ПРОТОЈЕРЕЈ ЖАРКО ГАВРИЛОВИЋ: Свети Сава је охристовио нашу душу

Беседа протојереја др Жарка Гавриловића на Светосавској слави, Ђурина кућа, 26. 1. 1995. године

Желим све да вас поздравим и да вас загрлим светосавским духовним загрљајем и да вам честитам нашу славу, славу нашу школску дакле и црквену славу, славу целог српског народа. Све вас поздрављам заједничким поздравом, никога нећу издвајати – као прави светосавци ми смо дужни да будемо браћа између себе и барем ово вече да не истичемо једни друге.

Свети Сава је најлепше, најблагородније и најсловенскије, најблагородније српско дете. Већ пре него што се родио знамења су била таква да ће то дете да буде изузетно. Ја немам много времена, о Светом Сави су написани томови књига, о Светом Сави могла би да се држе предавања – и нећу моћи да обухватим много из његове биографије, у првом реду, а после из његових заслуга.

Још као мало дете од петнаест година добио је на управу Херцеговину али он није желео царску круну и порфиру, како то песник каже, желео је самоћу, желео је молитву, желео је тиховање, па када је дошао на двор свога оца – где се десио један пруски калуђер из Свете Горе, био одушевљен његовом причом о монашком животу и сковао је са њим заједно план да напусте царски двор, под изговором да иду у лов. Тако су успели да се извуку од брижних родитеља – који су били добри родитељи за оба сина али нарочито за Светога Саву, за Растка најмлађег, пошто је он показивао сву племенитост, сву смерност, сву кротост и доброту своје душе како према својим родитељима тако и према браћи, тако и према другим људима. Касније ће његови родитељи казати „дођи, наш духовни оче“. То је страшно и у исто време дивно када родитељи могу да кажу своме детету епитет „оче“ и најсрећнији су родитељи онда када их дете превазилази. Знате врло добро да је отишао у Свету Гору, да је Стеван Немања – силни жупан тадашњег времена –послао потеру, да је њега након извесног времена потера нашла у манастиру, али су ту потеру, пошто је била уморна од пута, подгрејали гостољубиви монаси светогорски, тако да је у међувремену када је поспала потера Свети Сава положио монашки постриг и послао својим родитељима белеге тога свечаног чина. У Светој Гори, кажу његови биографи, да није било послушнијег, смернијег, да није било кроткијег монаха од њега. Газио је бос оштро светогорско камење и молио пресвету Богородицу да моли Христа да угаси страст тела његовог. Обично се говори да је Свети Сава био предодређен, да је он био тихе природе, али ова молитва показује колико је крв у њему младалачка крв у њему кључала, врила, зато што је лишена оног световног живота и никада није слађи залогај хлеба него када га нема нити је свечанији или жељнији световни живот поготову када се човек нађе у пустињи поготову међу монасима. Тако да је Свети Сава био слуга иако је био одређен да буде господар, слуга свима Русима у Русику, Грцима у Ватопеду, свима белцима и црнцима, показивао велику љубав према свим људима свих боја, јер је пре свега својом душом љубио Бога, љубио истину, љубио правду Божију. Тражио је не само да буде у манастиру, него да га пошаљу на најопасније место тамо где су испосници, а разбојници су постојали који су пресретали људе и убијали па су му казали „немој ти ићи, јер ако сазнају ко си шта си, готов си, уцениће и твог родитеља“ итд. Свети Сава је пошао, срели су га разбојници – колико је он као дете имао неке натприродне моћи – срели су га и питали ко је он и где иде. Казао је да је он послушник Светог Макарија, а тог Светог Макарија поштовали су дакле и разбојници. Они су га пустили, он је однео хлеб испосницима који су били у врлетима Свете Горе и вратио се. Други пут када је требао да иде казали су „нећеш ти ићи, ако они тебе ухвате сазнаће ко си и шта си“. Ово вам причам само да кажем колика је храброст у њему била и колико је жеља да служи Богу и људима, међутим он је опет казао да „ако Божија воља буде он ће се вратити жив“, међутим њега су поново разбојници напали и сазнали су ко је и шта је. Дошао је други монах, пошто је видео да су га разбојници окупирали, и понудио је разбојницима да дођу у манастир да их части, а њему је повишеним гласом казао да се врати у манастир, питао како он не сме да слуша свога оца Светог Макарија и отерао га повишеним тоном, тако да се Свети Сава опет спасао.

У Светој Гори Свети Сава је акумулирао духовну енергију. То је било врело, извор највише писмености и највише духовности у то време. Он је хтео себе да описмени да би касније дошао у народ свој да народ описмењује, он је хтео народ свој да одухови да би могао свој народ да одухови и онебеси. И заиста , код Светог Саве све иде својим током, прво Бог па човек, прво Црква па држава, прво народна њива па онда њива свога домаћинства. Све иде према својој вредности и према своме значају. Зато и рекох на почетку да је Свети Сава био најлепше, најдуховније и најпаметније српско дете. Он је у цвету младости био конзервативац, отишао у монахе да би у зрело доба када људи обично постају конзервативци, постао највећи револуционар и он дошао у свој народ, почео да га учи култури, цивилизацији, православљу, да отвара школе, цркве, болнице поред манастира, сиротишта, толико је био филантроп, толико је био човекољубац, толико је био богољубац да се старао о сваком невољнику, о сваком човеку, ја лично мислим да је био омиљен од сваког народа оног времена на Балкану.

