РЕЉИЋ, КОВИЋ, СТЕПИЋ, КОПРИВИЦА, РАКОВИЋ, ДИМОВИЋ, ПАВЛОВИЋ: Шта нам је донела 2020. година?

ИСКРА на Фејсбуку

(Слободан Рељић) Фото: intermagazin.rs

О томе шта нам је донела 2020. говоре: Слободан Рељић, Миломир Степић, Феђа Димовић, Милош Ковић, Бранко Павловић, Часлав Копривица и Александар Раковић

Слободан Рељић: Корона – тачка деобе светова

Године 2020. читав свет је постао перформанс мрачне силе која на целу куглу земаљску излива прљаву мутну израђену коломаст. Како би се, понекад и однекуд, појавила нека здрава мисао, или идеја наде, тако би се на њу свалила још већа количина неподношљивог слузавог катрана.

Вештачки вирус

Сетићете се Лика Монтањера, француског нобеловца који је открио све што је у вези са сидом, како је COVID-19 одмах прочитао као вештачки вирус. Фини насмешени човек је додао да је могуће да је то негде исцурило, ненамерно. Није спомињао Форт Детрик.

Да није ненамерно, показала је службена реакција контролора представљеног у злом мутанту Светске здравствене организације. Монтањер и монтањеровци су прогоњени као хугеноти. Све што се у свету зове медиј одапело је отровну стрелу. До истребљења. Бартоломејска година 2020.

Информациона диктатура

Светски дезинформативни систем („Ко не чита новине није информисан, ко их чита дезинформисан је“ – досетка која ових дана кружи слободним, непокореним делом друштвених мрежа) наступа као оне налицкане и накићене кохорте на нацистичким скуповима пре непун век. Човек ту може да буде сигуран да ће га оне сјајне чизме згазити. Да, и исти је однос према демократији. Презрена је и одбачена као стара шупља канта.

У свету је утемељена информациона диктатура, неупоредива с диктатурама и тоталитарношћу пре корона-цивилизације. Опстала су само острвца наде. Непримерено се гуши свака другачија мисао. И све се своди на производњу, како је Достојевски говорио, „дрхтећих створова“ који не могу ни да мисле – контузовани тоталним страхом. Страх се шири као хладни ветар који пробија кости а нико не зна кад ће стати. Ниједна вредност више није моћ. Једино је важна уплашеност „дрхтећег створа“ за сопствени животић. Али уплашеност не може спасти никог.

Велики ресет

Ово парадруштвено стање Александар Зиновјев је у својој пројекцији западног наддруштва, надекономије и наткултуре, што поништава све традиционалне вредности, пре четири деценије називао „човечињак“. Није погрдно. Само констатација. (Требало би поново читати Зиновјева.) Људи и групе који све ово чине (Рамсфелд, Гејтс, Шваб итд.) нису, никада и нигде, ни од кога изабрани. Ни на Западу ни на Истоку. Али ево их, спремају „Велики ресет“ у јануару у Давосу. Насилници обећавају таоцима ненасилно решење!?

„Ми их видимо, они користе и ковид, и рушење државе, и рушење културе, и исту ову смрт логоцентризма, и смрт Човека, и крај историје. То је прави велики постмодернистички непријатељ“, каже ових дана руски научник и интелектуалац Сергеј Кургињан. „И док ми то не увидимо и не схватимо да је то нови рат, подједнак или чак већи од рата са нацизмом, док ми то будемо опуштено примали, непријатељ ће побеђивати.“

У читавом антидруштвеном стању добра је страна што се наддруштвене терористичке радње више не прикривају. Корона је то показала. То је велики прогрес 2020. године. Истина о избављењу сад се једино може артикулисати на Истоку. Кинези су корону сравнили са земљом. Руси развијају мисао да слобода није убијена. И моћ страха има границе.

