С. Рељић: Српска „окупација“ Босне и друге смицалице

ИСКРА на Фејсбуку

фото: SSGT Andy Dunaway/U.S. Department of Defense

За Кристофера Ворена Срби су били „окупатори“, а није мали број оних који и данас то говоре. То је један од стубова званичне политике Бошњака

Каже амерички државни секретар Ворен Кристофер 1993. на преговорима у Женеви:

– То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну!

– Али, они су тамо живели!, одговара му Дејвид Овен европски преговарач.

– Одавно?, пита Ворен.

– Одувек, „признаје“ Дејвид Овен.

Не, није то збунило Ворена Кристофера. У његовом већ печатираном сценарију Срби су били „окупатори“ и – крај. Није мали број оних који и данас то говоре. Шта мали! Па то је један од стубова званичне политике Бошњака. И они су „заборавили“ да су Срби у Босни одувек, како рече лорд Овен. Једноствано су усвојили један од стубова западне ратне пропаганде против Срба, а посебно Срба у Босни. А стално говоре о помирењу и јединственој држави.

Мишел Колон, белгијско-француски интелектуалац, новинар и писац, објаснио је смисао те пропагандне подвале: “Бон и Вашингтон радили су на разбијању Југославије; Срби који су одбијали то разбијање морали су, дакле, бити уништени. А да би се то постигло – најпре демонизовани. Ширећи мит о Србину освајачу и о Муслиману жртви, средства информисања спречила су јавно мњење да схвати шта се стварно дешавало у самој Босни”. (из књиге Лажљиви покер – велике силе, Југославија и будући ратови, превод који још није објављен на српском).

Та медијска лаж прикрива две чињенице : прву, да је Југославија била мултиетничка и мултикултурна земља, „права папазјанија народности коју није било могуће ‘поделити’. Када су велике силе наметнуле то комадање својим Венс-Овеновим и другим плановима о подели, то је дакле, могло да доведе једино до грађанског рата, до етничког чишћења и до великих насилних прогонстава“, и друго, да Срби нису ту стигли као „златна хорда“ из Монголије или одакле већ, него су „једноставно, када су избила непријатељства, преузели контролу над територијама на којима су вековима живели и над неким стратешким тачкама.”

На то је само навучен „холивудски стереотип“ – добри и лоши момци – „а лоши момци раде лоше ствари и то је сваком просечном конзументу сасвим разумљива порука (логика). Потребно је само ту матрицу путем медија поновити неколико пута и западни човек више неће имати дилему да су Срби заправо ти лоши момци.“ После тога се тај рат гледа као серија мини-епизода у наставцима и гледалац само чека кад ће хепи-енд у коме лоши момци гину, а добри се усправљају гледајући на Запад с захвалношћу и – добијају државу, потрошачко друштво и приведу се у НАТО-пакт или где већ треба.

Зато се нико неће запитати: да ли, можда, Запад није у праву што је тим Србима „одмерио жестоку казну“ да их „потпуно порази и сведе на политички, економски и територијално јадну државну творевину која треба да служи другима као злослутни пример одмазде моћних за непослух“? Ако се неки Петер Хандке или Харолд Пинтер и усуди, биће каменован, без обзира што би их гомила славила као богове да су хтели да буду на њеној страни и да говоре ово што гомила жели да слуша. Срео сам тих година десетине новинара, сумњивих путника, брижних дипломата и они су углавном у својим торбама носили На Дрини ћуприја (The Bridge on the Drina) – да би се обавестили о Босни – али то њима није сметало да Босну разумеју као Мухсин Ризвић који предводи колону мрзитеља јединог јужнословенског нобеловца Иве Андрића.

У студији Босански Муслимани у Андрићевом свијету се доказује да је, како то формулише Тарик Хаверић у својој књизи Критика босанског ума, „Андрић мрзио и ружио Муслимане из психопатолошких разлога с једне и каријеристичких побуда с друге стране“. Али, што је најсмешније – ни у том рату против Андрића, као водећег српског злотвора, не пориче се да су Срби у Босни „одувек“. Кћерка писца Ризвића, Селма, подржаваће оца који је „на 690 страна, цитатима и научним аргументима показао да је Иво Андрић био у служби великосрпске политике и своја дјела писао са циљем да Босну и Бошњаке представи у најцрњем свјетлу, како би у свијести читаоца оправдао континуитет геноцида који се над овим народом врши он 17. стољећа“.

Каква Сребреница, геноцидни „окупатор“ је дошао бар пре три века! А кад неки предан истраживач буде имао времена моћи ће се те „геноцидности“ наћи и у време Твртка „краља Срба Босне, Приморја и Хумске земље“. Кога брига за чињенице историјске и савремене, одакле год долазиле. Тако се у западним медијима, самозваним „слободним медијима“, српски окупатор приказује као само Зло. “Карикатуре показују крволочне животиње, одвратне животиње или чудовишта типа Дракуле, пишући једноставно Срби изнад лика. То скраћивање и та мешавина разних састојака који се не уклапају изазвали су прави антисрпски расизам.” Свака ратна пропаганда то узима себи као велики плус.

