ПОВРАТАК ВИДОВИТОМ ВИДОВИЋУ: СКУП ПОВОДОМ СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И ПЕТ ГОДИНА ОД ПРЕСЕЉЕЊА ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ФИЛОСОФА

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

НЕОПХОДНОСТ ДИЈАЛОГА

Србима је насушно потребан дијалог. Он није насртај на другог и наметање своје воље, него самопознање. Жарко Видовић је тим поводом био јасан:“Диалог није критика, ни полемика у којој бисмо саговорника уверавали у то ко је он и шта је он! него подстицајни феномен самокритике у диалогу, јер критику препусти саговорнику, да сам о себи мисли (и говори) самокритику…Јер спознаја човека –истина о човеку, права антропологија–је могућа једно као самоспознаја!У томе је величина платонизма!

Човек може бити предмет чина или поступка, али самом себи. То опредмећење самог себе је –слобода! у аскези, самоодрицању, жртви, самокритици, самокажњавању, самонаграђивању, самохвалисању, самокуђењу–већ према томе до какве представе о себи је дошао човек у напору самоспознаје или самопосматрања, самоопажаја.

Наиме, лекар о болеснику може знати само оно што му болесник –на било који начин, било којим знаком– нешто каже.Симптоми болести су језик болесников! тако да терапеут треба, као и болесник, да заиста „отвори уста, исплази језик“, јер као што је језик телесни заиста показатељ болести телесне, тако је и језик душевни( тј. сам говор) показатељ здравља и болести душе.Сва лекарева сазнања, као и болесникова освешћења, су плод диалога. А да ли ми зиста знамо шта је диалог?“

Видовићево питање је, ових дана, добило прави одговор.

СКУП У ИНСТИТУТУ ЗА КЊИЖЕВНОСТ

Скуп одржан 18. новембра у Институту за књижевност у Београду, где је српски философ, тумач књижевности и историје радио до 1986. године, одвијао се под називом „Жарко Видовић као мислилац књижевности и културе“. После топлог обраћања учесницима скупа челника Института, Бојана Јовића, који се сећао срдачности великог покојника, а нарочито његовог поштовања према младима и њиховом раду, чули смо и уводне речи Драгана Хамовића:“Видовићево је тло медитеранско, чији је изданак византијска цивилизација. Највиша вредност и смисао те цивилизације представља хармонија са заједницом у којој уметникова личност надживљава своју смртну индивидуу, у надвременој духовној заједници. Видовићева потрага за заветном свешћу, која нас одржава преко личног времена, наилази на упориште у интегралној личности Његошевој, у чијем се песништву изнова потврђује онај завет успостављен на Жичком сабору 1221. године – пре тачно осам столећа дакле – оверен у Лазаревом, Косовском завету и његовим бескрвним и крвним посведочењима до дан-данас. Историја јесте надвреме, према Видовићу, недоступна науци и метафизици, али доступна поезији, историјској свести и вери.“

МИЛОШ КОВИЋ. ВИДОВИЋ ЈЕ МИСЛИЛАЦ С ОНЕ СТРАНЕ ХОРИЗОНТА ЕПОХЕ

Присутнима се обратио Милош Ковић, који се осврнуо на дело Жарка Видовића као историософа. Видовић је, истакао је он, у нашу културу ушао сагледавајући све последице секуларизације која је у Срба спроведена ради југословенске унификације, а што су својевремено подржали значајни умови, попут Стојана Новаковића и Јована Скерлића. За разлику од нашег највећег историчара, Милорада Екмечића, који је сматрао да је религијски национализам („национализам судњег дана“ ) препрека јужнословенској интеграцији, Видовић је пошао од препоставке да су верски иденитети народа стварност од које не треба бежати, поготово што су Срби заветна заједница чији идентитет уобличава православна вера и литургијски етос. На Видовића су, каже Ковић, утицали пре свега историчари уметности, попут Милана Кашанина, Светозара Радојчића и Александра Дерока, који су, на основу свог истраживачког искуства, знали да је интеграција српског народа била немогућа без Цркве. Бавећи се нашим медитеранским и панонским трајањем, историософијом европских и српских установа, Његошем и Косовским заветом у новом веку, Видовић је показао да су Срби преко Саве и Дунава после Велике сеобе свагда били дошљаци који морају да се доказују и бране своје право на постојање. Иако није био историчар – фактограф ( наравно, трудио се да се држи проверених чињеница ), Видовић је, као историософ, Србима подарио откровење смисла као превазилажење хоризонта епохе.

