РИЧАРД ХАС: Рађање постамеричког света

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Samuel Corum/Getty Images

Постамерички свет долази брже него што се генерално очекивало. Мање због неминовног успона других, а више због онога што су Сједињене Државе учиниле саме себи

Од самог почетка, суштина Трампове спољне политике било је ометање споразума и политика које су претежно служиле Сједињеним Државама три четвртине века – што сам елаборирао прошле године у чланку за Форин аферс под називом „Присутан у ремећењу“. Нагло повлачење председника Доналда Трампа из дуготрајних споразума и организација, његови напади на савезнике, његова наклоњеност ауторитарним владарима и немар према кршењима људских права, његова навика да најављује политичке промене преко Твитера уз мало или нимало консултација: све то, објаснио сам, резултоваће оштрим опадањем америчког утицаја, на корист Кине, Ирана и Русије и штету глобалних настојања да се обуздају климатске промене, заразне болести, нуклеарна пролиферација и сајбер претње.

Али штета коју су нанели догађаји у Вашингтону шестог јануара – безакоње и насиље у америчком Капитолу, као и одбијање Трампа и десетина републиканских чланова Конгреса да прихвате резултате новембарских председничких избора – биће још већа, како за америчку спољну политику, тако и за америчку демократију. Померили смо се од „присутних у дисрупцији (ремећењу)“ до „присутних у деструкцији“. Оно што се догодило прошле недеље био је изразито амерички пораз, али последице ће се осетити далеко изван америчких обала. Постамерички свет – онај који више није дефинисан приматом САД – долази брже него што се очекивало, и то мање због неизбежног успона других, а више због онога што су Сједињене Државе учиниле себи.

Читав свет гледа

Свет одавно пажљиво прати дешавања у Сједињеним Државама: протесте покрета грађанских права и оне против рата у Вијетнаму током 1950-их и 1960-их, Вотергејт, финансијску кризу из 2008. године – а током протекле четири године Шарлотсвил, убиство Џорџа Флојда и амерички неуспех да се изађе на крај са пандемијом вируса COVID-19. Али опсада и заузимање Капитола шестог јануара били су нешто специфично: председник Сједињених Држава, заједно са многим присталицама и помагачима из Конгреса и целе земље, подстицали су и вршили насиље с намером да оборе америчку демократију (ту је и неуспех снага реда, што поново отвара питање о основним капацитетима Америке да излази на крај са проблемима, раније отвореним услед лоше реакције на COVID-19 и сајбер напада Русије).

Слике из Капитола учврстиле су утисак других демократија да нешто озбиљно није у реду са Сједињеним Државама. Оне се сада питају како је могуће да тако много Американаца гласа за лидера који је још раније нападао независне правосудне и медијске институције, одбио да буде узоран лидер пред лицем смртоносне пандемије и прекршио многе од најстаријих политичких норми своје земље? Њих плаши да ће Трамп, чак и након што напусти Овални кабинет, остати на политичкој сцени, утичући на америчку политику и доминирајући Републиканском странком још неко време. У очима већине америчких савезника, обнова традиционалне америчке политике под Бајденом и Камалом Харис могла би да се испостави само као ограничен и привремен предах.

Резултат је да савезници немају много избора него да преиспитају одлуку да сопствену безбедност повере Сједињеним Државама. На овом пољу су већ постојале сумње услед неких потеза Обамине администрације, а још више током Трампове (напади на савезнике, умиљавање диктаторима, унилатерално и непредвидиво поступање). Такве сумње значе већу тенденцију осталих земаља да игноришу молбе САД, као и да у политичком домену одлучују на своју руку, било излажењем у сусрет захтевима моћних суседима, било изградњом (и употребом) сопствених војних снага.

Симптоми овога већ су присутни на Блиском истоку, у Европи и Азији: саудијски рат против Јемена, турски ангажман у Сирији и подршка Азербејџану у Нагорно-Карабаху, инвестициони споразум ЕУ са Кином, азијски трговински блок Регионално свеобухватно економско партнерство, итд. Резултат ће бити свет који је више насилан и мање отворен у политичком и економском смислу, а у којем Сједињене Државе задржавају значајну, али не више и доминантну моћ и утицај.

Насиље на Капитолу нарочито ће ослабити способност Сједињених Држава да се залажу за демократију и владавину права: замислите повике о лицемерју следећи пут када Вашингтон буде држао слово или уводио санкције некој влади због њеног понашања. Ауторитарни режими попут кинеског већ ликују, тврдећи како прошлонедељне сцене истовремено доказују супериорност њиховог модела и лицемерје америчких званичника који критикују насилно завођење реда у Хонгконгу или репресију у Синкјангу.

Слично томе, аргументи против ширења нуклеарног оружја засновани на томе како друге државе нису довољно стабилне или одговорне, звучаће испразно када врховни командант водеће светске нуклеарне силе, по свему судећи, не поседује те атрибуте.

Самосвесна Америка

Као и у случају појединаца, репутацију државе лакше је срушити него изградити. Неопходно је учинити све што је могуће како би се штета умањила, не само због Сједињених Држава, него и читавог света. Чак и у постамеричком свету, моћ и утицај САД остају значајни, а шансе за изградњу стабилног, отвореног и ефикасног међународног поретка готово су непостојеће без великог америчког доприноса.

