PERSONA NON GRATA: РУСИЈА И ИСТОЧНОЕВРОПСКИ ТАБАКИ
Вест специјалних служби Русије и Белорусије о покушај пуча у Белорусији, око подне 17. априла 2021. године је у јавности прогресивног света одјекнула као бомба. Било је очигледно да је све рађено под покровитељством Америке и да је наредба о уклањању лидера једне суверене државе могла стићи само са врха власти САД.
Онај ко иоле познаје начин рада специјалних служби, зна да оне у јавност никада не износе ни претпоставку, ако она већ нема чврсте доказе. Западни медији који једва чекају сличне вести, су овог пута реаговале млако и вест о планираном атентату на Александра Лукашенка и његову породицу су пренеле онако „успут“. Требало је реаговати муњевито и наћи начина да се та вест „покрије“ другом, такође сензационалном, па макар и лажном. „Амери“ за такве и сличне маневре (а нарочито за ометање изградње Северног тока 2, увек имају „кеца у рукаву“, а да ли је кец треф, пик, или каро зависи од случаја. (Једино је сигурно да није херц, јер за „херц“ ипак треба имати срце).
Истог дана у вечерњим сатима је, као чупавац из кутије, искочила вест да су у Чешкој 18 руских дипломата проглашени непожељним особама. Разлог? Објашњење склепано на брзу руку: „умешаности руских обавештајаца у експлозију на складишту муниције у чешком селу Врбетице 2014. Године“!!? Обавештајци, нико други до Петров и Баширов. Oни исти за које се рекло да су употребили бојни отров „новичок“ и отровали шпијуна Скрипаља и његову кћер у Лондону, 2018. године. Од овог 17. априла је прошло већ три недеље и можемо констатовати да се о атентату на Лукашенка пише и прича све мање, а о случају експлозије од пре целих седам година, све више. Једина је утеха што руске обавештајне службе знају и памте више и дуже него што мислимо.
Ко ма и површно прати актуелне политичке догађаје у западном свету, не може а да не констатује силну антируску политичку реторику и не само реторику, него и активности, које су априла ове године посебно оживеле у Чешкој. Осим активности чешких званичника и првих лица државе, покренуо се и народ.
Претпоследњег дана априла је око десет хиљада становника Прага изашло на Вацлавски трг да изрази свој протест против „проруске политике“ председника Чешке, Милоша Земана. Многи учесници митинга су држали плакате са антируским паролама. „Повод и разлог“ за овај протест је то што се Земан, као председник државе „дрзнуо“ да посумња у напрасно откриће званичних истражних органа у Чешкој да су фамозни „руски агенти Петров и Баширов“ дигли у ваздух складиште муниције у чешком селу Врбетице, још 2014 године.
Експлозија складишта муниције у Врбетици 2014. годинеЗаборавило се то да су тада, 2014. године, чешки истражни органи констатовали да је експлозија последица нехата, као и чињеница да су дан пре експлозије радници били обавештени да следећег дана не треба да дођу на посао, да је случај без конкретних доказа већ стављен ad akta. Веома интересантно је и то да је складиште оружја било у власништву држављанина Бугарске, који је одатле продавао оружје у Сирију и друге ратне зоне у свету иако је у ЕУ постављен ембарго на продају оружја земљама у којима су ратни сукоби. Посебно опомиње и то што је на том складишту било оружја чија је употреба забрањена у целом свету. Све то је било ускладиштено у једној држави ЕУ, а продавао је оружје грађанин друге ЕУ државе. Сетимо се само колико ЕУ прича о поштењу у свим областима живота и рада, и сазнавајући у све већим количинама овакве „работе“ исте ЕУ, човек не може да не узвикне: „Ко о чему ЕУ о поштењу“!.
Није никакав проблем досетити се да је до овог изненадног „открића“ дошло под америчком лупом, јер то потврђују и последице: са тендера за изградњу нуклеарне електро централе у Чешкој је избачена руска фирма „РОСАТОМ“ и сада је апсолутни фаворит амерички „Вестингхаус“, затим није остварен уговор о куповини вакцина „Спутњик“ (требао је да буде потписан 19. априла), а о последицама агитације против гасовода „Северни ток 2“ и директне конфронтације са западном Европом (Немачком) којој ни мало не одговара ометање радова на овом гигантском пројекту, ће се тек сазнати. Једноставно речено, Чешка је највероватније пуцала себи у ногу, мада не мора да значи. Политичка ситуација у западној Европи је веома мутна, а Чешка прилагодљива.
