С. Трифковић: Знакови наде у Венету

фото: Лични архив

Тренутно је две трећине грађана Италије сумњичаво према медијским ставовима о украјинској кризи, а само једна трећина још увек верује у пропаганду

Возећи се са Балкана у Цирих, зауставио сам се у Верони на један дан. Увијек је задовољство посјетити овај чудесни овај чудесни град на ријеци Адиђе.

Овога пута имао сам додатни мотив за заустављање: да видим свог пријатеља Стефана Валдегамберија – водећег локалног политичара који представља Верону у Регионалном вијећу покрајине Венето од 2005. године – и да добијем брифинг о стању италијанске политике у ова турбулентна времена.

Стефано ме је одвео у своје омиљено локално уточиште, Остерија Верона Антика. То је мали епикурејски храм. Његов власник већ 13 година, Давиде Венери, срдачно нас је дочекао, а посуђе је убрзо почело да се котрља.

Док смо ходали, Валдегамберија су мјештани у пролазу поздравили најмање десетак пута. Познат је, вољен и ужива у томе. Увијек близак Салвинијевој Лиги, иако никада није њен члан, стекао је национални значај у априлу 2013. године, када је представио приједлог закона о расписивању референдума о независности Венета од Италије. У јуну 2014. године Регионално вијеће у Венецији усвојило је његов закон, али је италијански Уставни суд накнадно прогласио референдум незаконитим.

Репутација

Валдегамберијева репутација маверика – који посебно инсистира на томе да је ширење НАТО-а на исток основни узрок сукоба у Украјини – није наштетила његовој популарности.

У недавној ТВ дебати о најновијем пакету санкција Европске уније против Русије, Стефано је допустио свом противнику да се задржи на “неморалности” куповине нафте и гаса од агресивне силе која води рат против свог мањег сусједа.

Његов коментар је био: „Добро, али ако је тако, онда се сигурно слажете да и ми престанемо да увозимо нафту из Краљевине Саудијске Арабије. Саудијски режим годинама води необјављени рат у Јемену, његови авиони рутински бомбардују цивилне циљеве, а чак и најконзервативније процјене говоре о броју његових жртава на четврт милиона. Која је разлика? Да ли ви, господине, имплицирате да су животи Јемена мање важни од украјинских? Али то је расистички, господине, расистички!”

Овдје се Валдегамбери насмијао, будући да је он одлучан и отворени противник бијесне неевропске имиграције преко Средоземног мора у Италију – позиција за коју га медији естаблишмента неизбјежно оптужују за “расизам”.

Он, међутим, инсистира на томе да уопште није “расистички” оцјењивати потенцијалне имигранте – само легалне, редовно процесуиране, наравно – по њиховој вјероватној способности да се интегришу у италијанско друштво, по њиховој доказаној спремности да прихвате њене основне вриједности, укључујући хришћанску религију, и, не мање важно, постати нето допринос заједници – економски и друштвено.

Интереси

По овом стандарду, инсистира Валдегамбери, никакви “исламски активисти” никада не могу бити примљени у Италију, а не би требали бити примљени ни у Европу, шта год бриселска машина говори.

Ово нас доводи до корумпираног бирократског апарата ЕУ, који је један од Валдегамберијевих главних предмета гнушања. Његов тамни симбол види у лику Федерике Могерини, бивше “високе представнице” ЕУ за спољне и безбједносне послове, “иконе постмодерне” која никада није била изабрана ни на једну одговорну функцију у својој родној Италији.

Што се тиче Украјине, Валдегамбери инсистира на томе да није „проруски” настројен, већ стриктно фокусиран на најбоље интересе земље у цјелини, а посебно на добробит његовог сјеверног, индустријализованог дијела, који укључује Ломбардију, Фурланију, Трентино, Пијемонте и, наравно, његову властиту регију Венето.

„Италија је друга најважнија индустријска сила у данашњој Европи, након Њемачке”, истиче он, и зато су и Њемачка и Италија на мети Вашингтона и транснационалних елита. Немамо монетизирану економију САД и Британије, које су одустале од производње. Још увијек имамо хиљаде стварних предузећа, великих и малих, која стварају стварну вриједност. Лудило одустајања од руске енергије под америчким притиском коштаће Италију стотине милијарди евра и стотине хиљада радних мјеста, са катастрофалним посљедицама. Служиће стриктно интересима оних глобалистичких планера који желе да нас виде осакаћене енормно повећаним трошковима производње који ће наш индустријски сектор, који се већ бори, и оставити без посла”, сматра он.

Пропаганда

Људи, како каже, почињу да схватају шта се дешава, али “влада у Риму ће наставити да служи господарима преко Атлантског океана”. У првим недељама људи су били индоктринирани да гледају на рат у Украјини црно-бијело, наводи Стефано, додајући да је сада „двије трећине скептично, а само једна трећина још увијек купује званичну пропаганду”.

Ту пропаганду немилосрдно води државни медијски конгломерат РАИ, каже Валдегамбери. Он сматра нескладним да РАИ и даље убира своју обавезну таксу од пореских обвезника, иако дЈелује као “пропагандни портпарол владајуће елите, њених државних службеника и, што је још горе, као активни пропагатор хомосексуалности и свих других врста сексуално девијантног и морално лишеног начина живота.”

Стефано Валдегамбери је исправан човјек који је спреман и вољан да ризикује у потрази за оним што вјерује да је исправно за његову заједницу и његов регион. Он је, међутим, дубоко скептичан према конструкту познатом као “италијанска нација”. Он није типичан западни политичар. Чињеница да Валдегамбери још увијек задржава чврсту базу моћи у свом родном Венету и да се још увијек сматра легитимним гласом на националној сцени указује на то да Италија ипак није изгубљен случај.

 

Извор Chronicles Magazine

 

Превод Глас Српске

standard.rs