Рељић: Пада Мило иако је балкански шампион колонијалне демократије

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ИЗА НАС је недеља у којој смо се суочило са свом драмом дијалектике „српског питања“.

Испраћан је Мило Ђукановић а онда нам је одједном на главу пала Бела кућа, из Вашингтона чак. На хоризонт наде се разлила брига и стрепња од Козаре и Бањалуке, до Острога и Подгорице, од Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице до Косовске Митровице, од Београда до Велике Ремете на Фрушкој Гори, Новог Сада…

Показало се да Ђукановићо оплакивање изборног пораза као удара „великосрпског троугла Бањалука-Подгорица-Београда“ јесте фразеолошко, али није празно.

Велики борац против „великосрпског национализма“ закука како је он још од деведесетих говорио о опасности „пуштању (тог) духа из боце“. Борио се као лав, али мрачној „православној сили“ чак ни он и његова црква нису могли стати на пут и – изгуби европраведник изборе. Брисел ни да мрдне малим прстом.

 Губитници имају право да се љуте, али колико год да се Мило трудио да троугао Бањалука-Подгорица-Београд претвори у оптужницу – то ће увек остати само јадиковка. Јер, иза Мила и његове идеје су стајале све силе света од Брисела до Вашингтона а, ето, паде монтенегрински бастион.

Говори ли то Ђукановић да НАТО и ЕУ више нису силе над силама у које се „поштен Монтенегрин“ може поуздати? Или му се губи нит наратива, или како се то већ каже, кад једеш сам себе а настојиш да покажеш како је то мудрост.

Политичари из Београда су се, то је опште место, држали крајње уздржано кад је у питању Милово падање под точкове историје, али јесу се обрадовале монахиње из Пећке патријаршије. Итекако! Баш обрадовале! И они и оне су имали право, свако на свој начин: јер политичари се држе начела „да се не мешају у унутрашње ствари“, али то не значи да се ширина и утицај неког друштва исцрпљује у границама исцртаним сплетом спољних околности и чињењем политичара. Ту Срби нису никакав изузетак: ни у историји ни у добу у коме живимо.

Друштва трају, државе се дижу и падају. Мој деда је живео у четири државна конструкта, а онда је и мене то стигло. Али, стално смо припадници српског народа.

Било је пред Србима много озбиљнијих граница од ових данашњих – и отоманских и аустро-угарских. Али, граница не може да поништи темеље вере, јединство културе и архетипове.

Мило Ђукановић је последњи доказ тог историјског аксиома. Кад год продаш веру за вечеру, залогај се не може прогутати.

Његова улога је једноставна. Део српског друштва у Црној Гори, као у америчким филмским драмама, довео је на ивицу амбиса и изгледало је да нема другог решења сем пада. Последица је то западног империјалног настојања да се успостави Нови светски поредак и на Балкану, где је Ђукановића запала улога терорисања непослушних Срба.

Идеја је била да се највећи народ издроби на делове и да се од балканског реалитета направи каша. Где су сви само опиљци који ће да висе о вашингтонском магнету.

Прошло је више од четврт века и Нови светски поредак се заглавио у глобалном брлогу. Више не напредује, него се свакодневно укопава у живом блату које је спремљено за друге. То се осећа и на брдовитом Балкану, тако да се читава стаклена кула офуцала и њен сјај више никог не фасцинира. Трпи се, али не производи наду ни у коме.

У том стању распадања пао је и најдугорочнији потомак тог система – Мило Ђукановић. Он је био најочигледније достигнуће политичког бандитизма који је промовисала једина светска сила.       

Он и његова (партијска и ина) компанија нису ни покушавали да пројектују било какву идеологију. Као искрени и дични комунисти, у складу с модом деведесетих, громогласно су огласили антикомунизам. Као одувек словенска територија огласили су монтенегринство. Као историјски део српског националног корпуса – огласили су антисрпство. Као мајушни део економског система (јужнословенског, али претежно српског) перквалификовали су се у покровитеља трансфера средстава која муте људски разум (од дувана до кокаина и хероина), узели евро за „националну валуту“ и огласили „хармонизацију са европским токововима“. Ништа мање.