Историја сведочи да Чеси знају да се приклоне новом газди, да, врло покорно подвију реп и да вредно раде у својим фабрикама, нарочито у фабрикама оружја. Тако су и сада митингом против свог председника који је само рекао да не треба журити са оптужбама против Русије и да у истражном поступку о експлозији у Врбетици има више верзија, пожурили да искажу своју оданост новом газди и покровитељу, Сједињеним Америчким Државама. Американцима овог пута није пошло за руком да у општу хајку против Русије, започету помоћу чешких дипломатских „егзибиција“ укључи и веће државе као што је Немачка и Француска, али оно што им је пошло за руком је да су привремено консолидовали део источно европских држава, некада припаднице Варшавског пакта. Ако су се раније жалиле на руску агресивност само прибалтичке земље и Пољаци, сада (Украјина кука стално-али је више нико не слуша), сада су у тај клуб ушли Чеси и Словаци“.
Тако су „младоевропске“ државе, ко мање, ко више подржале Чешку и у својим државицама објавиле руске дипломате непожељним персонама. Основан је својеврстан политички хор, који пева и који ће певати под диригентском палицом, наравно САД. Место солисте у том хору је сменљиво. Према потребама САД. Тренутно је на месту „првог гласа“ Чешка. Мање упућени се просто ишчуђавају и чују се чак и коментари: „Што је потребно Чесима да се „из чиста мира“ конфронтирају са Русијом. Ово питање би и било логично да нема неколико АЛИ!
Најпре, ово није први пут да Чешка на овај, или онај начин иступа против Русије, а да би се лакше схватили узроци таквог понашања, морамо се вратити који век уназад и сетити се битке код Беле горе. Наиме 1618. је започео чешки устанак против императора Фердинанда II Хабсбурга. Побуњеници су 28. септембра 1618. године, круну Чешке понудили вођи Евангелистичке уније Фридриху V, коју је његов отац и основао за заштиту протестантизма од агресивног католицизма у Светом Римском царству. Фредерик V је прихватио понуду и крунисан је за краља Чешке 4. новембра 1619. Назван је „зимски краљ“ јер му је одмах и речено да ће се на власти оджати само једну зиму, што се и десило.
Армија Католичке лиге је 1620. кренула на Праг. Одсудна битка се одиграла 8. новембра 1620. године код Беле горе. Фридриха V, су издaли његов таст, краљ Енглеске и Шкотске Јаков I и сопствене бивше присталице из Јевангелистичке уније, који су 1620. године, потписавши „Улмски договор“ допринели да 8. Новембра 1620. године чешка армија у Битки на Белој гори претрпи пораз, после кога је Фридрих V био принуђен да бежи. Пораз протестаната код Беле горе је кардинално променио однос снага у Европи у корист католицизма.
Питер Снајерс „Битка код Беле горе“ 1620. године
Они који се баве геополитиком и књижевношћу, руском нарочито, сетиће се се стихова из посланице „СЛОВЕНИМА“, великог руског песника, дипломате и сјајног геополитичара, Фјодора Ивановича Тјутчева:
И још нас муче старе боље…
Сећања тужна и данас море
Не прежалисмо Косово Поље
Нит’ пораз тешки код Беле горе.
Тјутчев је још у XI веку, у потпуности поимао и трагедију Косова, и то да је трагедија на Белој гори широм отворила врата за продирање католицизма у словенске земље.
У овом времеплову се зауставимо и у години 1938. То је око три века након пораза на Белој Гори. Тада је почела „борба“ Чеха против упада фашиста у Чешку, која је према Минхенском споразуму (30.09.1938.) била подељена између Немачке, Мађарске и Пољске. Шефови влада Немачке, Велике Британије, Француске и Италије су закључили уговор, понижавајући за Чешку, којим је наложено да се Немачкој преда стратешки и војно најбоље утврђени део Чехословачке Судетска област.
