Пол Антоан: СРБИЈА НА СИСТЕМАТСКОМ ПРЕГЛЕДУ

Фото Приватна архива

Често себи постављам питање шта је то Србија. Ако потражимо одговор на Википедији прво што ћемо запазити јесте да је реч о прилично малој земљи. Уколико питамо  политичаре из Брисела рећи ће нам да је Србија дестабилизујући фактор, смештена у региону под надимком „Латинска Европа“, пре свега због повезаности криминала и власти, али и неукротиве силе homo balcanicus-а. Место у коме није препоручљиво фармацеутским компанијама да инвестирају јер тамошњи народ одбија да се повинује ковид хистерији. Србија је сигурно најпрепознатљивија по успешним спортистима, али након аустралијске депортације Новака Ђоковића, мејнстрим медији су и то успели да дискредитују.

За скромног познаваоца балканских прилика, најбоља дефиниција Србије је она коју сам прочитао на једном графиту у Москви: „Слава Србији, малој земљи са великим људима – Косово је Србија.“ По мени, Србија није само географска одредница, она је духовно уточиште која оплемењује све њене житеље. Због тога волим да гледам на Србију као на сложени организам, заокружену целину са свим виталним органима.

У том контексту, најважнији орган Србије, њено срце несумњиво је Црна Гора и њена вековна идеја која се тако савршено кристализовала у лику и делу великог Његоша. Црна Гора је једина словенска територија која никада није била потпуно освојена. Славну Кијевску Русију покорили су Монголо-татари, а витешке Западне Словене на челу са великоморавским кнезом Растиславом Немачки Рајх. Неки су се ослободили, неки су и даље под туђом чизмом, али срце Србије за време османске окупације Балкана храбро је куцало само са једним циљем – да ослободи српство и врати му достојанство. Стога Његош позива свој народ, али и више силе: „Здружите се громи и потреси и земљи српској друго лице дајте“. Кроз целу своју историју црногорско чојство и јунаштво будило је успавану Србију, пумпало организам узаврелом крвљу и иницирало друштвене промене. Није случајно „отац Србије“, велики Карађорђе пореклом „од Подгорице, испод Црне Горе“. На жалост, страшно разочарење уследиће почетком XXI веку након лажног референдума и усташке србофобије званичне Подгорице – непријатељ је успео да сломи срце Србије у правом смислу речи.

Kада срце закаже функције мозга отказују јер нема довољно кисеоника. Такав је случај данас са Београдом – местом велике концетрације друштвених  институција али без стратегије, нових концепата, идеја, политичких програма, младих људи. Сви се задовољавају личним статусом  и националним статусом кандидата за ЕУ.  Политичке елите усвајају бриселске директиве и одржавају паланачки status quo, о српском препороду ни речи. Београд као да се руководи логиком проститутке навучене на иглу, неспособну да организује свој живот и самостално изађе у свет. Преко ноћи, кришом распродаје своју имовину, истом оном који је прегазио цвет њене младости и пре само пар година тако мучки силовао. Заузврат, наркотици у виду жутих звездица одржавају је под константном  анестезијом.

У новим, хибридним формама ратовања ментална снага је од пресудне важности, а глава је та која мора да промени перцепцију и креира нови имиџ. Имајући у виду предстојеће геополитичке потресе, последњи је моменат да се друштвено-политички процеси у Србији покрену са мртве тачке.

Покретачка снага Србије налази се са оне стране Дрине. У то сам се уверио када сам заједно са делегацијом француских политичара присуствовао прослави Дана Републике Српске у Бања Луци. У очима официра (оба пола) видео сам чврсту одлучност и жељу да се сачува не само Република Српска већ и целокупни српски род где год се он налазио. Тај маркантни херцеговачки психолошки тип по мом мишљењу преовладао је Републиком Српском и постао жила куцавица који покреће целокупни организам. Херцеговце живот није мазио, од Невесињске пушке и аустроугарске окупације 1878 године, босански Срби стопили су се са херцеговачким каменом како би зауставили германски Drang nach Osten и својом крвљу сачували „кључ Оријента“ – други назив за Босну који је користио аустроугарски министар спољних послова Ђула Андраши. Геополитичка трења  направили су од Херцеговаца праве громаде. До дана данашњег они непоколебљиво стоје,  налик кречњачким стенама и споменику на Сутјесци , очи у очи са колективним Западом. Са таквим људима, њиховом физичком и психичком спремом кичма Србије остаје усправна, без обзира  што су витални органи на реанимацији.

