славља. А знамо да на Балкану, углавном, феште нема без хармонике. Додиков потез довођења хармонике у Предсједништво БиХ је управо то – обесмишљавање институција овакве Босне и Херцеговине. Државе у којој се на амбасадорска и конзуларна мјеста шаљу људи без диплома и људи који пријете ратом, државе у којој шеф тајне службе има осам разреда основне школе, државе у којој један конститутивни народ прегласава трећи, а да може, прегласао би и други, него још не може, државе у којој је жена од првог у Бошњака директорица зато што му је жена, а федерални премијер, ухваћан с руком у пекмезу до лакта, и даље премијер, који се накрао у доба највеће здравствене кризе у новијој повијести… И тако даље и тако даље, могло би се набрајати до прекoсутра.“

У расправљању о Милетовој „нарученој песми“ има различитих становишта. Људи смо. Посебно кад смо обавезни према свом послодавцу (ако је то нпр. Дојче веле) или смо се упослили у Дојче веле јер смо ту нашли сагласје с нашим погледом на свет. Ово је друго, ипак, људскије, али неће произвести неку битно другачију прецепцију у јавности.

Тако је Дојче-велеов колумниста по имену Драгослав Дедовић догађај погледао са западњачке висине: „И мене је родила Српкиња, али не бих никада изабрао ову поетику разваљеног сеоског дома културе као идентитетни модел за Србе из Босне, а камо ли за све Србе. Додик претвара свој народ у карикатуралну предрасуду о њему.“

То се, како се могло и може за убудуће и очекивати, допало „Слободној Босни“. А зашто не би.

Заступник службено-пропагандног немачког тумачења догађаја се, (неће нам ваљда на ово рећи да је Дојче веле „независни медиј“ а радници у том по дефиницији пропагандном државном средству „слободни новинари“) по сопственој исповести, сусрео са неким „својим Србином“ којег очигледно „Слободна Босна“ (а ни Дојче веле) не би пустила на своје странице или програме – сам као геноцидаша, али то је писцу, после „полемисања до пола ноћи“ (какав напор!), јак контрапункт да би могао да пита: „Имам ли право на издвојено мишљење, мимо новокомпонованог мејнстрима? Имам ли право да кажем како је етичка вертикала изнад обавезе припадања по рођењу?“

И питање је, наравно, чисто реторско јер кад иза неког стоји немачка држава онда он по дефиницији не иде около и понаља цитате из интервјуа, говора и књига Петера Хандкеа или сличне ствари, јер то није „право на издвојено мишљење“. Али, данас никоме није лако, па ни немачким пропагандним окупаторима.

„За мог дежурног Србина је глобализација на самрти, а тиме и глобални морал – који често прерушава империјалне интересе у универзалне флоскуле“, јавља Дојче веле, који зна да је глоблани модел описив као Pax Americana, на врхунцу моћи, што се у Кабулу показно видело. Те, ако неко верује својим очима онда он „оваквим подметањем идеолошког кова у ствари каже: Ако сматрате да је рационални морал са Кантовим императивима могућ, чак ако помислите да је пакет од десет заповијести довољан за универзалност вашег етичког склопа – онда се грдно варате. Чувати друге од себе – чојство – јесте ствар за поезију и сањарење. У реалној политици, каже мој Србин, имам причу као Комшић, а објективно сам Бакиров играч. Овакво подметање је попримало већ квалитет удбашке логике – ако ниси с нама, онда си ти они.“

Пошто је реч о заиста образованом човеку, чуди овакво идеолошко поједностављивање. Ако није обавеза.

Јер, шта је Комшић, сад то већ директно показује и добри Кристијан Шмит.

Човек је наклоњен Хрватима, али не комшићијанског политичког типа. Они склони „поетици“ бакировске грађанске државе сад су у стању побуне и надају се помоћи Вашингтона. Каквој год.

Потпуно је тачно, кад овај учени радник на терену за „немачку националну ствар“ констатује да „хармоници и пјесми значење намеће контекст. А он је политички.“ Само је чудно, да је то проблем. Шта би радио Дојче веле на Балкану (ајде нек буде Западном Балкану) кад све ово што се ваља не би било политички употребљиво. И то колонијално политичко.

Неће ваљда бити да је сва та машинерија дошла да нас развија и доводи у стање да будемо јачи. Бар два века Дедовићи, које су рађале „мајке Српкиње“, знају да је то бесмислица. Ако Дојче веле и Шмит раде „свој посао“, није чојство тражити од других да и они раде њихов посао.

Јесте посао. Али и тог посла има док се овде не држимо Дојче велеових смерница. Кад би ми једном легли на руду – дописници и колумнисти са Балкана би остали без посла.