Чеси су стављени „пред свршен чин“ и сасвим мирно и без противљења су се са тим сложили. Хитлер је започео окупацију Чехословачке 14. марта 1939., а 15. марта су немачке јединице ушле у Праг. Већ 16. марта је држава била у потпуности окупирана и названа „Протекторат Бохемија и Моравија“. Треба напоменути да је у окупацији Чешке учествовала и Пољска и Мађарска.
За време потписивања Минхенског договора(30. септембар1938). Слева надесно:Чембрлен, Даладје, Хитлер; Мусолини и Ћано
Једини случај отпора појединачне чешке војне јединице, на окупацију од стране нацистичке Немачке се одиграо 14. марта 1939. Године. То је био чувени бој за Чајанкове касарне и прави херојски подвиг чешких војника на челу са својим командантом капетаном Карелом Павликом. Борба је била неравномерна и касарне су ипак предате Немцима. Војска је распуштена официрима је одређен кућни притвор, оружје и војна техника из касарне пребачени у Немачку. Карел Павлик је веровао да би тај отпор био детонатор све општег отпора чехословачке војске, али се то ипак није догодило.
Оно што је евидентно је да је огромна већина војника и официра ове касарне, или ушла у градске илегалне покрете отпора, или у партизанске јединице, или су пак одлазили у редове западних савезника и Црвене Армије. Сам Карел Павлик је у Острави ступио у организацију “За отаџбину” (Za Vlast), затим је прешао у Праг где се повезао са организацијом “Заштита нације” (Obrana národa). Издао га је Немцима, члан соколске организације JINDRA., сарадник Гестапо, професор Ладислав Ванек. Карел је упао у заседу из које је успео да се из извуче, али су га нашли пси трагачи Гестапоа. Иако је у тамници зверски мучен, није се сломио и није одао никог. Пребачен је у логор Маутхаузен, где га је 26. јануара 1942. године убио стражар. Горди Карел Павлик је остао веран себи и није хтео да се потчињава наредби есесовца. После рата је посмртно добио чин мајора, а након изласка Чехословачке из Варшавског пакта и чин пуковника. У помен подвига учесника одбране Чајанковских касарни је 1947. године искована монета, са датумом оснивања 8 Силеског пешачког пука Чехословачке армије (1918) и годином емисије (1947) стоји година „1939“, када је пук сам покушао да спаси част чешких војника.
Капетан Карел Павлик
Част Чеха и Словака су спашавали и студенти. Крајем октобра 1939. године на улицама Прага су одржане демонстрације студената против окупације. Певали су државну химну и узвикивали антинацистичке пароле. У току демострација је убијен студент медицине Јан Оплетал. На дан његове сахране, студенти су поново демонстрирали и немачка полиција је сурово угушила демнстрације. Већ 17. новембра исте године гестаповци су очистили протекторат „Бохемија и Моравија“ од тзв унутрашњег непријатеља. Ухапсили су 1267 студената од којих је дветоро истог дана погубљено, а остали су послати у концлогоре. Универзитети су затворени, а њихове зграде су прешле у власништво СС трупа. У сећање на подвиг и мучеништво чешких студената, 17. новембар је одређен за међународни дан студената.
Намеће се мисао да се „мала Чешка“ није могла супроставити војној армади Немачке. Ипак треба се подсетити да у то време немачка армија није имала ону снагу као две године касније, јер је које-како још 1938. поштовала ограничења која јој је наметао Версајски мир. Познато је да је чешка војна индустрија у то време по обиму била упоредива са француском или британском. Армија Чешке је била супер наоружана и ако се узме у обзир моћна Судетска утврда, Хитлерове шансе да заузме Праг су биле скоро минималне.
Чешка је тада била моћна држава у самом центру Европе, чији је војно-индустријски комплекс био један од водећих у западном свету, а оружане снаге у низу кључних показатеља готово да нису биле слабије од Вермахта. По броју савремених тенкова, Чешка је била супериорнија у односу на Немачку. Војних авиона је имала мање, али треба имати на уму да је значајан део авијације „луфтвафе“ био ангажован у грађанском рату у Шпанији. Илустрације ради, начелник Генералштаба врховне команде Вермахта, генерал-фелдмаршал Вилхелм Кајтел је на Међународном војном трибуналу у Нирнбергу , на питање „Да ли би Немачка напала Чехословачку 1938. године, да су западне земље подржале Праг“ –јасно одговорио: „Наравно да не би. Нисмо били довољно јаки са војне тачке гледишта. Циљ Минхенског договора је био избацити Русију из Европе, добити у времену и завршити посао наоружавања Немачке“. Ако се све ово има у виду није се могуће сложити са устаљеном тврдњом Чеха да су их тада издали „цинични Енглези и Французи-кукавице“. Пре свега Чешку су издали сами Чеси, који су тада имали милион војника и сјајно наоружање..
