СИНИША СИКИМИЋ: Quo Vadis Aida или куда идеш БиХ

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Снимак екрана/Deblokada Sarajevo

Босанскохерцеговачки кандидат за Оскара, филм Quo vadis Aida, пратио сам још откад су почели излазити кратки исјечци из филма, а најпослије и званични трејлер. Већ по томе се дало закључити да ће овај филм само допунити бројку на листи филмова који обилују дехуманизацијом српског народа.

Па, да почнемо.

Како стоји на почетку филма, он је рађен по „истинитим догађајима, али су неки дијелови и ликови измишљени ради потпунијег приказа догађаја“. Ништа ново, готово сваки филм са историјском тематиком то ставља и тиме се ограђује да се неће држати само утврђених чињеница него да ће и машта добити свој дио. Ваљда је зато и играни, а не документарни филм.

Шта је онда проблем?

Изостављене чињенице

Филм креће преговорима муслиманског цивилног вођства Сребренице са командантом холандског батаљона Каремансом, гдје Mуслимани (односно „Бошњаци“) траже да УНПРОФОР не дозволи улазак Србима у Сребреницу. „Зашто је Сребреница безбједна зона ако Срби могу нападати како хоће?“ – пита представник муслимана, док пије таблете за смирење (оружане формације 28. дивизије Aрмије БиХ се нигдје не помињу).

Након увјеравања да ће доћи до ваздушних удара НАТО уколико Срби уђу у град, од стране Кареманса, представник Mуслимана пита „Шта ако авиони не дођу? Ти ћеш бити одговоран“, а на то му Кареманс, сав смушен, одговара да је он само „пијаниста“, након чега добија дрчан одговор од представника Mуслимана: „Јеб’о ти пијаниста матер.“ Већ из ове сцене дало се наслутити у ком правцу ће се радња филма одвијати. Процјена је била тачна. До краја филма, осим што ће се дешавати сатанизација и дехуманизација Срба, толико ће се сваљивати оптужбе и на холандски батаљон УНПРОФОР-а, а најпослије и на цијели УН, зашто нису „спасили“ становништво Сребренице?

Панични бијег Mуслимана из Сребренице прати улазак припадника Вукова са Дрине, које предводи Јока, држећи у руци списак, чиме се сугерише да су Срби тачно знали и унапријед били припремљени за ликвидацију људи са тог списка. Истина је да су Срби имали списак осумњичених за ратне злочине над Србима почињене на Глођанском брду, Рогосији, Факовићима, Кравици, Скеланима, Јежестици, итд. које је требало пронаћи и којима је требало судити због почињених недјела. На лицу мјеста, двојица бораца ВРС убијају неколико цивила у Сребреници (рубрика „није се десило“, а битно утиче на стварање представе о догађајима).

Слиједи занимљива сцена у којој Аида пита једног познаника гдје су његови, а он одговара да су „отишли преко шуме“. Ту долазимо до митског мјеста овог филма. Ко, гдје, кад и у ком броју одлази преко шуме? Шума се спомиње и у још неколико сцена у филму. Рецимо, када се траже људи који ће у име Муслимана ићи на преговоре са генералом Младићем, један човјек из масе добацује да су представници цивилне власти „отишли преко шуме“. Касније, када Аидин син буде кризирао од страха, упорно понавља мајци да је „требало да иду преко шуме“ на шта му она категорично одговара: „Сви који су отишли кроз шуму иду право четницима у руке“.

Међутим, филм није понудио опис шта значи „ићи кроз шуму“ и тиме је неупућене гледаоце оставио збуњене. Нема сумње да је то свјесно одрађено, јер када би се у филму и појавила назнака објашњења ко су ти људи који иду кроз шуму комплетна прича око геноцида би била стављена под знак питања?

Такође, онда би се морало споменути да су ти људи из шуме заправо припадници 28. дивизије, који су наоружани кренули у пробој ка Незуку. Не треба заборавити ни то да је Зворничка бригада у тим данима имала 150 погинулих у борбама са 28. дивизијом и да је из правца Незука кренуо пробој ка Баљковици од стране Другог корпуса тзв. Армије Р. БиХ у циљу састављања са 28. дивизијом. Или рецимо то да су ти људи из шуме упали у село Караула код Хан Пијеска и заклали Рајка Максимовића? Свакако да су то чињенице које овај пропагандни филм не познаје.

Пропагандне сцене

Тријумфални улазак Младића у Сребреницу је покушан вјеродостојно да се прикаже, из разумљивих разлога – постоје архивски снимци, али дрчно псовање мајке војницима ВРС након што неко запуца баца сјену и на то. Генерал Младић приказан је као лицемјер и дволичан човјек, јер док у хотелу Фонтана у Братунцу обећава да ће набавити гориво и аутобусе за пребацивање Муслимана ка Кладњу и гдје говори да невини цивили не морају да брину, недуго потом испред базе у Поточарима, док му се Кареманс дере у лице како није испоштовао договор да УНПРОФОР организује план евакуације, он хладнокрвно одговара „гдје вам је план?“, на шта Кареманс истиче да „нису ни добили шансу“, а Младић узвраћа „нисам ја томе крив“, уз шта се Аидин муж (који је ишао на преговоре са Младићем) побуни са: „али договор је био…“, на шта му војник из пратње генерала Младића удара шамар. (Још једна сцена из рубрике „није се десило“, која утиче на радњу филма и стварање перцепције о догађајима у Сребреници).

