Перишић: Срби и Руси су један свет – Хрватска је алат за онемогућавање српске геополитике

Срђан Перишић (Фото: Прес центар УНС)

Пише: др Срђан ПЕРИШИЋ, професор геополитике

ЖИВИМО у времену када су у току тектонске промене у свету. Оне су вишедимензионалне.

Прво, економска, културна и политичка глобализација заснована на идеологији либерализма не само да је посустала, него се стварају отпори и алтернативе. Наиме, глобализација није успела да заврши унификацију човечанства по мери западне идеологије либерализма. Јављају се отпори свођењу човека на индивидуу која поседује само нагоне, ослобођену вредности и идентитета.

Већ 50 година видимо да глобалисти (либерали) одбацују национални суверенитет, сматрајући га застарелим принципом регулисања међународних односа. Једноставно, они се залажу за формирање светске наднационалне владе, а и (изазвану) пандемију короне настоје да употребе у те сврхе. Но, отпори глобализацији се јављају обнављањем традиционалистичке политике.

То су реалисти, или суверенисти, који се залажу за примат националног суверенитета у међународним односима. За њих изнад националног суверенитета, изнад државе не постоји ништа, не постоје никакве наднационалне организације или, пак, глобалне, транснационалне компаније.

Друго, посустајање глобализације се види и у смени међународног поретка. Хегемонија Сједињених Америчких Држава, која је војни и политички заштитник глобализације, одавно је завршена.

Мултиполарни поредак као поредак више светских сила се уздиже, а криза моћи Запада је више него изражена – без обзира што САД то не желе да признају.

Због неприхватања да су у свеопштој кризи, али знајући да не могу ни један проблем у свету да реше у своју корист, на Западу настоје да додатно заоштравају политичке, војне и економске кризе широм света – надајући се да ће тако спречити свој дефинитивни силазак са геополитичке карте света.

Преврат који је изведен у току председничких избора у Вашингтону, од стране „дубоке државе“ оличене у Бајдену, одаје утисак да су се глобалисти, либерали, НАТО, те њихове транснационалне компаније – консолидовали. Међутим, стварност је веома брзо демантовала икакву могућност обнављања хегемоније САД – уследио је колапс Запада у Авганистану.

Према томе, живимо у времену промена кључних парадигми, и због тога, дакле не случајно, јављају се политичке и идентитетске идеје обједињавања народа и држава у виду културно-цивилизацијских светова. Говори се о руском свету, турском, романском, немачком, англосаксонском, латиноамеричком, кинеском, исламском, итд. али и о српском свету.

Руски свет обухвата народе, културе, државе које су израсле из руске цивилизације стваране вековима кроз постојање Руске империје, али и кроз постојање Совјетског Савеза. Култоролошки гледано основни градивни елеменат руског света је руски језик, а геополитички градивни елеменат јесте велика копнена маса Евроазије. С тим у вези, руски свет обухвата веома велики број народа и држава на евроазијском простору (Русија, Белорусија, Украјина, Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Кавказ, итд.).

Што се тиче других светова, недавно је у Француској зачет дијалог о обједињавању романског света (Француска, Италија, Шпанија, Португал…). Такву идеју је подржао, ни мање ни више него један осведочени филозоф глобализације и либерализма, Бернар Анри-Леви.

Да ли је Леви схватио да је Запад у свеопштој кризи, или је његово схватање последица избацивања Француске из војно-економског споразума са Аустралијом – није толико важно, колико чињеница да САД, Велика Британија и Аустралија чине англо-саксонски свет, и да су једним потезом избрисале Француску.

У нашем јавном дискурсу јавиле су се идеје о српском свету. Но, видимо да су светови цивилизацијског карактера, што значи да обухватају више култура, народа и држава, и да ти народи углавном и прихватају таква груписања.

Питамо се, колико народа или држава би обухватао српски свет?

Ако бисмо узели критеријум – српски језик, онда би српском свету припадали Србија, Црна Гора, Српска, сви у Босни и Херцеговини, и Хрватска. Дакле, сви који имају штокавски говор који је основа српског језика.