Заузевши Чешку, Хитлер је у своје руке добио не само потпуно употребљиво оружје чешке војске, већ и огроман број војних фабрика и изузетно вредно становништво! Чешко оружје и усрдна „марљивост“ Чеха су убили милионе совјетских, па и српских војника и цивила!
То свакако није крај приче о „храбрости“ Чеха. Њихов кукавички поступак се није завршио на предаји земље, него је настављен помагањем нацистичке солдатеске која је уништавала словенске народе и истребљивала Јевреје. Тако овај чин предаје престаје да буде само „лична ствар“ Чеха. То се једноставно нити може, нити сме заборавити.
Дан пре окупације Прага, немачки војни аташе је Берлину послао следећи извештај: “Све наше провокације су узалудне, јер Чеси једноставно не дозвољавају да их се провоцира. Кад пошаљемо наше људе на улицу да узвикују” Хајл Хитлер “, Чеси вичу са њима.
Кад натерамо наше људе да вичу “Доле република!” – вичу и Чеси са њима, а када ми кажемо нашем народу да треба да певају „Хорст Весел“ на улицама, (*Званична химна нацистичке партије) онда Чеси певају са њима.
Уз сву нашу жељу, не можемо изазвати ни најмањи инцидент таквим понашањем Чеха. … дали су нам све своје оружје … добили смо дивну тешку артиљерију.
И авијација је добра. У почетку нисмо могли ни сами да верујемо да ни један топ, ни један митраљез није онеспособљен за употребу. Није дигнуто у ваздух ни једно складиште муниције, није испражњена ниједна цистерна с горивом- све је предато у савршеном реду.
… Истовремено, су само један или два официра одбили да нам пруже руку. Сви остали су просто пузали на трбуху. Просто је одвратно имати такве противнике “. Наравно да су одвратнији Немачки нацисти, али су Чеси тим истим нацистима дали све што су имали, не само материјално, него у великој мери и морално.
Према прорачунима историчара Јурија Нерсесова, Хитлерова армада је само на почетку рата од Чеха просто „на тацни“ добила: 1,4 милиона пушака и пиштоља, четири хиљаде топова и минобацача, 1582 авиона, 885 лаких тенкова, 75 оклопних возила, 797 тенкова и 62.000 митраљеза. Педантни статистичари су израчунали да је Чешка помогла Хитлеру више него сви остали савезници заједно током целог рата. Када је Хитлер уграбио веома моћни економски потенцијал Чехословачке, Немачка је убрзала припреме за почетак Другог светског рата. Оклопна техника чешке производње је у немачким тенковским дивизијама првог ешелона на дан напада на СССР била заступљена са 25%.
Историчар-истраживач Дмириј Пјатахин пише о чувеном „ловцу на тенкове“ «Хетцер»: Аутор „Хецера“ је чувено предузеће ЧКД (Českomoravská Kolben-Daněk) у Прагу, које је за време окупације названо Boehmisch—Mahrish—Maschinenfabrik (BMM). Када се видело да ово предузеће не може да покрије све потребе Хитлерове армије, у помоћ производњи „Хецера“ је прискочила „Шкода“ из Плзења, која је добила наруџбину за 1000 нових машина. Немачка је са огромним поверењем у чешке произвођаче, наручила од њих и „чудо-оружје“ млазне ловце МЕ-262.
„ХЕЦЕРИ“ пред полазак на фронт
Сваки од машинских и оружарних центара је имао свој задатак. Тако је у и Брну чувена фабрика ватреног оружја „Збројовка“ (Zbrojovka) радила пуном паром. Чеси су марљиво производили оружје за Немачку до самог краја. Продуктивност рада индустријских радника није била нижа од немачке. Иако су многи чешки радници у војној индустрији, у знак протеста, ишли на посао у црним кошуљама, планови производње тенкова, пушака и граната су редовно пребацивани.