Миломир Степић:Храбро, али мудро у трећу деценију 21. века

Преломни догађаји често најављују или региструју столетне или деценијске периоде пре него што они званично почну. Као што је крај прве и почетак друге деценије 21. века представљао чувени Путинов говор у Минхену 2007, а потврдио каснији ток догађаја, тако ће смер и смисао глобалних промена у наредних десетак година одредити изненадна историјска раскрсница – пошаст короне. Она је обележила 2020. годину, убедљивије чак и од америчких председничких избора. Штавише, очигледно и потпуно јасно показала је рањивост водећих сила Запада на унутрашњем плану и све ограниченије домете на спољашњем. А донедавно су оне уређивале читав свет „према свом лику“ и сопствено трансатлантско савезништво наметале свима као „међународну заједницу“.

Пирамида глобалне моћи

Протекла година показала је да се врх пирамиде глобалне моћи неминовно заравњује, али да су грешили они који су одавно тврдили да ће се водећа сила суновратити с трона и свести своју интересну сферу на монроовске размере. Самоуништавајући процеси чак су препознавани као најава поделе САД, према хипотези И. Панарина којом је, у ствари, одговорио на идеју З. Бжежинског о распаду Русије. Ништа од тога се још није догодило. Мада – на то је подсетила недавна Дугинова изборно-геополитичка анализа поларизације САД на телурократско средиште, те таласократски припацифички и приатлантски појас, као и унисоне пусте жеље америчких политичара и кремљолога о „превеликој Русији“ чији би ресурси, ето, требало да се ставе на располагање читавом човечанству. Сведоци смо, ипак, да се САД не предају без борбе, док је Русија и даље цела и све кочопернија. А Кина незадрживо напредује и показује да ће се у наредној деценији из заравњености појавити као нови врх пирамиде глобалне моћи. Ни корона јој не може ништа. Нису ли се геополитички футуролози мало занели помињући амерички „униполарни тренутак“. Пред долазећим Pax Sinica показаће се да је и мултиполаризам био „тренутак“.

Ни ресетовање ни рестартовање

А да ли за ЕУ има места у том друштву горостаса? Има, биће га још неко време, али не задуго. Симптоми њеног слабљења и неспособности за опоравак су очигледни. На то не указује само корона током протекле године. Чека ли је можда не ратна, али свакако фрагментарна судбина слична титоистичкој Југославији, будући да су и једна и друга склепане у биполарне сврхе? Као „најважнијем мостобрану у Евроазији“, продужен јој је живот због америчких геостратегијских потреба, а под новим условима и у измењеном облику трајаће уколико буде потребна Пекингу и Москви. Ако не буде – што је геоекономски и геополитички логично – поделиће се дуж постојећих државних граница, а у неким случајевима и мимо њих. Можемо ли да у овом тренутку замислимо како ћемо се једнога дана с неверицом и Европске уније сећати као „племените идеје“, те нашег „безалтернативног пута“ због кога смо се понижавали пред њеним изасланицима, правилима, условљавањима, поглављима…? Не би требало да будемо изненађени ако се у релативно блиској будућности уместо ње формира неколико културно и интересно компатибилних наднационалних кластера у виду неокласичних „великих простора“, гравитацијски чвршће везаних за панруску и великокинеску сферу него за америчку.

