Слободан Јовановић: Сан Србије је да је Запад остави на миру – поготово сада када историја помаља ново лице

fakti.rs

НЕСПОРНО је да би Курти хтео Олују. Видео је како су то урадили Хрвати, уз помоћ НАТО.

Видео је да им због тога од наше вољене Европе није фалила длака с главе. Видео је да су због тога чак награђени експресним и протекционистичким пријемом у ЕУ. И то му је довољно да схвати шта му је чинити, чак и да га нико у тој Европи није на то наводио и хушкао. Све чињенице говоре да су то хтели и Украјинци у Донбасу, али су их Руси предухитрили. Велика Русија то себи може да дозволи, и то после вишегодишњег упозоравања и настојања да се проблем реши преговорима и на миран начин. Мала Србија не.

Нити може да предупређује Куртија, нити је могла да предупреди Туђмана, па ни да крене да спашава Републику Српску Крајину.

„Не бисмо стигли до Бијељине, а РСК би већ пала“, рекао је једном приликом у вези с тим Милошевић.

Много се шта од тада променило, али је понешто важно остало исто.

Као што је тада главни алат требало да буде какав такав „План З 4“, који је нудио висок степен аутономије Србима у Хрватској, а книнско руководство је то олако одбило, тако је и сада главни алат Резолуција 1244 УН, па и Бриселски споразум, какав год био, и преговарање, ма како било дуго и мучно. Јер, алтернатива је рат.

У вези с тим једна важна ограда: Европа и Америка, једном речи – НАТО, не поштују своје споразуме и договоре, па ко гарантује да би испоштовали план шифрован као „З 4“. Вероватно би то била још једна превара, као Дејтонски споразум, на пример, који је у међувремену промењен 85 пута на штету Срба, а ипак су Срби окривљени; или Кумановски споразум, којим је Унмик, односно НАТО преузео назови одговорност за безбедност Срба на Космету, а управо се тада догодио највећи егзодус и терор над Србима од свих ранијих на том простору; или Бриселски и Вашингтонски споразум, итд.

Уосталом, ако је изигран споразум „великих“ о неширењу НАТО на исток Европе, чему ми мали можемо да се надамо? Па ипак ми, за разлику од тих великих, између споразума и рата једноставно, по природи ствари, немамо право избора.

Неспорно је, међутим, да ни Европи, објективно, не одговара још један рат на континенту, али је неспорно да им, објективно, не одговара ни онај један, украјински; не одговара им објективно и по логици ствари, али га у стварности подржавају – слањем оружја, медијском халабуком, санкцијама Русији, а заправо санкцијама себи.

Једно је логика, а друго реалност. Не одговара им ни прекид снабдевања руским гасом, ни све ближа зима без довољно енергената, не одговара им ни све већа инфлација, као ни одбијање „остатка“ човечанства да подржи западне санкције Русији. Па ипак, то није довољно, бар не још увек, да преиспитају своје олако донете одлуке у вези са „великим“ ратом на истоку Европе.

Шта стварно мисле о овом „малом“, Куртијевом рату на југу Европе: можда да покушају да рашире фронт и да на Србији добију неку сатисфакцију и победу коју не могу на Русији? Макар симболично, ако не стварно.

Уосталом, НАТО је био спреман да интервенише, у овом одложеном Куртијевом рату, по сведочењу италијанског генерала, неспорно на чијој страни, а Дојче веле је за сваки случај био лансирао лажну причу како је српска војска већ прешла административну линију.

Још нешто је неспорно и очигледно: назови демократска Европа не може да поднесе чињеницу да постоји макар и једна европска држава, која је уз то и кандидат за њено „царство одабраних“, а да није увела санкције Русији. То их не само нервира, јер дуго траје и не мења се упркос притисцима и уценама, него је и „незгодан“ пример за њихова јавна мњења која ће пре или касније схватити да су санкције Русији велика грешка Европе.

Неспорно је и то да их нервира и чињеница што, упркос притисцима и уценама, Србија не признаје независност Косова, што га не признаје већина држава чланица УН, али и пет држава чланица ЕУ и НАТО, што има још неколико земаља у свету које чекају да откажу ту подршку.

Да не помињемо поразе око покушаја пријема Косова у Унеско, Интерпол и друге међународне организације!

Све је то део једне велике међународне политичке битке коју до недавно свемоћни Запад не успева да добије, упркос огромним напорима, и коју, напротив, са протоком времена, све више – губи.

Из свега тога неспорно проистиче још једна ствар – да неко са Запада стоји иза Куртијеве намере да инсценира сукоб, јер без те позадинске подршке, ма колико неразуман био, он то не би урадио, али не зато што не би желео него што не би смео.

За одговор на питање ко је тај неко, као кандидати за идентификацију се намећу САД, као најмоћнији западни фактор, Енглеска, готово болесна од русофобије, и Немачка, као нама најближа и рекло би се, за Балкан и Србе најзаинтересованија.

Ако се за тренутак изузму Енглези као „најзапосленији“ у руско-украјинском сукобу, све је више знакова да и између Американаца и Куртија има извесних „сметњи на везама“: то потврђује чак и онај олињали манипулатор Вилијам Вокер, који је инсценирао Рачак као наводни повод за НАТО бомбардовање Србије; исто то тврди и косовска опозиција; а доказ је свакако и став Ричарда Гренела, без обзира на то што он у овом тренутку представља америчку опозицију.