Морам још једном да подвучем да се намеће се закључак да су се Чеси својом марљивошћу спасили од могућег насиља и да у рату нису имали велике губитке, али се просто не може и не сме заобићи још један закључак, тежак, црн и страшан: да су опслуживали оне који су убили милионе људи, оних који су се тада бранили од агресије нацистичке Немачке и који су се борили против страшне авети зване нацизам. Оружје и авиони које су чешке фабрике произвеле за Хитлера су убјали патриоте и прогресивне људе и на Источном и на Западном фронту.
Муниција произведена у Чешкој за нацистичку армију
Не може се рећи да на чешким фабрикама није било појединачних саботажа. До избијања рата, само током 1939. године је на територији Чехословачке одржано 25 штрајкова у 31 индустријском предузећу. Током борби за град Тури (Естонска ССР) 20. јула 1941. године, примећено је да многе мине које су испаљивале немачке трупе нису експлодирале. Током њиховог проучавања утврђено је да су мине, уместо експлозива, напуњене песком. У једној од њих је био папир са поруком чехословачких радника: „помажемо колико можемо“. Све то ипак није утицало на мењање опште слике и сасвим логично Чешку називају „Ковачница Трећег Рајха“.
Прогресивни, антинацистички политичари у Чехословачкој, су били принуђени да, након окупације земље емигрирају. Тако је други председник ове државе, Едвард Бенеш на почетку рата пребегао у Лондон, где је основана Влада Чехословачке у емиграцији, коју су подржавали и САД и СССР и други чланови антихитлеровске коалиције. Ова влада је склопила низ споразума са СССР на чијој територији су формиране војне јединице састављене од Чеха и Словака, које су се заједно са Совјетима бориле против Хитлера.
У Прагу је за намесника протектората био одређен Рајнхард Хајдрих који је један од идејних твораца концентрационих логора, затим организатор „Кристалне ноћи“ и ватрени присталица идеје уништења свих јевреја у Европи. Добио је надимке „Прашки касапин“ и „Бог Смрти“. Убеђени расиста сматрао је Чехословачки народ чирем на телу Европе и није се либио да то јавно изговара. За својих 38 година је направио вртоглаву каријеру. У Прагу и целом протекторату је завео ред и био је толико сигуран у свој успех да се често кретао слободно, без специјалног обезбеђења
Тако је и постао лака мета и жртва атентатора који су се обучавали у Енглеској и падобранима убачени недалеко од Прага. На њега је 27. маја извршен атентат. Најпре су покушали да га убију из ватреног оружја, али је заказала аутоматска пушка. Када је изгледало да је све пропало, један од тројице атентатора је на ауто бацио гранату. Хајдрих је био тешко рањен и 9 јуна 1942. године умро у болници од последица сепсе. Истог дана је уследила страшна одмазда: јединице немачке полиције у сарадњи са чешком жандармеријом су потпуно блокирале село Лидице. Требало је осветити Хитлеровог љубимца Хајдриха.
У селу Лидице су тог дана убијени сви мушкарци старији од 15 година (172), жене су отеране у концлогоре (195), њих 52 су убијене, или умрле у логору. 82 деце, 42 дечака и 40 девојчица су угушена у гасној комори логора смрти недалеко од Хелмно. Збрисано је са лица земље још једно село, Лежаки, где су убијени сви становници осим 13 деце која су била млађа од године дана јер су била погодна за понемчавање, како не би били саставни део оне супстанце коју је Хајндрих називао „чир“. Када се погледа споменик дечјим жртвама у селу Лидице, престаје моћ говора. Међутим Чеси ту моћ нису изгубили.
СПОМЕНИК ДЕЦИ које су угушили немачки фашисти У СЕЛУ ЛИДИЦЕ
Двадесетак дана после страшне трагедије у Лидицама и Лежаки у Прагу се догодило нешто, што не улази у оквире здравог разума. У Националном позоришту Прага се састала стваралачка елита чешке интелигенције која је на том скупу здушно стала уз Хитлера. Сала где се одржавао тај скуп се орила од ватрених говора и узвика „Хајл Хитлер“. Звучи невероватно, али то је био само почетак. Већ за пар дана, тачније, трећег јула исте 1942. године, на Вацлавском тргу у Прагу је одржан митинг, на коме се из грла 200 хиљада људи орило „Хајл Хитлер“! Председник Гаха, премијер Крејчи и актуелни министри су клицали: „Живео, наш вођа Адолф Хитлер! Живела велелепна војна немачка сила! Живела чешка будућност“.