Нови балкански субпоредак

Глобални послови увек се пројектују на Балкан који испољава снажан „геополитички магнетизам“ за велике силе. Тако је било до сада и тако ће бити од сада – полуострво-карика огромног евроазијског простора и даље ће представљати „прецизан сеизмограф“ великих геополитичких потреса. Нестабилност коју је растакањем Југославије дуж неконсеквентних унутрашњих граница Балкану донео Запад, а за коју сада оптужује „руски малигни утицај“, трајаће све док се не успостави логична, а не вештачка равнотежа. То се првенствено односи на адекватнију политичко-територијалну структуру. Нужно је да она буде потпуно супротна тренутној вашингтонско-бриселској неформалној формули „Мала Србија – стабилан Балкан“, која није ништа друго до злокобан мутант-наследник некадашње титоистичке крилатице „Слаба Србија – јака Југославија“. Стога су Запад и његови регионални штићеници толико привржени тзв. косовској независности, македонском отклону од српства по цену бугаризације, унитаризацији БиХ под фирмом „функционалне државе“, усташоликом расрбљивању Црне Горе, те сузбијању српског питања у Хрватској и сећања на Републику Српску Крајину. С друге стране, у времену које долази све нервозније ће реаговати на појмове српске земље и српски свет. У том контексту, не најављује ли симболички нову годину и деценију поздрав руског министра Лаврова пред улазак у авион на крају недавне посете Србији – са уздигнута три прста? Додуше, раздвојена. За сада.

Феђа Димовић: (Пре)Живели

Преживели смо ратове, преживели смо санкције
Преживели смо логоре, преживели смо рације
Преживели смо покоље, сеобе, окупације
Преживели немаштину, глад, кризе, инфлације
Преживесмо голготу и проклете планине
Збегове и зиме, плаве морске дубине
Преживели смо Швабу, преживели Турчина
Усташе и мучења, ал’ нисмо клекли пред душмана

И јаме и каме и колац и драње
Разбијене главе маљем и пламен
И оток и камен, преживесмо без драме
Преживећемо сада и ове наше дане

Уз помоћ вере јаке преживимо и даље
Наши преци су нам дали снагу у аманет
Без кукања, галаме, кроз ветар право напред
Знај да најбоље сабље настају из ватре

Преживели смо погроме и срушене цркве
И јурише мржње и на живе и на мртве
Гараве фреске од спаљене гуме
На ломачи мошти и згушене буне

Преживели смо много и још много ће да буде
Јер доста је оних што се нуде да нам суде
Нек им буде просто, њихов пос’о да нас муче
Преживели смо јуче, живећемо и убудуће

Милош Ковић:Година искушења и победа

Друштва и државе убрзано се прилагођавају и преображавају. Размере привредних поремећаја тек ћемо сагледати. Повратак селу и затварање у круг породице и најближих понавља се, као рефлекс, али и разуман избор, у готово свакој појави сличног типа у протеклих неколико векова. Јагма за викендицама и сеоским некретнинама, што даље од загушених градова, као да потврђује одавно, у сфери духа, уочену појаву оспоравања урбане, модернистичке, просветитељске културе, рођене у западној Европи 18. века.

Подозрење се шири

Сасвим у постмодернистичком кључу, светом се шири подозрење, па и уверење у масовну злоупотребу науке. „Фармацеутска мафија“ је, прво у САД, потом и у остатку света, постала опсесивна тема. Ту није реч само о материјалним интересима и баснословним зарадама. У англосаксонском свету зачуђујуће су виталне теорије, привидно засноване на научном погледу на свет, какве су малтузијанске идеје о штетним вишковима светске популације, еугеника која би да поништи постојање „слабих и инфериорних“, или социјалдарвинистичко уверење у природно право „јачих“ да истребе „слабе“. Томе се придодаје и страх од надзирања, под изговором заштите здравља и поретка. Мишел Фуко није био једини који је указивао на ту врсту опасности. Историјско искуство казује да се држава не одриче једном стеченог средства контроле. Упорно наметање политички коректног једноумља, преко великих медија, насупрот отвореном и слободном дијалогу, само доприноси напетости.

У исто време, баш као хуманистичке и друштвене науке, које проучавају последице пандемије, природне науке раде на проналажењу решења. Истински јунаци нашег времена јесу они лекари и медицинско особље који, испуњавајући дужност, свакодневно падају покошени пандемијом.

Велика победа

На истом искушењу и у истом подвигу налазе се, широм света, и свештеници. Протекла година и доба пандемије обележени су упокојењем патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, епископа Милутина. С њима се, заиста, завршила једна епоха.

