РАЈКО ПЕТРОВИЋ: Дванаест утисака о корони

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ferrovial.com

Криза изазвана пандемијом вируса COVID-19 имала је свој локални, регионални и међународни одјек. Којих је 12 кључних утисака који се могу извући већ сада?

1.Свеукупно посматрано, Кина је већ сада водећа глобална сила. У кризи глобалних размера, Кина је показала способност да се брзо и ефикасно суочи са проблемом – сама, са сопственим материјалним и људским ресурсима. Са друге стране, показало се да је једино Кина довољно моћна да у значајном обиму помогне низу других земаља, чак и оним развијеним попут Италије и Шпаније. Очигледно да се не ради само о њеној многољудности (и Индија има преко милијарду становника) или огромној површини (нешто већој од површине САД). Једноставно, савремена Кина представља добитни спој за функционисање у глобалним (кризним) условима – чврста једнопартијска диктатура на политичком нивоу уз либерализован економски систем, висок степен технолошког развоја који није уздрмао базичне друштвене вредности (попут хијерархије, жртвовања за опште добро, колективизма и сл.), образован кадар и економску моћ која се постепено наметала дуж светских меридијана без жеље да задире у политичке и вредносне системе других земаља.

2. Сједињене Америчке Државе све мање личе на државу у традиционалном смислу речи (схваћену као заједницу људи насталој на добровољној основи која поседује монопол над физичком присилом зарад заштите појединаца и поретка), а све више на државу-корпорацију чије су основне функције производња новца и ратова/нестабилности широм света. Све што није у директној функцији остваривања ово двоје било је деценијама запостављано у овој земљи. Не фасцинира само немоћ америчког (махом приватног) здравственог система да одговори на иоле озбиљнији биолошки изазов, већ и потпуна равнодушност (па чак и небрига) државе за здравље оних који су оболели. Човек који је неспособан да ствара новац и ратује, а то је болестан човек, америчком систему није потребан – да јесте, САД би могле без икаквих проблема да развију висококвалитетан систем здравствене заштите. За њих је јефтиније и једноставније напросто наћи другога који ће заменити оболелог. Сваки Србин или било који припадник другог народа који жели да живи и ради у САД би, бар након свега овога, требало да буде свестан ове чињенице.

3. Русија има сасвим солидне капацитете за функционисање у кризним условима – од способног кадра, преко људских и материјалних ресурса па све до војске која се поново показала истинским чуварем Русије. Своје објективне недостатке у погледу високотехнолошког развоја, Русија може да надомести чврстим и поузданим партнерством са Кином, које је већ више пута проверено и потврђено. Руси су још једном показали да су међусобно врло солидарни, а Русија да своје грађане не посматра само као доносиоце профита или ратнике, већ и као људска бића која као таква имају вредност, што јој може дати предност у односу на друге велике силе.

4. Европска унија је политички болесник чија болест полако прелази у акутну фазу. Европска солидарност, као један од темељних оснивачких принципа Уније, пала је на првом великом испиту након завршетка Другог светског рата. Свака од земаља чланица тренутно се сналази сама за себе и брине искључиво о својим грађанима. Показало се да између развијеног севера и мање развијеног југа стоји готово непремостиви процеп не само економске, већ и политичке природе, где Италија, Француска и Шпанија (укупно 170 милиона становника) нису у стању да наметну своје политичке интересе као приоритетне. Институције Европске уније, у најмању руку, нису у стању да адекватно одговоре на велике изазове. Нема јединственог европског протокола за борбу против коронавируса, а и да се исти неким чудом усвоји, практично све државе би га игнорисале. Показало се да је ЕУ за већину грађана један удаљени и провизорни политички конструкт. Просечног Италијана или Немца занима да у кризним временима сачува своје суграђане и капацитете институција своје државе, а не ЕУ.

5. Децентрализовани здравствени системи попут оних у Шпанији и Италији показали су се недовољно функционалним у кризама већих размера. За разлику од правних баријера које се могу релативно лако превазићи кроз инструменте које допушта ванредно стање/ситуација, вишедеценијски неуравнотежен развој регионалних здравствених система довео је до тога да у неким деловима посматраних земаља има више медицинске опреме, лекова и сл. него у другим и да је то велики хендикеп у ситуацији када је потребно ургентно реаговати.