ЊЕГОШ И ВИДОВИЋ: РАЗМИШЉАЊА БОГДАНА ЗЛАТИЋА

Богдан Златић се присутнима обратио својим радом о Видовићевом путу ка Његошу, о коме је оставио око две и по хиљаде страна тумачења ( очекује се петотоминик ):“Жарко Видовић је врло рано почео да преиспитује своју школску ученост и поглед на свет, почевши од марксизма и западне метафизике, па све до вредносних судова Новог века као феномена европске цивилизације. Студијом о Његошу он довршава период свог сазревања као мислилац културе. Видовић прилази Његошу као последњем песнику старе српске књижевности, односно баштинику византијских (медитеранских) вредности српске културе, али и као првом књижевнику грађанске књижевне епохе који се суштински супротставља Новом веку. Приступивши Његошевом песништву као историчар цивилизације Видовић у овој студији систематски и темељно открива све слабости нововековне културе.
Видовић испитује Косовски завет као суштину начела историје српске нације и његов однос према нововековљу и долази до закључка да је Косовски завет као смисао српске историје у најдубљем сукобу са бесмислом нововековне, метафизичке културе. Све у нововековној култури Срба делује против завета. Српска нација је заветна заједница а не језичка. Обнова Пећке патријаршије је значајна јер омогућује да црква, која је одвојена од државе (турских институција), створи нацију уз помоћ манастира који стварају Косовски завет као свештено-поетско осећање. Косовски завет је настао преношењем монашког завета (Пећке патријаршије, светосавског престола) у Крајину, међу племенске главаре војне крајне, у народ, међу гусларе, по манастирским славама. Косовски завет настаје хармонијом (сагласношћу) Пећке патријаршоје и војних крајина.“

НА ПУТУ КА ЕРДАБОВУ: НИКОЛА МАРИНКОВИЋ И ЂОРЂЕ ОРСИЋ

Осврћући се на књигу биобиблиографских записа Жарка Видовића, Никола Маринковић је рекао да нам предстоји озбиљно читање његових појмова, да би се они приближили будућим читаоцима. Интуитивно мишљење и асоцијативно повезивање појмова и догађаја су, сматра Мариновић, битни елементи Видовићеве методологије, усмерене ка читању смисла историје. Повезујући историјске догађаје са сакралним календаром, Видовић је био опредељен не толико за епско, колико за медитеранско цивилизацијско искуство Срба.
Срђан Орсић је присутне упознао са Видовићевом књигом „Романи Ђорђа Оцића/ Поетофилософија и коментари“, која се бавила Оцићевом прозом у контексту искуства Срба у сусрету са милитантним панонским римокатолицизмом. Ђорђе Оцић нас суочава са Србима од 1690. до 1998, када их следбеници Ватикана, масовно, протерују са вековних огњишта, довршавајући планове Павелића и НДХ. Увек будан над судбином свог народа, увек спреман да каже оно што мисли, Видовић је обратио нашу пажњу на Оцићеве романе о Ердабову ( Ердут – Даљ – Борово) као на вредна уметничка сведочанства о трагичном историјском искуству Срба који су на том простору живели.

НА ПУТЕВИМА НОВЕ НАУКЕ: ЈЕЛЕНА МИЉКОВИЋ МАТИЋ

Етнолог и антрополог Јелена Миљковић Матић сматра да је, на основу Видовићеве методологије, могуће утемељити сасвим нов и свеж приступ науци. Нова наука треба да буде „деатеизована“ и да се повеже са вером, душом и смислом. За разлику од спољашњег приступа стварности, помоћу чула и разума, Видовић нам нуди познање осећањима, пре свега путем љубави и дивљења складу који је Бог саздао. Његово улажење у контемплативну надсвест надахњујуће је за будућност. Нова, незападна епистемологија могла би да нам помогне да на други начин сагледамо и себе и свет. За Србе је, тврдио је Видовић, важно да схвате да су, као хришћани, гоњена, логорашка нација, а да се не лишавају трезвености занети епским оптимизмом који се често претвара у сујету конвертитства или пораз тамо где се очекује победа. Истински родољубиви научник, Видовић је, сматра Јелена Миљковић Матић, ишао путем Вука Караџића и Јована Цвијића.