Митрополит Амфилохије био је, по свом дугорочном утицају у српској култури и јавном животу, један од најзначајнијих архијереја у историји Српске православне цркве. Пред сам крај живота било му је дато да однесе велику победу над антисрпским режимом у Црној Гори. Литије и потоња изборна победа у Црној Гори могли би да буду, у дужој перспективи, најважнији догађаји националне историје у 2020. години. Они као да указују на пут ослобођења целог српског народа који је, у протеклим деценијама, био готово свикнут на поразе. Да ли ћемо тим путем заиста кренути, то ће зависити од наше слободне воље. Међу српским вођама у Црној Гори видљиви су, нажалост, узнемирујући знаци међусобног гложења.

Кључна улога, у избору пута, и даље ће припадати Српској православној цркви. Да ли ће она успети да, као у Црној Гори, одбрани своје светиње и свој народ у Србији, на Косову и Метохији? Неко ће, с пуним правом, рећи да је то посао за државу, а не за цркву. Овдашње власти наставиле су, међутим, и у 2020. с погубном, опасном политиком напуштања светиња, сопствених грађана и територије. О томе су, у протеклој години, посведочили Вашингтонски споразум и препуштање електроенергетског система „Косову“. Српска црква има много начина да заустави ово клизање у провалију. И она ће, дакле, у времену које је пред нама бити на великом испиту.

Протекла година била је обележена и председничким изборима у САД. Победиле су, по свему судећи, оне снаге које су деведесетих година одлучујуће угрозиле светски мир. Тада је, насупрот договору постигнутом када је СССР прихватио уједињење Немачке, НАТО ушао не само у земље бившег Варшавског пакта него и у бивше совјетске републике. Тада је разорена Југославија, бомбардоване Српска и СРЈ, тада су српски народ и његове светиње плански и систематски уништавани. Свет ће у наредним годинама бити још опасније место за живот. Трамп и његове присталице, међутим, неће нестати. Располућеност у америчком јавном животу и култури, неслога у ЕУ, успон Русије и Кине – то су важне чињенице на којима се мора градити наша будућа стратегија.

Бранко Павловић: Само ће корона проћи

Корона је обојила, маскирала и потиснула из свести људи читав низ догађаја у 2020. години који су важни и дугорочно значајни. О неким од тих појава реч је у овом тексту.

Литије

Окупљање људи око идеје заједнице, општег интереса, одбране културног идентитета, што надилазе не само лични интерес него и било који парцијални интерес, утицаће на догађаје на ширем простору од Црне Горе и у годинама које долазе. Порука „Не дамо светиње“, поред очигледног религијског мотива, садржи у себи огроман потенцијал суштинског утемељења у заједници који представља праву снагу и ослонац за борбу против било ког облика подјармљивања људи. Од одбране цркве, борбе против бахатог насиља, до одбране од сваког вида неоколонијализма.

Трампизам

Борба у САД за елементарно поштовање принципа у политици довела је до потпуног огољавања структуре моћи оних 0,001 одсто најбогатијих у Америци. И последично до страховите поделе у том друштву. Није само реч о гласачима Доналда Трампа, иначе импресивних 74 милиона, него и о већини оних који су гласали за Џозефа Бајдена, али само зато што их је систем победио и усадио им мржњу према Трампу као једини критеријум. Они сада треба да се суоче с тешким разочарањима, због тога што ништа од њихових очекивања неће бити испуњено. Зато што то није у интересу најбогатијих. Тако да ће на унутрашњем плану САД имати на страни против система 80 одсто свих који су изашли на изборе, колико год они били и међусобно закрвљени. Због тога ће политички ломови који су започели унутар САД бити настављени и у годинама које долазе, и то у још заоштренијој форми. Први пут у последњих 150 година.