Ако се оваква национална несвест може условно речено оправдати страхом за опстанак, чиме се може објаснити поступак издавачке куће „Наша армија“ из Прага која је за 2021. Годину издала календар са портретима Адолфа Хитлера, Хенриха Химлера, Адолфа Ајмана, Јозефа Менгел и других нацистичких крвника. Истина, календар је након протеста прогресивног дела средстава јавног информисања у Чешкој и ван ње забрањен за продају, али је дељен и подељен беплатно. Нико није кривично кажњен, јер то није предвиђено законима Чешке.
Клендар за 2021. годину делио се у Прагу бесплатно
Из ког „страха“ је уклоњен споменика Маршалу Ивану Коњеву у Прагу, почетком априла 2020. године. Споменик је свечано откривен 1980.
Маршал Иван Степанович Коњев је за време Другог светског рата командовао Првим украјинским фронтом. Његова армија је ослободила концлогоре Аушвиц и Терезин, учествовала у јуришу на Берлин, и учествовала у „Прашкој операцији“ чији је резултат био коначно уништење немачке војне групације у Чехословачкој. Генерал Коњев се са армијом вратио из Берлина да ослобађа Праг од злочинаца, од крвника која је у гасним коморама угушила децу Лидицама и Лежаки.
Чешка влада није могла да забрани вандалски чин уклањања споменика, јер је за таква питања „одговорна локална власт“, нити је могла да казни ииницијатора, председника шестог прашког округа Ондржеја Коларжа, који је цинично приметио да је споменик „кажњен“ јер „није носио маску за време епидемије корона вируса.“ Једино што је власт могла да уради јесте да уклони огромну ВЦ шољу коју је неко преко ноћи поставио уместо споменика.
Рушење споменика ослободиоцу Прага, Маршалу Ивану Коњеву
Праг, априла 2020.
Верујем, уважени читаоче да на овом месту текста осећаш потребу за предахом. Потреба је сасвим разумљива, јер су описани догађаји потпуно несхватљиви. Ипак ако после предаха наставиш даље, сазнаћеш још много интересантних података, но се бојим да ће неки од њих захтевати поновни предах. Ипак, кренимо.
Када је реч о учешћу Чеха у другом светском рату, било их је на обе стране фронта, било их је и у партизанским одредима и у редовима западних савезника и у јединицама Црвене Армије. Више од 100.000 Чеха и Словака се борило у разним деловима Вермахта. 70.000 је заробљено. Око 7.000 је умрло у заробљеништву. Познати су случајеви пребега у редове Црвене армије и у јединице које је заједно са Совјетима формирала влада Едварда Бенеша.
Губици оних који су позвани у Вермахт и СС трупе са територије протектората Чешке и Моравске и из Судетских крајева укључују се у број губитака немачких оружаних снага. С обзиром на то да је било око 3,5 милиона судетских Немаца, губици међу њима у Вермахту могли би достићи и до 150 хиљада људи. Према чешком историчару К. Пацнеру, 4.570 људи Чеха и Словака погинуло је ратујући у редовима Црвене армије, а 3.220 – у трупама западних савезника. Поред тога, око 5 хиљада Чеха у је погинуло у редовима Вермахта, а 7 хиљада Словака – у редовима словаачке војске која је била у савезу са Немачком војском Број жртава међу чешким партизанима износио је 450, а међу словачким 1720. Међу учесницима устанка у Прагу и другим чешким градовима 1945. године, према различитим проценама, погинуло је од 5 до 8 хиљада људи. Од цивилног становништва, 10 хиљада Чеха и преко пет хиљада Словака је убијено током казнених операција и погубљено у затворима. Поред тога, 7 хиљада Чеха и Словака је умрло у концентрационим логорима.
Када се саберу цифре погинулих Чеха и Словака у току Другог светског рата добија се цифра нешто већа од 42 хиљаде. На територији Чехословачке је убијено око 7,5 хиљада Рома и истребљено око 277 хиљада Јевреја!
Вратимо се у време данашње, стрпљиви читаоче, али опет са дозом историјског сећања.