Као народ који је одувек говорио српски и дао значајан допринос српској књижевности објавили су да имају „два нова слова“ и огласили нови језик.

Наравно, Милов пут није никакав изузетак у региону. А и шире. Мило је само балкански шампион колонијалне демократије. Најуспешнији промотер „грађанске опције“ која се заснива на беспоговорном напору да се неупитно заштити „амерички национални интерес“ на датој територији и тако оствари право да се бесомучно пљачкају споствени грађани.

Сад кад се Мило претворио у зној и бригу „куд ћу сада“ – од његовог пројекта остаје Ништа. Празнина. Ни трагова идеологије, ни националног идентитета, ни економије за нови круг, ни језика, ни европејства, ни пријатељстава… Али кад се следи Ништа, онда не може да се заустави. Немате на шта да се ослоните. Трчите као онај лик из цртаног филма који је корача у ваздуху несвестан да нема тла…  

 Тако је господар из Подгорице стигао да великом Ништа дода и највећу Ништицу – одлучио је да прави своју цркву.

Није Мило Ђукановић ни први ни последњи који није одолео том изазову, да ухапси Бога и претвори га у галијота на својој галији, али мало ко је то чинио с толико бахатости. Нађеш једног распопа, па другог распопа. Презиреш мантијаше, одбацујеш Косово, смешан ти је косовски завет јер ко слави пораз…

 По логици режима, Црногорска православна црква региструје се у полицијској станици. (Увек сам се чудио зашто „православна“, кад се иде у Европу? Толики је избор европских црквених опција.) Слабо је то примљено у народу. Није то друштво фундаменталиста, али како, побогу, да даш Мирашу да ти крсти дете? Шта је крштење распопа? Благослов од Мила и Аца? Јер он је до њих рукоположен.

Онда се Мило одлучио да Цркви одузме имовину! Уосталом, он је тако решавао проблеме са свим (не)пријатељима. То једино зна да ради. Али црквена имовина су – светиње.

И то је морао бити крај. Заиграо је va banqueставио све на црвено, али несвестан да то није рулет који он покреће и зауставља. Ипак је то надземаљски рулет. /Коло од среће уоколи/ вртећи се не пристаје:/ тко би гори, ето је доли,/ а тко доли гори устаје./ Сад врх сабље круна виси,/ сад врх круне сабља пада,/ сад на царство роб се узвиси,/ а тко цар би, роб је сада./ Ето! Кад је Мило ишао у школу учили су се ови стихови великог српског песника из Милових крајева, али он је мислио да су риме ту само да би се бубале напамет за оцену у дневнику.

Сад се можда и Милу чини да и у књигама има нешто: /Без помоћи вишње с неби/свијета је ставнос свијем бјегућа/ сатиру се сама у себи/ силна царства и могућа./ Али сад је дефинтивно касно. Завршило се!

Хвала Ђеду, за побједу!“, објављује ових дана у двостиху народ у Црној Гори суштину Миловог пораза.

Митрополит Амфилохије је врх тог Брега који Мило није могао ни да пређе, ни да прелети, ни да слаже, ни да заплаши, ни да поткупи. И ово јесте животно дело једног од водећих јереја у Српској православној цркви између два миленијума. Учен, уман, вољан на страшном мјесту постајати, непоткупљив у вери, одлучан пред антихристовским понудама одувао је Милово Ништа „на сметлиште историје“.

Црна Гора се враћа себи.

Начин на који је то учињено увелико надилази „случај Мило“.

Митрополит је био на челу колоне, дуге и непрестане, која је своју одлуку и поруку свела на „Не дамо светиње!“ Иза те три речи свако, и ко иде у литијама и ко стоји против литија, осећа – дубину. Моћ.

Моћ православља!

„Запад није препознао православље као озбиљан фактор“, рекао је ових дана руски парламентарац и председник Интерпарламентране скупштине православља Сергеј Гаврилов, констатујући – „Ђукановић и глобалисти су пропали“.

Овакав поглед на подгоричке промене, које су само на површини политичке, вероватно је најближи реалности коју живимо.