Остаје, зато, да се издвоји Немачка као главни позадински спонзор Куртијевих опасних лудорија, а ако не то, оно бар да се промени редослед и да она избије на прво место.

Упркос великим инвестицијама у Србији, Немачка је, неспорно, најтврђа око притисака на Србију да уведе санкције Русији и призна Косово. Ово друго је недавно, у Србији, додуше у Приштини, рекао нови и контроверзни немачки канцелар Шолц, а пре тога оштра и надобудна министарка Бербок. Вероватно зато што негде у малом мозгу имају никад реализовану идеју да је Балкан њихова прћија.

Зато су најзаинтересованији за место надзорника БиХ, као своје анексионе зоне, а изабрали су и неког тамо Лајчака, коме је главни, ако не и једини квалитет што зна српски, да нам извлачи један по један уступак и компромис, једнострани наравно, намигујући Куртију да не пристаје ни на шта, осим „узајамног признања“, као да је нама до њиховог признања као њима до нашег.

Да није такав какав је, Лајчак би давно требало да поднесе оставку због неформирања Заједнице српских општина и да Немцима захвали на великим парама за замајавање Срба. Рок од месец дана који су добили Лајчак, Курти и Вучић није довољан ни да се сачува мир ни да се избегне рат, осим да се одложи. Наравно да ни то није безначајно, али нема изгледа да Курти одустане од намера, нити би било добро да то буде само још један у низу српских уступака и једностраних компромиса. Јер, ако се тако настави, онда ће и формално признање бити непотребно.

Те уступке је још својевремено Меркелова назвала „укидање паралелних институција“ на северу Косова, превиђајући да су управо косовски Албанци први увели паралелне институције као метод борбе против државе Србије, и то не само да ником на демократском Западу није сметало, него су тумачили као дискриминацију коју је увео српски недемократски режим.

Ми смо у Србији осетљиви на све те знакове и изазове, преваре и уходане технике којима нам се сви ти уступци враћају као кривице, нове оптужбе и нови захтеви. Јер, униполарни свет је почео у Србији, НАТО агресијом, а управо се завршава у Украјини, чак и независно од тога колико ће тај завршетак да траје.

У Србији је НАТО први пут напустио свој прокламовани одбрамбени карактер и прешао у агресорски и злочиначки. Изабрао је да бомбардује Србе не због наводне хуманитарне катастрофе Албанаца, него због оглашавања почетка свог господарења планетом. Преко Срба је упутио поруку свима који би се дрзнули да, као ми, одбију да пољубе НАТО чизму.

Руси су тада, за разлику од овога пута, били на коленима. Толико да је њихов председник владе Черномирдин дошао да нам саопшти, заједно са Ахтисаријем, да ће Београд бити сравњен са земљом „тепих“ бомбама, очекујући да ће га Запад поставити за председника Русије. Јељцин нас је оптужио у једном обраћању Думи да ми Срби хоћемо да их завадимо с Америком.

Тако је гледала официјелна Русија на наше крварење под НАТО бомбама. Морамо имати извесног разумевања, јер је та велика земља, како је говорио Солжењицин, била у „колективној националној несвестици“.

Кад се ствар променила, Путин је изашао с тезом да је Србија Русији „отворила очи“. А то значи да се схватило, кад се изашло из мамурлука, да је НАТО, оно што је намеравао да ради Русији, „увежбавао“ најпре на Србима.

Већ и сама чињеница да је неко, у овом случају Русија, одлучио да се усправи и супротстави НАТО самовољи, а да НАТО није војно интервенисао, значи да се свет враћа у своје природно стање мултиполарности, да није саздан да стоји на једној нози и да буде потчињен једној вољи.

Јер, коме одговара та НАТО воља којом је срушено међународно право; коме одговарају безбројни НАТО ратови, нарочито тамо где има ресурса; коме одговарају НАТО пете колоне и обојене револуције, постављање и смењивање председника држава и влада широм света; коме одговара НАТО тоталитаризам оличен у некаквој „златној милијарди“ одабраних и осталих предвиђених за нестанак или слугерањство – такорећи као у филмовима страве и ужаса?

Сведоци смо, свему томе насупрот, да се неповратно отвара могућност усправљања и суверенитета, што је сан сваког народа у свету.

Што се Србије тиче, њен сан је да је оставе на миру.

Сада нас притискају да признамо Косово и уведемо санкције Русији. Ми, иначе, јесмо једина земља у Европи која није увела санкције Русији, али и једина која зна шта су санкције. А признање Косова заправо би значило непризнавање себе.

Нови, мултиполарни светски ред и поредак се назире, али је, стварно, још далеко. Запад је све нервознији, а Русији се не жури. Ми смо, како би рекао велики Његош, „једна сламка међу вихорови“, али је наш значај велики, и то симболички ако не стварно. Отуда толика борба по западним канцеларијама за нашу одлуку и нашу душу.

Најновије упозорење са Косова је, нема сумње, производ те нервозе Запада. Рок од месец дана је јасан знак те нервозе и ратног изазова који је у њему прикривен. Курти је у свему томе само обичан извршилац који чека даље директиве.

Држава је пред неком врстом немогућег задатка: Како не поклекнути кад је тешко, како опстати и остати на правој страни историје?

И то кад историја помаља своје ново лице.

fakti.org