Рецесија

Привредни проблеми Запада, који су се подударили и били убрзани због короне, трајаће дужи низ година. Мотор развоја светске привреде у предстојећој деценији ће се преселити (и већ јесте) у Кину и земље АСЕАН-а.

Из немоћи да се такмиче, отуђене структуре моћи тих 0,001 одсто ће до крајњих граница заоштрити односе с Кином и Русијом, а онда ће се то, по принципу спојених судова, прелити на цео свет. Уместо повратка доминације ка Западу, та и таква политика довешће до даљих проблема, прво на плану економије, а онда и политике западних држава. Нарочито ће произвести велике ломове у Немачкој, али и у целој ЕУ и Великој Британији.

Неодрживост наше економске политике

Политика у којој се Србија задужује код страних банака да би давала подстицаје страним компанијама, и на томе темељила свој наводни развој, доживеће потпуни слом у наредних неколико година. Данас, од првих 15 извозника из Србије, чак 14 су стране компаније и „Петрохемија“ која прави губитке. То доприноси расту БДП-а Србије, али у тим бројевима нема ничега што би представљало развојни потенцијал Србије. Сасвим супротно, таква политика је директан пут у дужничко ропство, трајно низак стандард и пад квалитета свих битних услуга, од здравствених до државних институција.

Образовање

Колико год да су трагичне смрти оних који су изгубили битку с болешћу, дугорочно је најгоре ово што нам се догађа у образовању. Уместо да смо све снаге усмерили ка томе да сузбијемо ширење заразе, по цену одрицања од личних слобода, да би нам деца могла несметано похађати школе, ми смо 12 генерација наше деце трајно осакатили у њиховом стицању неопходних знања. За то исто време деца у Кини, на Тајвану, у Сингапуру… нормално иду у школе. Уместо да их сустижемо, ми смо нашу децу учинили потпуно образовно неспособним за будућу конкуренцију на тржишту рада, за период када ће они бити главна покретачка снага Србије.

По мом мишљењу, то је најгора последица, и с најдужим трајањем, ове 2020. године. Зато је неопходно да се већ 2021. осмисли план додатне наставе како би се пропуштено надокнадило. У супротном ће Србија трајно остати у години која се управо завршава.

Часлав Копривица: Самоубилачки чин

Давно је речено како се с мало мудрости управља свијетом, а вјероватно одавно није било године која је то својим хронолошким пејзажом то тако рјечито и вишестрано потврдила.

Из азерског угла

Кратки, али сурови кавкаски рат за нас је двоструко поучан, не само поводом Косовског питања; из азерскога угла: ако је међународно право на вашој страни, и ако држава системски гаји одлучност код народа – насупрот нашем програмском дефетизму „с врха“ – могуће је, ако нема друге, повратити једном силом изгубљено, без обзира на то што је Нагорно-Карабах по правди древна арменска земља; из арменског угла: неодговорно поигравање повјерењем јединог савезника и тражење пријатеља тамо гдје их нема (Запад) може имати кобне посљедице.

Поред дивљачки осионе Турске, овом приликом ни други нијесу пропустили да покажу да су им стари геополитички идоли и даље дражи од свега. И поново се, као послије државног удара у Украјини 2014, а на фону смјене у Бијелој кући извршене путем несхватљиво нерегуларних избора, предосјећа велика невоља у међународним односима у 2021. На то указује непопуштање атмосфере хорске западњачке русофобије, која увелико надмашује доба када је тамо посљедњи пут изграђен тако снажан и сложан антируски фронт – пред Кримски рат, који је предуприједио, чинило се неминовни, али ипак несуђени ослободилачки „Босфорски рат“ православног свијета за древне хришћанске просторе под османлијском окупацијом.

Званична Србија из Кавкаског рата није извукла поуке, што показује „ингениозно“ штетни Вашингтонски споразум с приштинским „илегалом“. На истом трагу наставља се с „малошенгенским“ фантазмагоријама – тј. са самоубилачким помагањем у стварању „Велике Албаније“.