То што се данас дешава у Чешкој неодољиво подсећа на ситуације из 1620. и 1938. године. Види се да је још увек жива линија Фридриха V и Карела Павлика из 1938. и то је добро за прогресивни свет, али гледајући реална збивања у Чешкој, бојати се да ће Бела гора остати симбол пораза од кога се Чеси никада неће оправити. То констатује и руски геополитичар Рoстислав Ишченко: „Чешка је данас најгерманизованија словенска држава. Чеси у највећем степену осећају себе и Немце као колеге, или скоро као исти народ. Њих је и Хитлер сматрао понемченим Словенима, много више него Пољаке и остале Словене. Овакво понашање чешких власти ипак није резултат само америчког притиска, него и озбиљне, унутар политичке борбе у Чешкој између оног конзервативног дела друштва, који је за Земана и оног који је уз владу и који је у већини у парламенту. То су потпуно две различите политике. Противници конзервативног Земана су леволиберални политичари блиски демократама у Вашингтону.
Председник Чешке Милош Земан
Интереси Немаца и Чеха се и данас скоро потпуно подударају. Чињеница је да су Чеси више од свих постсовјетских држава најбоље сачували своју индустрију и они су стварно заинтересовани за чврсту сарадњу са Немачком. Али ово што они сада раде је уперено против Немачке у истом степену колико и против Русије“.
Чешка се сударила са сопственом немоћи. Започела је политичку игру и изгубила је. Од САД је добила тапшање по рамену а у својој кући само унутрашње проблеме. Пре неки дан (5. маја) су то признали и јавно: чешко Министарство спољних послова је рекло да званични Праг Русију доживљава као најважнијег европског играча, те стога није заинтересовано за даљу ескалацију сукоба. Словачка је пошла још даље. Објавила је о својим намерама да обнови преговоре о добијању вакцине Спутњик V.
По ко зна који пут се потврдила чувена изјава Ото фон Бизмарка о Русима и Русији: „Склапајте савезе са било ким, започињите било какве ратове, али никада не дирајте Русе“.
Званична власт Чешке Републике се протерујући руске дипломате крајем априла, ваљано потрудила да запева соло партију у европском хору који је кроз историју небројено пута кретао на Русију и заглављивао се у блату своје немоћи и калу срамних пораза. Покренувши дипломатски рат, против Русије, Чеси су рачунали да ће Русија оћутати и да неће имати чиме да одговори. Стицао се утисак да би чешка администрација целу Русију означила жигом: persona non grata. Очигледно је да им је рачуница била погрешна. Праг је тек анализом руског одговора схватио да Русија није само Европа, него и Азија, јер је њен одговор имао азијатски манир: лукав, лепо упакован и са дозом чемера.
Најпре је у Чешкој 18 руских дипломата означено као persona non grata. Русија је протерала 20, али веома селективно. Међу њима је и заменик чешког амбасадора. Руске дипломате у Прагу су добиле 48 сати на паковање, а чешке свега 24 часа. И тај један дан мање и двоје дипломата више и не би био толики проблем да по најновијој одлуци МИД Русије, амбасаде држава које се према Русији односе непријатељски немају право да запошљавају грађане не само Русије, него и трећих држава. Тако да није тешко претпоставити да чешке дипломате сада, осим оловке, држе и усисивач и пајалицу. Остало их је петоро у амбасади и тај број је ограничен, тако да би и собарица позвана из Прага, била Persona non grata.
Између осталог чешка амбасада је остала и без кувара. Сада Чеси кусају чорбу коју су сами закували, а не „ цинични Енглези и Французи-кукавице“.
Шта се друго могло и очекивати када политички Табаки не уче историју и не читају Киплинга, а ни Бизмарка, који им је лепо рекао: НЕ ДИРАЈТЕ РУСЕ!
Радојка Тмушић Степанов
Дописник Газета „Завтра“
Москва
Извори из слободних интернет ресурса:
https://nanbaby.ru/cheshskaya-kuznica-nemeckogo-oruzhiya-cheshskoe-oruzhie-chehoslovakiya-vo-vtoroi
https://www.mid.ru/foreign_policy/news/-/asset_publisher/cKNonkJE02Bw/content/id/4689067
http://samlib.ru/m/mihail_kozhemjakin/karel_pavlik.shtml
https://ru.wikipedia.org/wiki/Hetzer