6. Неке европске земље чији утицај на први поглед није видљив у јавности итекако јесу утицајне. Такав случај је са Холандијом, која се међу првима супротставила да ЕУ помогне Италији, Шпанији и Француској. Ту се очигледно ради о анимозитету између европског севера и југа, где једна Немачка много више вреднује Холандију или Данску неголи далеко веће и значајније земље југа само због веће културолошке блискости и сродније политичке традиције.

7. Шпанија је једна од ретких земаља ЕУ која је колико-толико успела да сачува свој суверенитет. Ово се посебно односи на поље међународних односа. Тако је Шпанија успела да обезбеди значајну помоћ од Турске и није се либила да је преузме, не марећи за никад горе односе између званичног Брисела и Истанбула, и не питајући остале чланице за мишљење о томе.

8. Србија је, упркос свим недаћама проузрокованим изнутра и споља које су нас задесиле у последњих 20 година полуокупације, и даље доминантна држава у региону и најспремнија да се суочи са кризним изазовима. Званични Београд ужива међународну репутацију са којом не могу да се мере земље овог дела Балкана. То не значи да је та репутација претерано висока, већ да је напросто већа од оне коју уживају Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Албанија, па чак и Хрватска. Србија не само да је имала коме да се обрати за помоћ, већ је ту помоћ врло брзо и добила. Једноставно речено, уши Москве, Пекинга, Брисела и Вашингтона имају више слуха за Србију неголи за околне земље. Србија је показала и то да питање Републике Српске посматра као питање од дугорочног националног интереса. То се видело кроз њену спремност да безусловно помогне својим сународницима не питајући званично Сарајево ни за дозволу ни за мишљење. Такође, видело се да у случају веће кризе Македонија, Црна Гора, па чак и ФБиХ (случај Горажде) без помоћи Србије немају чему да се надају.

9. Такозвана западна цивилна и политичка култура и њена супериорност над тзв. примитивном балканском су обичан мит. У условима нешто веће кризе као што је ова сада, која је далеко од ратних услова или природне катастрофе већих размера, грађани Запада су показали да их њихов себични и грамзиви индивидуализам води ка томе да су спремни да се туку у супермаркетима или апотекама чак и бестијалније него тзв. Балканци, као и да не поштују инструкције својих влада и да немају поверење у њих као што се то очекивало. У прилог томе говори знатан пораст продаје оружја у САД на почетку пандемије. Кинези и Корејци су у том смислу на нивоу изнад њих, баш као и нас.

10. Питање насељавања миграната у Европу представља дугорочни приоритет Вашингтона и Брисела и тренутно најзначајнију политичку агенду на простору ЕУ. Показало се да чак и овако ванредни услови не могу да доведу у питање њено спровођење. Дакле, могуће преношење и ширење болести од стране миграната, економска криза која ће погодити домицилно европско становништво, евроскептицизам који ће значајно порасти након свега овога – ништа од тога не спречава организаторе овог пројекта у њиховим намерама. Очигледно се мигранти морају населити у ЕУ по сваку цену, што довољно говори колику главобољу ће нам то задавати у блиској будућности.

11. Хришћанство је за западне земље одавно постало беспотребни терет историје. То потврђује чињеница да верске заједнице на Западу у време коронавируса ни не помишљају да се изборе за јавно прослављање Васкрса или за нешто масовније окупљање верника у време богослужења. Прозападне власти у земљама Југоисточне Европе покушавају да следе сличан модел, користећи сваку прилику (па и ову са вирусом) да религију прокажу као заостали, чак и штетни друштвени чинилац.

12. Кина има све услове да постане прва сајбер-тоталитарна држава у свету у којој ће отуђење појединца од других чланова заједнице достићи максималан ниво. Као таква, представља идеалног настављача посла који су започеле САД – стварања новог светског поретка у коме ће појединци бити отуђени од Бога, једни од других, који ће живети и радити шаблонски попут киборга и који ће бити само једна од лако заменљивих карика у ланцу производње и потрошње.

 

Рајко Петровић је мастер политиколог, сарадник Института за европске студије и докторанд на Факултету политичких наука у Београду. Добитник је награде Универзитета у Београду за најбољег студента генерације

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.