Завјера ћутања

Нови корак у том смјеру је и одавно договорено, као и за много другога – дуго прећуткивано, а ових дана обављено преузимање електроенергетских инсталација Србије на сјеверу КиМ. Још један у мноштву доказа колаборације Србије у пузајућем установљавању суверености „Косова“. Хоћемо ли једног дана – усљед солидарне политичарско-новинарско-друштвене завјере ћутања – од побуњених Албанаца дознавати и да Косово и Метохија ни правно више није наше?

О кључном свјетском догађају-процесу, пандемији „короне“, већ смо писали (нпр: http://kritika.instifdt.bg.ac.rs/index.php/kc/article/view/29/114), зато само кратко о томе. Уочава се опасна тенденција вођења вакциналне геополитике – прије свега од стране Запада и „његове“ СЗО. За неке релевантне „играче“ мање је важна здравствена добробит свјетског становништва колико то што је вакцина још један згодан медиј утицаја. За нас је ту кључна околност притисак на Србију да својем становништву наметне „Фајзерову“ вакцину, знатно скупљу од руског „спутњика V“, али зато, како се сазнаје од позваних, у медицинском погледу у најмању руку спорну, а врло могуће и опасну.

Озбиљан „искорак“

У контексту догађајно-информативне „олује“ COVID-19 (2?), упадљиво је политизовање досад неполитичких питања, те програмирано десензибилисање националних јавности за уобичајене политичке теме. Отуда и плима „теорија завјере“ – увелико благодарећи особеностима дјеловања локалних и глобалних политичких и стручних „дјеловођа“ короне. У погледу политичког ућуткивања народа – тако „згодног“ у завршници косовских преговора, пред сијасетом дилема поводом пандемије, враћања државе у стање презадужености… – Србија је направила озбиљан „искорак“ у односу на друге демократије. Усред оркестрираном државном манипулацијом исконструисаног „интермеца“ епидемије у Србији одржани су нелегитимни избори који су изњедрили једноуман и увредљиво бизаран састав Скупштине који је пројектован тако да се не мијеша у своје послове.

Ипак, за српски народ ће као зубља у тмушама 2020. остати јеванђеоски потресним литијама у Црној Гори изборена слобода од четвртстољетне, псеудонационалне, шовинистичке владавине. Без СПЦ и њеног симбола блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је за добробит својег народа на концу принио и свој живот, ова самоослободилачка побједа не би била могућа. Нека му је вјечнаја памјат – а ми памтимо да се борба за истину „исплати“ – не само у Црној Гори него и на осталим српским просторима.

Александар Раковић: Српска револуција у Црној Гори

Усвајање разбојничког закона коначно је Српску православну цркву у Црној Гори разрешило надања да ће је Ђукановићев режим некако ипак пустити на миру, док истовремено туче по српском народу Црне Горе.

Срби из Берана већ су пре доношења закона блокирали улаз у град. Неколико сати по усвајању разбојничког закона, владика будимљанско-никшићки Јоаникије придружио се свештенству, монаштву и народу који је молитвено протестовао код Скупштине Црне Горе у Подгорици. У Никшићу се српска омладина сукобила са црногорском полицијом. У исто време црногорска полиција претукла је владику диоклијског Методија и још неколико Срба који су блокирали мост на Ђурђевића Тари. Владика Методије је због повреда пребачен на ВМА у Београду.

Испред Амбасаде Црне Горе у Београду одржане су тада масовне демонстрације. Грађани су у Београду, као и у Подгорици и Никшићу, ускликивали „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија“. Подршка Србима Црне Горе се као пламен ширила Србијом. Ускоро су и у Бањалуци и другим градовима Републике Српске почели скупови подршке Србима Црне Горе под слоганом „Српска, Црна Гора и Србија, то је једна фамилија“.