Како су Андре Малро и Арнолд Тојнби најављивали, у XXI веку религија ће бити кључна моћ. Самјуел Хантингтон је после цивилизације дефинисао по верској основи. Православна цивилизација је ту стање ствари.

Пре отприлике век, Милан Кашанин је критиковао проевропску острашћеност једног од тада најутицајнијих српских интелектуалаца: „Као да живи у Италији или Аустрији међу насртљивим католицима – Скерлић је антиклерикалац… Он не види да је православна црква била најсигурнија заштита од денационализовања Срба у Аустро-Уграској и Турској, не зна да је српска црква била она сила која је за нашег робовања држала на окупу српски народ, да је Српска патријаршија изршила ону улогу коју су имале на Западу апсолутне морахије – да је створила српску нацију, извршила духовно уједињење српског народа. Најмање му долази на ум да је религиозна мисао, у историји свих народа, старија и јача од кнежевине.“

Кад се председник југословенске владе Милан Стојадиновић, несумњиво способан политичар, неопрезно превиђајући да је верска мисао „старија и јача од кнежевине“ сукобио с понижаваном Српском православном црквом око ратификације Конкордата с Ватиканом 1937. године – имао је „крваве литије“.

Православна црква се „не бави политиком“ док се политика толико не осили да не зна да сјаше. Постоји граница. Не може се играти са светињама. Кад би могло, онда би светиње и завети били као приче код ракијског казана или ријалити шоу данас.

Може доћи дан кад се надвије нека сила, која пороби народ… Ропство се трпи. И чека се дан слободе. У ропству не можеш ништа да даш, јер немаш ни себе. Поробљивач ништа и не тражи, јер има све. Сем душе и отпора у народу.

Кад су у петак (4. септембар) почеле да стижу чудне вести из Беле куће Срби су се већ били сасвим саживели с знањем да је Милов пут странпутица.

„Срби могу да одахну, нема признања Косова“, јавио је тај дан председник Србије из Вашингтона. Чудна формулација!?

„Признање Косова“ је прича „аутошовиниста“, људи који живе у самопониптавању и гаде се својих српских корена. Политичар иза којег стоји већина српског бирачког тела никад није добио никакву врсту сагласности за „признање Косова“. Ни по важећем Уставу земље, а да се не говори о већинском расположењу у српском друштву. То се у српском друштву држи као опште место.

Тако је на читаво писаније из Беле куће, у троуглу Бањалука-Подгорица-Београд завладао је мук који се онда претварао у буру. Питања су летела као копља. Како ћемо то ми учинити Израелу и преместити амбасаду у Јерусалим а за „услугу“ да Израел призна Косово? Зашто бисмо ми престали да лобирамо за повлачење признања Косова које је, после две деценије напора Запада, показно немогућа држава? А они да не траже да уђу у међународне институције у које нису могли ући у време кад су њихови покровитељи имали монопол светске силе?

Откуд сад то? Ваљда је свима јасно да, изнад велике поруке „Не дамо светиње!“ стоји већа порука „Косово је Србија!“

„Не дамо светиње!“ је изведено из „Косово је Србија!“ Ни сестринство Пећке патријаршије коме је из Беле куће обећана заштита није се одушевило. Напротив. Ни речи!

Патријарх Иринеј, који показује бескрајно разумевање за политичке послове наших државних органа, после ће рећи да „једини договор који Српска православна црква прихвата јесте онај у којем су Косово и Метохија у саставу Србије“. „То је апсолутно став Цркве“, а он „подржава идеју да се нормализују односи Албанаца и Срба. То је нормално. Неопходно је успоставити добар однос између та два народа.“ И: „Ако нас неко позове ми ћемо се укључити у преговоре о Косову.“

У делегацијама које ће заступати Србе у преговорима који се неразумно убрзавају и црквени представник не би био анахрон. Деконструисање таквог става у Белој кући је зато изазвало толико отпора. Овај пут је то било пасивно.

Милов пут ни у којој варијацији није прихватљив у троуглу Бањалука-Подгорица-Београд. То ће се сваки пут поновити кад се преговарачки брод заљуља. И како год да  крсте тај троугао. Православни. Византијски. Српски. Наш је. 

sveosrpskoj.co

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.