СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Деца и Космет су наше црвене линије

ИСКРА на Фејсбуку

Слободан Антонић (фото: Медија центар Београд/ Standard.rs)

Наше црвене линије су деца и Косово. Безочно нас гурају и сабијају, ми смо се и бранили и повлачили, али за то двоје стварно немамо више где.

У сенци избора 2017. покушано је да се у српска обданишта и у школе на мала врата уведе „сексуално образовање“ (о томе сам писао овде). Било је, рецимо, предвиђено да деца у обдаништима одговарају на питања ко их све доле „додирује“ (овде 12) и где воле, а где не воле да их „додирују“ (овде 30), а средњошколци је требало да уче како се ставља „заштита“ на анус (чмар) током истополног секса (овде 347).

Јавности се није допала оваква сексуализација деце и Министарство просвете је одустало од оваквих „образовних пакета“. Али, није одустала наша атлантистичка елита. Преко Гордане Чомић и Стратегије родне равноправности сада нам се поново враћају злогласни образовни пакети – који, узгред буди речено, нису ни скинути са сајта Министарства просвете (овде).

У Чомићкиној Стратегији, наиме, каже се да су неке међународне организације Србији много замериле „прекид спровођења едукативног програма о сексуалности и сексуалном насиљу“ (овде 40), због чега се сада, а у склопу „уродњавања предшколског и основношколског васпитања“, предвиђа и „увођење образовања о сексуалном и репродуктивном здрављу“ (116).

Тачно је да оваква формулација не подразумева злогласне пакете, али друга алтернатива сексуалног образовања која је код нас спровођена – пилот пројекат за Војводину (2013) – била је још гора. Ту су деца учена да је „планирање породице (…) право људи да имају жељени број деце (не више од четири)“, а дечацима се препоручивало обрезивање, јер тада „гланс пениса постаје мање осетљив, па ово често доводи до продужавања сексуалне узбуђености“ (овде).

Атлантисти се, очигледно, као какве хијене мотају око наших школа и вртића, непрестано корумпирајући школске и друге власти, не би ли им дозволиле да нам „сексуално“ образују децу.

Наравно, нико не одриче потребу здравственог просвећивања омладине, укључив и полно здравље. Али, ово није то – већ безочна сексуализација и салетање наше деце. То, ипак, неће моћи.

Друго што нам раде јесте непрестано штрпкање Косова. Најновији упад паравојне полиције из Приштине северно од Ибра део је старе игре: 1. Сецесионисти најпре употребе силу у покушају да узму оно на шта немају право; 2. Позове се ЕУ да посредује; 3. Београд, у име ЕУ интеграција, попусти и уступи им најмање трећину онога што Приштина захтева. И тако, све док Приштина не добије све.

У међувремену се српска јавност анестетизује непрестаном причом како је Косово одавно изгубљено. У томе својски учествује цела наша атлантистичка елита:

– Никола Хајдин (бивши шредседник САНУ): „Требало је овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено“.
– Владимир Костић (садашњи шредседник САНУ): „Косово није наше – и то треба што пре схватити“, оно „ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“ и „у овом тренутку једина политичка мудрост је на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово“.
– Дубравка Стојановић (за РСЕ): „Србија не може да крене напред док се не суочи с тим да је Косово изгубљено у рату“.
– Биљана Србљановић (Блиц): „Нема више пута којим ће Косово бити ‘наше’, готово је с тим
– Алексеј Кишјухас (Данас): „Косово је фактички независно и то је та нека реалност“.
– Снежана Чонградин (Данас): Независност Косова је једини прихватљив компромис.
– Срђан Драгојевић (на Твитеру): „Глупо је да ме пратите ако се не слажете с мојим постулатима: 1. Косово је независно; 2. у Сребреници се догодио геноцид“.
– Дејан Илић (Пешчаник): „Више ме је погодило то што су Новака Ђоковића избацили са тениског турнира у Њујорку, него евентуална могућност да је Вучић пре пар дана у Вашингтону потписао независност Косова“.
– Бојана Маљевић (за Н1): „Косово јесте независно, имало или немало столицу у УН“; (на Твитеру) „Опозиција лаже народ да Космет одавно није престао да буде наш“.
– Владимир Арсенијевић: „Да ли је Косово стварно српско? Ја не бих рекао. Ја могу да мислим да је Антарктик део Србије, али то ми ништа неће помоћи“.
– Бојан Тончић (Ремаркер): „Косово није српско, а нико не може да га избрише из визуре великосрпских националиста“.
– Гордана Суша (Данас): „…фразетина о ‘најскупљој српској речи’ (…) којом се пумпа и оживљава (…) ратнохушкачка националистичка љуштура“.

Добро, ако Косово није наше, а што онда толико траже да га и ми признамо? Од 7,5 милијарди људи на планети, 5,3 није признало Косово – ето зато.

Кажу – треба признати реалност, стање на терену је такво и тачка! Али, штоно Ламброс рече, „стање на терену је увек било такво да би Србија и данас требало да буде отомански санџак“.

Прихватачи реалности, 1911: „Косово је Турска, тачка!“; 1941: „Не може се у Земун без дозволе НДХ, тачка!“; 1981: „Нема других странака осим КПЈ, тачка!“; 2001: „Косово је изгубио Милошевић, тачка!“; 2021: „Косово има своје регистарске таблице, тачка!“.

Зашто прихватачи реалности једнако тако не прихвате и: Срби воле лепу цркву, и тачка!; Срби воле Русију, и тачка!; Срби презиру „параду поноса“, и тачка!; Срби не гласају за аутошовинисте, и тачка! Срби из Р. Српске хоће са Србијом, и тачка!…

Како једна реалност може, а друга не може? Једна има да се прихвати, а друга никако?

Кажу, исто тако: ако је Косово српско, зашто тамо не уђе, кад год ми пожелимо, српска војска и полиција? Одговор је једноставан: зато што то не може по Резолуцији УН 1244.

Али, по тој резолуцији Косово је српско. Резолуција УН 1244 је део међународног поретка. Ко чика Србију што не крене војском на Косово, тај је чика да одбаци међународни поредак. Такође, ко је позива да призна Косово и тај је чика да одбаци међународни поредак.

Наши прихватачи реалности, заправо, нису за поштовање међународног права, већ за право силе и реалности на терену. Они су лицемери или силеџије, преваранти или ратни хушкачи – јер право силе је пад у варварство – и треба да ућуте већ једном.

Морамо да престанемо с игром „трећина по трећина, волим ЕУ“. Не треба више ништа дати, ни српски камен за купус, ништа.

Морамо да зауставимо и обрнемо процес – да тражимо да нам се врати наша окупирана територија, и да одавде оде непозвана војска туђинаца. Све по Резолуцији 1244 и међународном поретку.

И све док тај поредак важи, тако треба радити. И имати своје јасне црвене линије. Иза којих нема даље. Није ли то време одавно већ дошло?

standard.rs, Правда

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.