Пророковић: Кустурица није изабрао Крлежу, већ Андрића, а то је – не само за „круг двојке“ – неопростиво

ИСКРА на Фејсбуку

Душан ПРОРОКОВИЋ (фото: sveosrpskoj.com)

  • Јашта, Кустурица је имао посебан третман и привилегије у свим режимима! И код Буша сениора, и код Клинтона, па затим Буша јуниора, Обаме и Хилари. Трамп већ бејаше изгубио суштинско интересовање за Балкан, ту се нит „посебних третмана и привилегија“ прекида…
  • Колико му је требало да постане прихватљив за режим свих режима, да стекне доживотни „посебан третман“ и ужива у „сталним привилегијама“? Мало, довољна је била једна реченица. На пример, о геноциду. Или о „независном Косову“. Можда ни толико
  • Кустурица се одужио Андрићу на начин како то Срби раније нису учинили, подижући му град на ушћу Рзава у Дрину и оснивајући институт. Зидајући цркву светог кнеза Лазара у средишту Андрићграда, показао је и да су му погледи Атанасија Јевтића пречи од милости Џорџа Сороша. Косовско предање се захваљујући томе наставља, надовезује преко Његоша и Младе Босне до нашег доба
  • У „времену транзиције“ и „политичких велеобрта“ када су земљама у којима смо живели недостајале државне институције, па чак и смислене политике, појавио се Кустурица. Као што су пре њега то чинили Андрић, Селимовић, Црњански, Екмечић… И много нас задужио, као народ, као заједницу. Толико, да се у овом тренутку не може ни сагледати. О томе ће, када дође време, свој суд дати неке нове генерације
  • Кустурица је свој статус зарадио, није га купио, није га никоме отео, није до њега дошао гласањем по комитетима унутар режима свих режима или преваром. Причаће се о Кустурици и његовом делу још дуго. И када падне режим свих режима

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

КУСТУРИЦА је навикнут „на посебан третман и сталне привилегије у свим режимима.“

Ово стоји у писму интелектуалаца који су забринути због удара „на институцију грађанске духовности Србије.“ Јашта, Кустурица је имао посебан третман и привилегије у свим режимима! И код Буша сениора, и код Клинтона, па затим Буша јуниора, Обаме и Хилари.

Трамп већ бејаше изгубио суштинско интересовање за Балкан, ту се нит „посебних третмана и привилегија“ прекида.

У паланачком сагледавању политике, када се помене режим мисао сеже до Андрићевог венца! Иако су на обликовање ставова владајућих гарнитура по балканским (полу)државама и конкретне одлуке најчешће више утицала мишљења неких других режима, него расположење народа, него чак и државни или национални интереси. Таква је судбина малобројних народа и њихових држава направљених на „геополитичкој ветрометини“.

Колико је Кустурици требало да постане прихватљив за режим свих режима, стекне доживотни „посебан третман“ и ужива у „сталним привилегијама“?

Мало, довољна је била једна реченица. На пример, о геноциду. Или о „независном Косову“.

Можда ни толико.

Можда је било довољно и ћутање, пуштање да о његовом ставу говоре политички коректни тумачи лика и дела.

Када је Марина Абрамович направила каријеру, где би тек крај Кустурици био!?

Могао је мирно живети у Кану или Венецији, стварати по разним Унијама и Америкама, постати озбиљан милионер. Не би се сада „пентрао“ по Мокрој Гори, „мољакао“ и „намицао“ за грађевинске радове у Вишеграду, излагао неугодним расправама са свакојаким светом, због којих се обрео пред судовима.

Шта му је то требало у животу?

Могао је добити и НИН-ову награду, постати академик!

Кустурица је институција, име које звечи, није морао да за одлазак на „праву страну историје“, наравно по узусима режима свих режима, трчи маратоне, објашњава зашто је важан, конкурише за грантове и јури спонзоре.

То би му већ само дошло.

Ипак, изабрао је другачији пут, и то онај којим се ређе иде.

Није изабрао Крлежу, већ Андрића. За „круг двојке“, тај његов избор остао је неразумљив и неопростив. Па Београд је „митлјуроп“, цивилизација која са гнуша резона и метода травничких касабалија. Београд је Југославија, по било коју цену, само то гарантује прикључивање развијеном Западу. Србија је на Истоку, вечито била, док је самостална само тамо може и остати. А Исток су клања и орања, оријентализам, атавизми, авети прошлости, никада пут у светлу будућност.