ДЕЈАНА ОЦИЋ И ВИДОВИЋЕВО ЗАВЕШТАЊЕ

Дејана Оцић (која се, као кћи Ђорђа Оцића, са Видовићем сретала од детињства) у свом обраћању је указала на чињеницу да јој је блаженопочивши мислилац 2013. године на старање предао рукопис „Српско – европског речника трансцеденције“, називајући га својим saldo mortale. Књига, која би ускоро требало да угледа светлост дана у издању Задужбине Жарка Видовића, одређује положај Срба у културној историји Европе. Предмет мишљења, по Видовићу, може бити само сопствено искуство, а задатак духа је превазилажење бића. Сматрајући да је уметност ( поезија, роман, сликарство ) пут ка познању, тврдећи да дводимензионално епско није исто што и катарзично трагедијско, Видовић нас је, истакла је Дејана Оцић, позивао из прошлости у надвреме и учио нас путевима опстанка. Она је својевремено о Видовићу записала:“Прва моја детиња чуђења у вези са Жарком Видовићем беху сабрана у питању: „Како неко потпуно седе косе као што је његова може бити тако насмејан као што је он?” Касније, слушајући о његовим животним искуствима, то питање је преобликовано: „Да ли је могуће да неко ко је толико пропатио уме и може да буде толико радостан?” Током студија филозофије, од којих ме је Жарко ватрено одговарао, почех да размишљам о његовој улози у српској култури: „Откуд то да је аутентични савремени српски мислилац толико мало присутан на званичној филозофској и, уопште, интелектуалној и културној сцени а да за то нимало не мари?” У свом га искуству слушам, гледам, али слушам и о њему… Беле косе, ведра лица, живих покрета – зрачи светлошћу. Промишљајући трансценденцију, понашао се понекад и детиње: „мудрост невиности и невиност мудрости”. Умео је, без икаквог зазора, да заподене разговор са непознатим пролазницима, подстакнут нечим у њиховом ставу или понашању. Реаговао је на личности. Радо се упуштао у дијалог личности. – Чика Жарко, како сте побегли из логора? – Тако што сам се, сваког секунда од када сам у логор доспео, припремао за тих пет минута када ће ми се указати прилика за бекство. Рекао је то тако као да је из логора једноставно побећи, и као да о том самом чину нема много шта да се каже. Ако је и имало шта да се каже о самом бекству, Жарко је и то, као што је чинио и са свим осталим, преточио у реч о свом искуству тога бекства. О сећању на то осећање. Из тога његовог искуства, трајањем његовог бурног живота и стицањем других искустава али и разумевањем искустава других, развила се и његова реч о искуству логорашком, о искуству породичном, историјском и националном. У том дијалогу (да, Жарко је дијалог водио и с децом и младима!) не сазнадох за детаље тога бекства, али ми се тада откри да је искуство логора и бекства примењиво и на друга и другачија животна искуства. У сећању ми заувек остаде сачувано и с каквим је миром Жарко то изговорио, он који је не једном избегао смрт, а, чини се, ниједном није избегао слободу да изговори оно што је о нечем мислио или осећао.“

То је била велика слобода у Христу.

БУДУЋИ ЗАДАЦИ

Скупу су присустовали и сарадници пријатељи свима омиљеног Деда Жарета, који су својим сведочењима и дијалогом са учесницима скупа дали додатну свежину духовној гозби којој смо присуствовали. Снимци са скупа доступни су на сајту Института, и вреди их погледати.(1) Остало нам је да чекамо зборик радова о Видовићу и да наставимо помно читање његовог дела.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ (Шира верзија текста објављеног у „Печату“ 26.11.2021. године)

1. https://www.youtube.com/channel/UCn7UghNv03_04TtrNz3RqjQ/videos