И, можда јесте националистичко поимање правде и људскости да „морал унутар заједнице не важи за људска бића изван њеног круга“. Али, ко то боље зна и употребљавао од западно-европских нација, које су ту врсту историјске појаве и патентирале? Али, Дедовића преци просто нису имали прилику да ту врсту „људождерства“ развију до размера западноевропских примера. Немци, државотворни, постарали су се да то и не покушамо.

Јесте лепо звучало Дојче велеу кад су се велики пропаганди жреци сетили да Милошевић може да за њихове потребе буде „други Хитлер“, а складиште грађевинског материјала у Трнопољу да се тако снима да „изазива сећања на Аушвиц“, али то је увек било и бедно и неуверљиво свакоме ко је хтео да укључи мозак. Али, многи који имају мозак знали су и још знају да је боље да га не укључују.

И зато, после Додиковог храмоникашког десанта остаје питање – не зашто Милорад Додик гаји „поетику разваљеног сеоског дома културе“ него зашто Запад – пошто је развалиио наш „дом културе“, у чему су Немци били најгилнији – настоји да нас присили да се за њихове потребе спустимо у земунице? И да то одушељено поздрављамо.

Тако ако бирате ко разумније види шта то ради Миле Додик, Хрвати или србо-Немци, немате дилему.

Наравно, ништа није довека. Говоримо о времену садашњем и политици тренутка.

Није Додикова политика чињења без мане – али он ипак може рећи, уз ракијицу и хармонику, да га „цитира“ Кисинџер, док ови други могу да тако гласно и незаустављиво извикују велике мисли Данијела Сервера да се за Кисинџера једноствано нема времена. А ни потребе. Јер Сервер је Сервер.

И, заиста, ко разуман може да безусловно следи неконтролисани покушај Бошњака кад неупитно покушавају да свој циљ наметну као наддржаву. То ни њима не може бити разумно.

Иза тога може бити само половина Бошњака: једна половина тог бића, људска, то види као страшни хаос (гори од свих хаоса у окружењу!) и хаос без краја и доживљава то као неподношљиво, али онда се буди друга половина – то је она бошњачка, национална (не мора бити националистичка), која каже – каква год да је ова политика – наша је и ми морамо стати иза ње као и што ови други стају иза својих политика.

То је као у оном Ничеовом опису гомиле: „Када сто људи стане заједно, сваки од њих ће изгубити свој ум и добити други.“

Све се тако грчи и разлива, а појединци не могу изаћи из својих кругова, иако добар део њих повазда осећа мучнину што морају бити сагласни. Кад се на то стање дода добронамерна „међународна заједница“ којој су гомиле – које се зачас могу претворити у руље – најомиљеније „нације“ и „расе“.

Ако се мислеће биће измакне и погледа тај брлог из колико толико птичије перспективе, постане му јасно да се о таквим стварима и стањима не може озбиљно говорити. Озбиљне речи су ту као пахуља која улети у летњи дан.

То је као кад би на журку пивом поднапитих матутранта основца донели „Критику чистог ума“ и незауставно настојали да их заинтересујете за то штиво. Ту једино, у праву је онај хладнокрвни Херцеговац из Мостара, помаже – хармоника. Можда коло, кад ствари крену даље.

Може бити да уз „далапе“ неко и прогледа. Јер, овакву Босну и Херцеговину „напросто не жели велика већина Хрвата и Срба и тиха мањина Бошњака. И то је легитиман политички став којег стално треба понављати јер таква држава нема смисла.

Држава у којој је 50 посто њених грађана трајно незадовољно не може имати смисла. А Босна и Херцеговина је данас управо то.“

Дојче велеу засад није јављено да то тако гледа.

Бошњаци, истиха не воле Мешу Селимовића, што је вероватно велика грешка. (Андрић се не воли бучно.) Али, мало ко је разумео тај менталитет као ови тихи људи.

„Најгоре је кад људи ћуте, кад се не објасне, па свака сумња има права на живот. И моја и твоја…“ Тако данас живи Босна. И, Додик се ту не уклапа. Не ћути.

Кад браните status quo верујући да другачијег решења и нема, онда вам свака мисао промене изгледа као олуја. Али, као што постоји Земљина тежа, постоји и друштвена тежа и све што није добро утврђено – склоно је паду.

Зато све ради против БиХ конструкта. И кад Валентин Инцко одлучи да помогне и крене да политички наратив о „геноциду у Сребреници“ претвара у полуверску догму, ни кад Немци пошаљу „специјалног Високог представника“, а без одобрења Савета безбедности УН, ни кад се појави и Уставни суд који прерасподељује шуму, основну имовину БиХ.

Што се више притеже „идеја да је Босна (како они [Бошњаци] погрешно зову државу Босну и Херцеговину) припада Бошњацима, док Хрватска и Србија припадају Хрватима односно Србима“ (Иван Црњац) то она више иде у правцу да постане прашина.

Ваљда, би требало променити правац. Боље сами, него да вам „помажу“ пријатељи са Запада.

Толико смо, ваљда, могли да научимо.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.