И шта би, у таквом контексту, човек на Западу могао помислити кад му показују масакр на сарајевској пијаци Маркале? Као режиран догађај за потребе придобијања савезника унутар НАТО снага за бомбардовање српских положаја, у тренутку кад је само четвртина јавности у САД одобравала такве акције? Јер,“и овога пута, Телевизија Сарајево и западњачке телевизије одмах су на месту и шаљу упечатљиве слике.“ А муслиманска полиција не дозвољава приступ двојици официра ОУН. Они не могу да испитају сведоке.

Зашто је одбијена међународна истражна комисија коју су тражили Срби? Или техничке чињенице: „Како објаснити да детектори бомбардовања ОУН, који утврђују веома прецизне статистике, тога дана нису забележили никакав пуцањ српске стране? Зашто су повређени пренети у америчку болницу у Немачкој? Зашто је жена руководилац болнице одбила новинарима увид у листу повређених коју има Влада Сједињених Држава и нико други?“ (Колон) То није производило сумњу. Не могу фини људи поред таквих „злочинаца“ као што Срби ни доћи у прилику да учине такве гадости!? Чак ни сведочења западних војника на терену, не могу да побију ту „претходно утврђену“ истину.

“ОУН је увек говорила да се не зна ко је био одговоран. Међутим, готово је извесно да то нису Срби”, говорио је белгијски командант Јан Сегерс, тада на дужности. После ће и специјални европски изасланик лорд Овен у мемоарима објавити да су гранату испалиле „саме Изетбеговићеве трупе, да су то западњачке власти знале од почетка и да су то прикриле”. Лорд је све знао, али није му било мрско што је то, кад је требало, приписано окупатору који је на окупираној територији одувек. Лорд је политичар, а „језик политичара креиран је тако да лажи звуче искрено, а убиства поштовано. Они дају привид чврстине чистом ветру.“ Ово је Орвел „на терену“ – у Босни!

Ко уопште више има снаге да се чуди? Јер ови људи саопштења и изјава „свесно употребљавају на непоштен начин“. Што само по себи не би било ужасан проблем, јер политичари су како је света и века браћа близанци оних дама што се баве најстаријим занатом на свету, али „у нашем добу не постоји ‘остајање изван политике’. Сва питања су политичка, а сама политика је гомила лажи, превара, глупости, мржње и шизофреније“, писао је Орвел 1945. у познатом есеју Политика и енглески језик. Пола века касније и Орвелово доба је „златно доба“ истине . У Орвелово време, ипак, није се тврдило да су Немци окупирали Минхен и Баварску. Бар толико се држало чињеница. А ни Џорџ Орвел се није држао политички коректно, као Тимоти Гартон Еш данас, који тврди да су „екстремне, тоталитарне верзије које су сатирично означаване као Новоговор готово ишчезле ових дана, изузев у земљама као Бурма или Северна Кореја“.

Хвалећи Орвела, коректни Еш му директно пљује у лице. Додуше, то не би изненадило Џорџа Орвела јер његов предговор Животињској фарми није објављен. Слободној западној јавности је требало да се Животињска фарма чита као књига о Совјетском Савезу и земљама Источне Европе, тако да је увод под насловом Слобода штампе објаљен тек 1972. године и то као есеј са занимљивом предисторијом у Тајмсовом књижевном додатку.

И заиста, може бити да је у Бурми и Северној Кореји тако како тврди Еш, али ти добри људи то чувају за себе и не бомбардују ако неко одбије да пристане да ужива у њиховом Новоговору. Запад нема толико толеранције. Они који одбију могу да рачунају да ће постати collateral damage. А да не би било сумње да је западни прогресивизам надмашио и Орвела – то може да се деси и „савезницима Запада“. Чак и лакше него непријатељима!?

Тако, пита генерал Пјер Мари Галоа, истакнути геополитичар, војни стратег и „један од најближих сарадника Де Гола“, премијера Француске Алена Жипеа: да ли је граната која је направила покољ у сарајевској Улици Васе Мискина „такође бошњачка“ и „они су, дакле, изазвали покољ сопственог народа, приметио сам са ужасом. Да, одговорио ми је без оклевања Премијер, али они су извукли НАТО из одлагања и одуговлачења“. Дакле, у питању је „помоћ пријатељу“.

Шта значи умрети за своје западне пријатеље? Од користи си. „Масакр се догодио 28. августа у 11 часова. Сутрадан 60 НАТО авиона бомбардује Србе око Сарајева, Горажда и Тузле… У ствари, авиони НАТО-а окупили су се да униште интегрисани одбрамбени противавионски систем босанских Срба… Када једном тај одбрамбени систем буде уништен, НАТО ће имати пуну слободу да ради шта хоће на Балкану”(Колон).

То му дође као неки „вестернизовани џихад“. Зато тих 26 мртвих и 108 рањених данас имају споменик на Гуглу – Сарајевски масакр у реду за хљеб. Наравно, кад у Гугл-претраживач укуцате „Улица Васа Мискин Сарајево“ добићете десет хиљада веза са изворима а где још нису чули за изјаве француских највиших званичника. Као што никакав утисак неће произвести кад се однекуд појави званични документ да су то знале западне владе. Јер, као што рече Ерик Артур Блер: Незнање је моћ! Тони Блер се с њим сложио. И зато је иронија наше стварности надмашила сарказам Џорџа Орвела.

Аутор Слободан Рељић

standard.rs, sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.