Иво Андрић сматрао је да је Дрина вековима, много пре ћуприје Мехмед-паше Соколовића спајала народе, никада раздвајала. Сваки део реке, посебно онај код Вишеграда али и Лознице има функцију пршљена којег треба чувати и неговати. Дрина је симбол српског јединства на исти начин на који је то река Висла за Пољаке. Из тог разлога, сваки пут када чујем пријатељску фразу: Serbians have a spine, сетим се реке Дрине и српског марша из Првог светског рата. Непријатељ је давно схватио да је немогуће војним путем сломити кичму српског народа, отуда Рио Тинто и покушај економског поробљавања. На сву срећу, српско колективно несвесно активирало је рефлекс самоодбране. Велики број људи изашао је на улице, а противничка страна приморана је на повлачење.

Када је реч о части и престижу Србија се тренутно налази у незавидној позицији, посебно након прљаве кампање деведесетих и изручења бивших председника и генерала. У аналима светске историји остаће забележена издаја политичара који су дошли на власт након „обојене револуције“ 5. октобра. Хашки затвореници, да нису убијени или на доживотној робији данас би без обзира на године суверено предводили Србију. Издаја посебно боли сада, када је постало више него очигледно да је Србија деведесетих усамљено стајала на страни истине и правде, да је њена одбрана од НАТО агресије заправо библијска прича добра и зла, митолошке борбе Давида и Голијата. Лако је сада  руском медведу након дубоког сна да докусури Голијата. Њега је ипак први оборио српски Давид који по узору на фирентинског сада треба да започне нову ренесансу и преузме кормило над посрнулом европском цивилизацијом.

Сваки организам дефинише његова душа. У случају Србије то је свакако насилно узурпирано Косово и Метохија. Међутим, када говоримо о души имамо у виду пре свега нематеријалне категорије. Стога, окупација Косова и Метохије никако не може одвојити душу од организма, она може само додатно подстаћи на трагање за истином која је у овом тренутку пред вулканском ерупцијом. Косовски преседан (душа) саблазно прелеће ваздушни простор многих држава и враћа се као бумеранг његовом инквизитору који би најрадије све да заборави. Међутим, велики играчи на међународној арени све чешће се присећају косовског преседана и користе га као кључни аргумент за смену западноцентричног поретка. Српска душа обухватила је читаву планету, она надахњује нове снаге у борби за равноправни и праведнији свет. У тој борби, игром судбине Србија има улогу ударног копља које ће након убедљиве победе добити почасно место у пантеону модерне светске историје.

Резултати систематског прегледа помало су контрадикторни. Са једне стране, витални органи практично не показују знаке живота, кичма је усправна, рефлекс на спољне надражаје очуван али неартикулисан. Са друге стране, постоји нека виша сила која једноставно не допушта српској души да напусти овај свет. Она, као у неком међупростору, облеће око планете и чека погодан тренутак да врати живот свом телу. За сада, духовни чиниоци превлађују над физичким и остављају наду да Србија може васкрснути као Феникс, по формули Ramonda nathaliae. Оног тренутка када се срце, глава и мишићи потпуно опораве, а затим синхронизују свој рад, српски културни код морално ће се уздићи изнад Истока и Запада и пасионирано упустити у изградњу Велике Евро(и)азије, нове друштвене парадигме која долази на смену техно-фашистичкој диктатури. До тада, моја забрана уласка на територију Косова и Метохије биће укинута и ја ћу слободно моћи да запалим свећу српским јунацима на светој земљи – Косову Пољу. Балкан мора постати место сусрета, никако не сукоба цивилизација.

Пол Антоан (Paul Antoine) је магистрирао историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду и међународне односе на Универзитету у Лондону. Такође је студирао у Русији на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Генерални је секретар и оснивач Француског удружења за мир на Косову, организације која у Француској организује конференције и различите догађаје за промоцију српске културе на Косову и Метохији. Организовао је путовање за више француских политичара на Косово и Метохију и у Републику Српску, где су се, између осталих, састали са водећим политичарима Републике Српске и српским православним вођама на Косову и Метохији. Због подршке Србима на КиМ,  од стране Приштине забрањен му је улазак на «Косово».

Текст је први пут објављен на Искри.

Превод Матија Малешевић

novosti.rs