Треба истаћи да је прије тога Кареманс у једној сцени рекао да „он мора ићи да преговара с оном звјери, Младићем“. Ту се провлачи и изјава једног мушкарца који негодује што ће ићи за Кладањ, а не може се вратити у Сребреницу. Логичка недосљедност број 1. До прије неколико минута, сви су безобзирно бјежали у базу, а сада би, ето, да се врате кућама иако је ту ВРС. Уз то, када су троје представника муслимана, од којих је једно женско, дошли на преговоре у хотел Фонтану, борац ВРС претреса жену и креће да јој задиже сукњу (недвосмислено се алудира на силовања муслиманки), док се други рогобатно смијеши. Сцена која дјелује као наставак пропалог филма У земљи крви и меда.

Исто тако, када Аида прича доктору из УНПРОФОР-а како јој син живи за музику и да ће бити велика звијезда, не подсјећа ли то на сцену из филма Иза непријатељских линија када оборени амерички пилот разговара са борцем тзв. Армије Р. БиХ који слуша рокенрол, чиме се имплицитно провлачи црта да су Муслимани ти који иду у корак са цивилизацијским трендовима и ратују против заосталих Срба?

Хаотично стање које је владало у и око базе у Поточарима је прилично вјеродостојно приказано, али упада у очи детаљ када један старац моли војнике УНПРОФОР-а да га пусте у базу јер „долазе четници“. Уз себе он вуче своју краву. Ту краву ће му српски војници одузети послије уз реченицу „иде крава у сигурне руке“.

Дакле, поново детаљ који нема историјско утемељење, али јако утиче на стварање слике око дешавања у Сребреници. Тиме се експлицитно српска војска представља као криминализујућа банда. Уз то, војници Војске Републике Српске приказани су као војници жедни крви „балијске“, који ће псовати „балијску мајку“ показујући три прста муслиманима у аутобусима, доводећи псе око базе у Поточарима, отимајући краву, а врхунац свега је сцена када Јока са екипом улази у базу да провјери има ли војника. Тада беба (претходно рођена у бази) почиње да плаче, на шта Јока пита што плаче, а мајка одговара јер је гладна. Слиједи салдо псовки упућених официру УН-а и сцена када српски војници бацају хљебове у масу муслимана у бази са пратећим ријечима „нема глади код Срба, мајку вам јебем“.

Одвајање мушкараца од жена је битан детаљ у филму, а нарочито када један борац ВРС препозна свог комшију и комшиницу и каже „’ајд ти комшија овамо“. Тиме се жели истакнути лични однос који је постојао између „џелата“ бораца ВРС и убијених муслимана. Истом том борцу ВРС Аида је била професорица енглеског, на шта му један саборац пребацује, а овај му одговара да се упристоји.

Пресудни детаљ

Врхунац је тек стизао. Сцена у којој војник УНПРОФОР-а сугерише на једног муслимана који се прерушио у жену, а кога потом нападају остали војници УНПРОФОР-а називајући га „колаборационистом“ је нешто што вријеђа интелигенцију сваког гледаоца. Тај војник потом плаче, изражавајући жаљење што је то урадио. Је ли то УНПРОФОР био на српској страни, јесу ли то НАТО снаге бомбардовале Муслимане око Сребренице? Ништа ми није јасно. Отишло би предалеко да се анализира сваки спорни детаљ у филму. Ипак, треба оставити нешто и гледаоцима да сами разазнају, али свакако да је најкритичнији дио филма када се заробљени муслимани доводе у неку велику халу.

Споља то изгледа као задруга у Кравици, али изнутра као Дом културе у Пилици. Док заробљене муслимане ту смјештају, испред те хале српска дјеца играју фудбал, у кући преко пута Срби испијају кафу, а дјевојчица се на улици вози на бициклу. Тада креће убијање заробљеника. Ово је пресудни детаљ филма. Овим се жели истаћи да убијање Муслимана у Сребреници није био чин неке одметнуте групације, већ да је читав народ желио и одобравао, или у најмању руку био равнодушан према томе. Замислите да се дјеца играју фудбала у тренутку када два камиона са заробљеницима долазе десетак метара од њих? Такође, не наслања ли се ова сатанизација Срба на идеју добровољних џелата Голдхагена, којом је истицао да су Нијемци из увјерења убијали Јевреје, а не због неког другог разлога, и да је то већина Нијемаца оправдала? Жели ли се то уметнути и Србима?