Емир Кустурица у Андрићграду (Извор: Искра)

Изјашњавања Кустурице, оно лично, и оно политичко (најчешће, ове два изјашњавања иду једно са другим), само су уклопљена у давно обликоване стереотипе, који су успешно трансформисани током различитих историјских фаза, од учесника дрезденског конгреса до сорошоида.

Зато Мило Ђукановић може бити највећи пријатељ, а Емир Кустурица најљући непријатељ.

Данас се таква логика, ето, још и заогрће у концепт „грађанске духовности“.

Наш велики Атанасије Јевтић се са овом релативно новијом кованицом (у поређењу са знатно старијим хришћанским учењем) никада није слагао. Духовност мора подразумевати присуство вере! Уосталом, духовност је резултат Оваплоћења, ипостасно сједињење божанства и човечанства.

Са становишта хришћанског, постоји разлика између духовног и душевног. „Грађанска духовност“ у најбољем случају може бити схваћена као душевност. У најгорем случају као богоборство, толико пута виђено у историји човечанства.

То је клањање боголиком човеку, а не човеколиком Богу.

Кустурица се одужио Андрићу на начин како то Срби раније нису учинили, подижући му град на ушћу Рзава у Дрину и оснивајући институт. Зидајући цркву светог кнеза Лазара у средишту Андрићграда, показао и да су му погледи Атанасија Јевтића пречи од милости Џорџа Сороша. Косовско предање се захваљујући томе наставља, надовезује преко Његоша и Младе Босне до нашег доба.

Ако памћење служи мало старије, сетиће се да су злуради коментари по „србијанској чаршији“ о Емиру Кустурици почели већ након „Дома за вешање“, јер нас „представља као Циганмалу“.

Оставило је то отисак, тако да се и данас помиње. Затим се наставило везивањем његовог имена за Слободана Милошевића (тај сусрет, иначе, Кустурица описује у својој књизи), што треба да значи и да је подржавалац свега онога што Милошевић и јесте и није био, али му је у међувремену у западним интерпретацијама скоријих историјских догађаја – приписано.

Након тога је постао све остало, све што стаје у оно када га аутошовинисти назову Немања!

Шта се у то све остало може сместити, ту је само небо граница. Јер, Емир бејаше проблем због „анти-митлјуропског циганмалисања“ и противјугословенског србовања, а Немања је већ проблем за „грађанску духовност“, што је далеко опасније.

Упркос томе, Кустурица је следио знакове поред пута, трагао за духовним, имао своју визију, ишао за исправним, из „подрума историје“ вадио на светлост дана оно што су режими свих режима били решени да заувек ускладиште, похране, препусте забораву.

Институцију, име које звечи, није трошио зарад „посебних третмана“ и „привилегија“ у Кану, Венецији, по Унијама и Америкама, није ни ћутао зарад добијања нових награда и стицања звања. Водио је своју битку за очување вредности, против прекрајања историје.

Често против много надмоћнијих, у немогућим околностима, често и остављан од оних који су му требали бити савезници.

У „времену транзиције“ и „политичких велеобрта“ када су земљама у којима смо живели недостајале државне институције, па чак и смислене политике, појавио се Кустурица. Као што су пре њега то чинили Андрић, Селимовић, Црњански, Екмечић… И много нас задужио, као народ, као заједницу.

Толико, да се у овом тренутку не може ни сагледати. О томе ће, када дође време, свој суд дати неке нове генерације. До тада, нека остане траг да је било и оних који су рад Емира Кустурице сагледавали из нешто другачијег контекста, посматрајући ствари из мало шире перспективе.

Кустурица јесте посебан, оригиналан по много чему, па и по својим ставовима. Никога не оставља равнодушним. Стекао је одређено место, или ако потписници хоће – посебан третман – међу интелектуалцима и политичарима, код најразличитије могуће публике, и то широм света, није везано само за нашу „балканску авлију“.

И шта у томе има спорно?

Такав статус је зарадио, није га купио, није га никоме отео, није до њега дошао гласањем по комитетима унутар режима свих режима или преваром. Свиђало се то некоме или не, Кустурица је постао и опстао. Када неко постане, његов је утицај на шире процесе – дубок. Не тиче се само културе у ужем смислу, већ и друштва у ширем значењу.

Када неко опстане, тај дубок утицај га обично надживи. Причаће се о Кустурици и његовом делу још дуго.

И када падне режим свих режима.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.