Код аеродрома „Голубовци“ у Зети 29. децембра 2019. дошло је до „пуцњаве“ између црногорске полиције и српских младића. Полиција је испалила сузавце а грађани су узвратили ватрометом према полицији која се под паљбом повлачила. До сукоба је дошло и у Подгорици када је црногорска полиција код Храма Христовог Васкрсења пендрецима и сузавцем напала српску омладину. Полицијска репресија постала је у наредних осам месеци дневна пракса.

БИА је 30. децембра 2019. проценила да гостовање КК Црвена звезда у Подгорици представља реалан безбедносни ризик, јер су сва расположива сазнања указивала на могућност угрожавања безбедности играча, стручног штаба и навијача Црвене звезде. Стога, КК Црвена звезда није отпутовала на утакмицу против Будућности. Због српских демонстрација широм Црне Горе, премијер Марковић упутио је митрополиту црногорско-приморском Амфилохију „последње упозорење“.

Као одговор на насиље црногорског режима, Српска православна црква у Црној Гори искључила је 29. децембра 2019. из православног хришћанства председника Црне Горе, премијера Црне Горе, све чланове владе и посланике православне вероисповести који су гласали за разбојнички закон. Од 1. јануара 2020. протести против закона обликовани су као православне литије у свим градовима Црне Горе, дуж међуградских путева, на планинама, брдима а и по мору. До средине фебруара литије су с неколико десетина хиљада учесника нарасле на више од стотину хиљада људи у молитвеном ходу.

Упоредо с библијским сценама литија – које је Ђукановић називао „лудачким покретом“ – одвијали су се и разни видови омладинске контракултуре Срба у Црној Гори, међу којима су најприсутнији били протестне песме, осликавање мурала бојама српских тробојки и мим-странице. Српска омладина која се бавила овом уметношћу такође је трпела полицијску репресију. Најпознатији догађај тог типа био је напад црногорске полиције на младе Србе у Подгорици који су чували свој тробојни црвено-плаво-бели мурал (25. јануар 2020). Таквих случајева било је широм Црне Горе, у Пљевљима можда и најбруталније где су грађане тукле специјалне полицијске снаге. Но, због епидемије короне, СПЦ донела је 13. марта 2020. одлуку да се литије обуставе док се не поправе здравствене прилике.

У условима епидемије, црногорски режим наставио је репресију над српским народом Црне Горе. Митрополит Амфилохије привођен је и сатима држан у полицији, владика Јоаникије и још седморица свештеника ухапшени су 12. маја 2020. у Никшићу због спонтане литије коју је организовао народ на дан Светог Василија Острошког. Владика Јоаникије и свештеници држани су три дана у притвору. Од Петровдана (12. јул 2020) у Црној Гори су организоване ауто-литије које нису кршиле епидемиолошке мере. Упркос томе, црногорска полиција је блокирала ауто-литије и приводила неке од учесника. Држављанима Србије и Српске углавном је током читаве летње туристичке сезоне био забрањен улаз у Црну Гору који је правдан епидемиолошким мерама. У питању су, међутим, биле демонстрација силе и антисрпска репресија.

У таквим условима сегрегације, српски народ Црне Горе победио је на парламентарним изборима који су одржани 30. августа 2020. Митрополита Амфилохија корона је однела 30. октобра 2020, а патријарха српског Иринеја 20. новембра 2020. Нова Влада Црне Гора, с већином српских министара, изгласана је 4. децембра 2020. По карактеру, та влада премијера Здравка Кривокапића је експериментална. Било би најбоље уколико би се после двеста дана извршила политичка реконструкција. Кривокапић не сме да изгуби из вида да је на власт дошао као политички новајлија, на крилима српске револуције у Црној Гори. Наиме, политички бунт, православне литије и омладинска контракултура могу се засводити само појмом – српска револуција.

 

Насловна фотографија: Милош Вујовић/mitropolija.com

 

Извор Печат, 25. децембар 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.