Историјске чињенице говоре другачије, али за њих пуно и не маре реализатори овог филма. Војник Милићке бригаде Бојан Суботић је, са свега петнаестак сабораца, обезбјеђивао око 1.000 муслимана, који су се предали у Новој Касаби, и он је добио наређење од команданта да иде у Милиће у пекаре и продавнице и купи сав хљеб и донесе да се подијели заробљеницима. (Извор: Битка за Сребреницу – Рат за цивилизацију, Д. Павловић, стр. 179).

Убијање заробљеника које је приказано ипак више сугерише да се дешава у Пољопривредној задрузи у Кравици. Међутим, нигде није приказан покушај заробљеника да савладају стражаре, које Д. Павловић у поменутој књизи (стр. 191) описује на следећи начин: „Након одређеног времена дошло је до сукоба између неколико десетина стражара и више стотина заробљеника. Према изјавама присутних свједока нападнут је један од стражара који је заробљеницима уносио воду, отета му је аутоматска пушка и потом је убијен. Стражари су затим почели да пуцају у правцу просторија задруге и да бацају ручне бомбе на групу заробљеника који су покушали да савладају присутне стражаре. Напосљетку је само мањи број заробљеника успио да преживи.“

У филму се истиче и да рањеници из базе у Поточарима не стижу у болницу, а учесник догађаја, поменути Суботић, објашњава да су заробљеницима у Новој Касаби помоћ указали љекари из болнице у Милићима. (Исто, стр 179.)

Алузија на улогу Србије

Свакако да је један  од битнијих детаља филма када новинар „Независне телевизије Београд“ пита официра УНПРОФОР-а „шта се дешава“? На то му овај одговара: „Знате ви врло добро шта се дешава“. Тиме се недвосмислено жели приказати да је Србија знала, одобравала и посредно била умијешана у тзв. „геноцид у Сребреници“. Након британске резолуције у СБ УН, ово је још један покушај – овај пут кроз поп културу – да се наметне наратив о умијешаности Србије и тиме докаже не само учествовање у тзв. „геноциду“, него и у „агресији“ на Босну и Херцеговину.

У филму није приказано ни то да су неки муслимани (попут Безира Салиховића), који су преживјели стријељање, касније, тумарајући кроз територију Републике Српске, били заробљени и уредно размијењени. Да је у питању „геноцид“ свакако да се ово не би могло догодити. Или чињеница да је предсједник Републике Српске издао наређење од 23. марта 1996. године, у коме се тражи покретање процедуре утврђивања чињеница везаних за тадашње информације о скелетним остацима пронађеним у Пилици (Павловић, стр. 258).

На крају, Аида се враћа у Сребреницу, а у њеном стану је Јока (онај крвожедни командант Вукова са Дрине) са породицом. Ту се манифестује логичка недосљедност филма: када Аида постаје учитељица Јокином сину, а прије рата је била професорица енглеског? Невјешто провучен детаљ баналности зла који Јоку приказује као породичног човјека који није одговарао за злочине, док му је Аида опростила и сада учи његовог сина, упућује позив да се учесници злочина казне. И, није ту ништа спорно – да већ нису похапшени и покажњавани толики за дјела која јесу/нису урадили?

Сјетимо се и списка преко 10.000 имена који је представница „Мајки Сребренице“ предала њемачком амбасадору прије неку годину… Да, сада та сцена бива јаснија. И, наравно, на крају је приредба гдје дјеца склањају руке са очију, па их потом враћају, што нам сугерише да не смијемо затворити очи над злочином. И не смијемо. Зато, сјетимо се злочина 28. дивизије у Братунцу, Власеници, Милићима, Хан Пијеску, Сребреници, да бисмо се сјетили злочина над ратним заробљеницима почињеним јула 1995. године.

Камо среће да је то поента овог филма, а није. Српских жртава наравно да нема (једино што је видљиво да се тиче напада на Србе је оно што већина гледалаца неће ни примјетити – оштећена православна црква у Сребреници). Није објашњено ни зашто се десио напад на Сребреницу – ни у једној сцени се не помиње да је у Сребреници било наоружаних лица, а камоли да је ту била стационирана 28. дивизија.

На крају се помиње да је филм посвећен „мајкама Сребренице и 8.372 очева, мужева, браће итд.“ Поента овог филма је историјски ревизионизам, саткан од најгрубљих прекрајања и извлачења дијелова из контекста догађаја. То оставља простор да се запитамо да ли је „Куда идеш, Аида“ заправо питање за нас све? Куда идемо у будућност са оваквим тумачењем историје, чији је циљ мобилизација масе за будуће нападе на Републику Српску? Куда идеш Босно и Херцеговино, ако је ово твој кандидат за Оскара?

Одговор је прилично једноставан: у нестанак.

 

Синиша Симикић је политиколог из Бањалуке. Ексклузивно за Нови Стандард.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.