Свети Сава је вишеструко значајна личност за српски народ. Пре свега за самосталност Српске православне цркве. Свети Сава је увидео да би наш народ опстао на овим немирним просторима и да бу Србија имала независну државу – она би морала да има своју цркву као душу свога народа, не да се српски народ повија како кад – између Рима и Атине и Цариграда, касније да се повија између два вида хришћанства – па је вештином чудотворца, дипломатијом којој нема премца, заобилазећи охридског архиепископа, отишао у Никеју и од цариградског патријарха и цариградског цара, императора, добио самосталност Српске Цркве, с тим што је он постао први епископ. Као такав, он је најбоље људе постављао за свештенике, најбоље свештенике за протопопе окружне, најбоље монахе за епископе, тако да се у српској земљи трудило, знао ред и поредак. Он је био тај који је, долазећи из Свете Горе, донео све књиге које су биле потребне. Написао је прво правно дело крмчију, прво право књижевно дело, ако смем тако да кажем, биографије. Затим је Свети Сава био и наш дипломата, Свети Сава је био и наш први просветар, ако изузмемо Ћирила и Методија, који је залазио у све пределе српских земаља и учио човекољубљу, богољубљу и родољубљу. Зато на многим местима постоји Савин до, Савина чесма, Савина долина, Савин а стопа итд. Целу српску земљу, све српске покрајине Свети Сава је обишао пешке, а сам за себе је задржавао највеће врлети, као своје испоснице.

Колико је Свети Сава био заслужан за српски народ сведочи и чињеница да га је брат Стеван молио да оде код одметника Стреза и отклони непосредну опасност која је претила Србији и убеђивао је Стреза да се окане рата и мржње према српском народу. Он га није хтео послушати и ту ноћ је Стрез умро и ратна опасност је по српски народ отклоњена. Другом приликом, када се надвила опасност са Севера од стране мађарског краља Андрије, мађарска војска је дошла до Равног (то је данашња Ћуприја) и ту се улогорила. Свети Сава је поново био одређен да преговара са угарским мађарским краљем и молитвама његовим – тако барем кажу летописци – војска је ту ноћ у неком метежу устала и у свом бунилу почела да ратује једни против других, дакле Мађари против Мађара, тако да су се морали повући. И пре тога, 1207 године Свети Сава је маестралну способност дипломатије показао тиме што је измирио два Србина, два брата Стевана и Вукана који су се клали око престола, што је над мртвим телом свога оца Стевана Немање – Симеона Мироточивог – мирио браћу. Тако је настао мир у српском народу, али све до пропасти српске краљевине, ако тако можемо казати, до Душана Силног када је брод српске неслоге почео да се појављује над српским хоризонтом.

Дакле, Свети Сава је вишеструко значајан за српски народ – он је утемељитељ наше просвете, овде су господа књижевници и професор књижевности, нама је јако жао што је наш Свети Сава био запостављан од стране оних који су донели атеизам на ове просторе и који су ову српску земљу опоганили – ако тако могу да кажем – неморалом, разним сектама, разним нечасним начином владавине и методом, раслојавањем и разбијањем српског националног бића у сваком погледу и духовном у националном у моралном, у стваралачком итд.

Тако док смо славили Светог Саву нама је било добро, у бунама и устанцима почели су Светог Саву да стављају на своје заставе. Онда су се Турци досетили па су тело Светог Саве пренели из Милешеве у Београд и спалили га на Врачару, мислећи тако да ће уништити славу српског светитеља Саве, а Свети Сава је као феникс из пепела васкрсавао и био прогањан у српском народу на једна врата, а пролазио је на друга врата. За ових педесет година владавине атеиста са Истока помињемо наше најбоље људе, наше најбоље светитеље. Ми смо морали да га склањамо из ауле Београдског универзитета, док су браћа Македонци паметнији па су имали Универзитет Светог Ћирила и Методија у Скопљу све време комунистичке владавине, а да не говоримо о другим народима. Наше спасење јесте у Господу Исусу Христу и у светосављу, јер нас је Свети Сава узео и као малу децу привео Христу, охристовио нам душу, истерао паганизам из нашега народа и створио три предуслова за опстанак српског народа на овим просторима: самосталну државу, самосталну цркву и народну војску. Све док смо имали те три ствари ми смо били неко и нешто у историји света. Када смо 1918. године изгубили и државу, нисмо знали границе српског народа, изгубили Цркву, знате каква је била Крвава литија, изгубили војску, националну војску, у ту нашу националну војску примили пету колону од непријатеља аустроугарских, од тога дана брод српског народа и српске Цркве почео је да тоне, да би до ових дана тонуо а није потонуо, и сада смо као у неком бунилу почели поново да се враћамо својим коренима, својој славној лози Немањића – али не тако да идемо у мрачни средњи век како се то обично говори него да будемо царски народ, да једемо златном виљушком и кашиком, као што смо то јели у XII, у XIII веку када су дивље хорде по Европи ходале тад смо ми били најцивилизованији народ у овом делу света.

Дакле, наш опстанак на овим просторима јесте да се ми вратимо светосављу, да будемо моралнији и религиознији, да мајке рађају више деце, да очеви буду прави очеви. Да имамо смисла за самопожртвовање јер све зло које нам је дошло са Запада јесте да уживамо у овом свету и да се не припремамо за онај вечни живот, а светосавље и јесте небеска философија, љубав према Богу и свима народима и то једини српски народ има – не мрзећи ни један народ на свету, то нам је наслеђе, духовно наслеђе Светога Саве који је волео и црнце и белце и римокатолике и православце, био коректан према свима и учио нас, запојио нас том љубављу, јер је и Господ рекао волите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, али то немојте преводити тако да не треба да бранимо свој кућни праг, своју чељад, зато треба да гинемо и то морамо бранити борећи се за крст часни и слободу златну – јер је и то философија православља.