Потребно је нешто самосвести. Сједињене Државе нису ни приближно тако јединствене као што многи Американци верују, нису имуне на опасност подбацивања демократије. Оно што се догодило морало би да оконча идеју америчког ексцепционализма (идеологија америчке изузетности; прим. прев), ону слику вечно блиставог града на гори.

Долазећој Бајденовој администрацији би било паметно да заустави најављене планове о организовању састанка водећих светских демократија док се не уведе ред у самој америчкок кући. То ће захтевати предузимање неких директних и моменталних корака, као што је оснивање тела, попут Комисије за 11. септембар, са задатком да истражи зашто је Капитол остављен тако рањивим пред јасно уочљивом претњом и да формулише препоруке за кориговање безбедносних недостатака, укључујући и кориговање протокола безбедности националне престонице. Такође је од есенцијалног значаја извођење пред лице правде што више људи укључених у незаконито поступање, не само како би се разјаснило да такво понашање има последице, него и како би се сигнализирало свету да неће бити допуштено да се такав распад реда и закона претвори у перманентно стање.

Али многи кораци које је неопходно предузети захтевају дугорочни труд. Држава мора да се позабави неједнакошћу у приходима и доступности образовања и других животних шанси, што је проблем који је постао драстично гори у пандемијом изазваној рецесији. Такве околности распламсавају разумљиве фрустрације и подстичу популизам и радикализам, како леви, тако и десни. Један од посебних изазова јесте смер Републиканске странке. Америчка демократија не може да функционише ако једна од њене две највеће странке одбија идеју лојалне опозиције и дефинише себе не у контексту онога што може да учини, него у контексту онога што може да спречи.

Неке процедуралне промене – отворени избори за председничке кандидате (енгл. „open primaries“, предлог да бирачи не морају да припадају једној од две главне америчке странке како би могли да гласају на страначким изборима за председничке кандидате; прим. прев), гласање по моделу рангираног избора (енгл. „ranked choice voting“ – систем према којем бирач може да заокружи више опција на гласачком листићу и да их рангира, прим. прев), олакшано гласање поштом, као и на бирачком месту – све то би било од помоћи. Исто као и смањење изборних манипулација кориговањем граница изборних јединица (енгл. „gerrymandering“ – манипулација границама изборне јединице ради намештања победе једне странке, прим. прев.), било кроз судску активност, било кроз рад двопартијских комисија које би поново утврдиле димензије конгресних дистрикта.

Међутим, на крају крајева све то ће зависити од самих бирача. Они ће морати да одлуче да ли су Трампови помагачи вредни њихове подршке. Републиканци морају да одлуче да ли ће њихова странка бити конзервативна или радикална (а уколико се већина определи за ово друго, конзервативци ће морати да одлуче да ли је време да спакују кофере и формирају нову странку). Питање како ће демократе користити своју тренутну контролу извршне гране власти и оба дома Конгреса (са позиција центра или левице) такође ће имати значајан ефекат.

Промена америчке политичке културе захтева амбициозну и широку агенду. Она захтева супротстављање опасним елементима друштвених мрежа, које имају тенденцију људе усмеравају ка личностима и информацијама које се уклапају у њихове већ изграђене ставове. Нужно је реинвестирати средства у грађанско образовање – ДНК демократије не преноси се аутоматски са једне генерације на другу. А биће неопходно и преиспитати идеју служења држави. Сједињене Државе све више постају земља мноштва нација, подељених географијом, расом, искуством, образовањем и политичким тенденцијама. Служење држави не подразумева само војну службу, нити мора бити обавезно. Али уколико не желимо да се разлике унутар Америке претворе у њену пропаст, више младих Американаца мораће да се дружи и ради са онима из других класа, раса, религија и уопште са грађанима другачијег порекла.

Уосталом, многе од најважнијих промена не могу се прописати или уредити. Ово је ствар националног карактера. Сједињене Државе можда себе сматрају земљом закона, али постоји граница до које закони могу да уређују поредак и санкционишу преступе. Норме су есенцијално ткиво демократије; оне подстичу владаре да чине оно што је исправно, уместо да просто владају тако што ће избегавати потезе који су нелегални. Доналд Трамп био је серијски кршитељ норми. Конгрес ће можда моћи да искорени неке од његових најбахатијих пракси кроз законске измене, а Бајденова Бела кућа би могла да помогне сарађујући са Конгресом у укидању неких од председничких прерогатива. Али на крају ће пресудити то како ће се понашати национални лидери и грађани.

Шести јануар је дан који ће, с правом, остати упамћен као дан срамоте. Надајмо се да ће послужити као користан шок за политичко тело. Али кризе не изазову увек промену која је потребна. Старање о томе да ова криза то постигне мора бити национални приоритет.

Осврт на историју нам може помоћи кад је ово у питању. Шок Велике депресије био је оно што је покренуло Њу дил, а Перл Харбор окончао је амерички изолационизам. Ако шести јануар доведе до колективног самосагледавања и унутрашњих реформи, Сједињене Државе могу да се упусте у враћање меке и тврде моћи потребне да се изађе на крај са ривалитетом великих сила и континуираним светским изазовима.

Као и увек, спољна политика креће од куће. Постамеричким светом неће доминирати Америка, али то не значи да њиме мора да доминира Кина или да га дефинише хаос.

 

Ричард Хас је амерички дипломата, бивши директор Савета за планирање политике у Стејт департменту, дугогодишњи председник Савета за спољне односе и аутор књиге „Свет: кратак увод“.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Samuel Corum/Getty Images

 

Извор Foreign Affairs

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.