ПИСМО ДУШАНА КОСАНОВИЋА РУСИЈИ: Руски народ налази се у својеврсном Кафкином процесу! 

Јавио ми се мој пријатељ, Србин из Хрватске, Душан Косановић, и каже:“Поштовани и драги пријатељу, обраћам ти се са потпуним повјерењем, као и увијек до сада, а са једном необичном молбом, односно, „Писмом подршке“ које се налази у ПДФ формату уз ово електронско писмо.

О чему се ту ради, наш се братски руски народ налази у својеврсном Кафкином процесу, а ја сам написао писмо које немам коме ауторитативном или мјеродавном субјекту да предам. У овоме случају, препарирана јавност није адекватан адресат, већ је то нетко коме ће то нешто да значи, да се зна да нисмо сви на Западу, точније у Хрватској – зли дуси!“

И ево шта каже:“Поштована браћо у Христу и моји драги пријатељи, не могу Вам руком написати писмо и послати поштом, јер због наметнутих неуставних мјера парадржавног апарата, не могу физички ући у зграду Поште. Онда користим овај електронски облик комуникације, како бих Вам у неколико ријечи саопћио, да својом православном душом и својим српским разумом, у цијелости подржавам часни и храбри руски народ у борби за опстанак на свом огњишту, као и што стопроцентно подржавам руску вањску политику, коју творе стрпљиве и мудре философске душе, као што су предсједник РФ Владимир В. Путин, министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров и генерал армије и министар одбране РФ Сергеј Шојгу! У потпуности сам русофил, јер живим до ногу учитеља као што су Павел Флоренски и Иван Иљин, уживам у нектару великог Ф. М. Достојевског и А. П. Чехова, Светог Серафима Саровског и Архимандрита Спиридона Кисљакова, као и других великих руских духовника, мислиоца и ствараоца. Желим на крају истаћи, живим у Хрватској, у којој смо ја и мој отац, још почетком деведесетих година, добили отказе у творници, само јер смо православни Срби, а самим тиме смо постали обесправљени и без средстава за живот; преживљавам и данас уз Хрвате, не заборавимо, који су и под Наполеоном и под Хитлером ратовали против руског народа, а и данас у 2022. години, медијском се пропагандом од руског народа стварају непријатељи, а овдашњи се вашингтонски башибозук и бриселске подрепне мухе, предиктивно програмирају за антихришћански рат, дакако, под прешутним одобравањем хрватских саборских гаулајтера. Свако добро, јер на руском народу богоносаца, лежи нада у мирну будућност свијета!“

Како данас мисли Косановић,  тако је, 1918, у крфском „Забавнику“, певао Хрват југословенског опредељења, Тин Ујевић, у песми „Русији Русија“.

Мајко свом племену какву ја сам снио

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

 

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

 

И синовске очи које јур видјеше

пожар царске Москве и огромне распе,

храбро проматрају гдје се у прах креше

креч твојих палата над гримиз-Хидаспе;

 

и гдје крилом огња ударене круне

пропадају у мрак крвавога блата,

и гдје славу царства, сада царство буне,

црвена и црна, помрчина хвата.

 

Али прасак бакље или звијезда кријеса,

и сва ова магла, и сва ова тама,

тешко да ће скрити висока небеса

још бескрајно чиста над тим могилама;

 

сутоне, и јутра препуна уздања,

жамор млада лисја, росу водоскока,

и светиње зора и пеане грања,

и сву пашу нашег очараног ока.

 

– Умрла си данас. Но ускрсну опет

као онај лабуд Глобуса на Крсту

што, попљуван, стучен, израњен и пропет,

чува тајну чуда у божанском прсту,

 

невина за наду других покољења,

за сутрашње твоје златне Петрограде,

гдје у складу пјесме дивљи громор јења

што, на ужас свијету, сазда Барикаде.

 

Васиона мајко густих покрајина,

твоје срце жарко грије цијелу земљу,

у човјеку сваком има родна сина

анђео Славенства у старинском Кремљу;

 

али ништа славно, ништа тако моћно

од Истока рујна до рујна Запада,

као, и у вријеме сутонско и ноћно,

пробуђена свјесна и исконска Нада.

 

Јер ако су многи побједници пали,

и ако су зашли цари што владаше,

благо оној сјенци што је људство жали,

благо тој авети ком се кривци плаше;

 

и јер више него ријечи и срицања,

и јер више него једнодневни жамор,

један кратки натпис вјековно озвања

достојно усјечен у бесмртни мрамор.

 

Не сувишна плача за блаженим одром

(мојих тајних суза вишњи бог је јемац),

но молитва срца овом Своду модром:

уздах, клетву тежак: Славен није Нијемац!

 

Бескрајна, незнана, мраком сакривена,

чувај своју бакљу за луч Нараштаја;

буди добра мајка, што си тужна жена,

слушај кратки вапај наших свих вапаја:

 

Мајко свом Племену какву ја сам снио

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа,

 

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне у срцу дубоком.