Знамо да је назив `хрватски језик` вештачки, хибридни назив за језик покатоличених и поунијаћених Срба, које је требало (и још увек треба) одвајати од српске културно-цивилизацијске мат(р)ице. Међутим, ако узмемо религијски критеријум, што нам сугерише амерички научник светског гласа Семјуел Хантигтон (1928 – 2008), који је био и дугогодишњи саветник америчких републиканских председника, онда ћемо видети да покатоличени Срби (Хрвати) и остали Срби нису део једног света, једне исте цивилизације.

Хантигтон у свом чувеном делу Сукоб цивилизација говори о девет цивилизација у свету: западна, источно-православна, исламска, латино-америчка, афричка, будистичка, кинеска (конфучијанска), јапанска, и хиндуистичка (Индија).

Према Хантигтону, у оквиру једне цивилизације може бити више светова, као што западна обухвата англо-саксонски, романски и немачки свет, римокатоличке Словене и скандинавске народе.

С тим у вези, Срби и српски свет (Србија, Црна Гора, Српска) су део источно-православне цивилизације, у којој су најдоминантији Руси. Граница између западне цивилизације и источно-православне иде кроз Босну и Херцеговину.

Дакле, Срби и Руси припадају једној цивилизацији, или једном великом цивилизацијском свету који обухвата више мањих светова, од којих један и српски свет.

Наравно, овде поред Хантигтонове улоге религије морамо увести и геополитичку анализу (простор) како бисмо разумели да су Срби и Руси један свет.

У геополитици постоје два просторна идентитета – копно и море, који су сваки на свој начин утицали на формирање народа и њихових култура, као и њихове политике и државе. Прави пример идентитета мора је Велика Британија, и њене наследнице САД, а идентитета копна је Русија.

Геополитички идентитет Срба (и њиховог простора) припада копненом (евроазијском) идентитету, који се још зове и континентализам, којем припадају, дакле, и Руси. Значи да Срби, али и други народи у Србији, по својој култури, религији, традицији, али и простору на коме живе, као део копненог Балкана, као део копнене Европе и Евроазије – баштине сличан идентитет као и Руси и руски свет.

Српски етнички простор се карактерише фиксираношћу копна, са јасним природним границама, сталношћу комуникација, путева и непроменљивошћу географских и рељефних особености. Утицај мора је непостојећи, тако да идентитет мора не постоји у култури Срба.

Копнени простор је дао српском народу традиционални и конзервативни импулс у социјалној и културној сфери, као и хијерархичне и колективне идентитете. С друге стране, на том простору Срби су се почели формирати као део византијске цивилизације (православне), а данас су они са неким другим балканским народима њени наследници.

Ове карактеристике су сличне и код Руса и њиховог простора, а у неким елементима и идентичне. То су неспорне чињенице које се не могу одбацити.“[1]

Сваки покушај представљања Срба, Србије, Црне Горе и Српске као делова западне цивилизације, цивилизације мора, тј. атлантизма, погрешан је и штетан.

Наравно, међу српском елитом током 20. века, као и данас, уз помоћ западних земаља и организација, постоји константан покушај да се Срби сместе (натерају) у западне културне, политичке, социјалне и наддржавне моделе (НАТО, ЕУ). То је само проузроковавало катастрофалне последице по Србе.

Но, квалитетније сагледавање српског геополитичког идентитета добијамо ако посматрамо однос англосаксонске геополитике према Србима, као и њено сучељавање са руском геополитиком на простору Европе које је имало утицаја и на Србе.

На пример, однос Велике Британије према руској геополитици и свим континенталним земљама Европе говори да је британска геополитика (теоријски и практично) српски народ правилно сврставала у геополитички идентитет копна. Однос Британије према Србима видели смо у ранијим текстовима на порталима Све о Српској, и Факти. Треба додати, ради геополитичке анализе, да су Британци, дакле, Србе сврставали у копнени принцип, али онај који треба сузбијати и не дозвољавати да се обједини са осталим копненим нацијама и државама Европе, и – притискати га свим средствима да буде потчињен западном свету и његовој геополитици.

То је посредни, али јасан историјски и научно-геополитички доказ да су Срби копненог, континенталног карактера, као што су и Руси.

Међутим, Србија и Срби су током 20. века углавном били саставни део англосаксонске практичне геополитике, без обзира на српски геополитички идентитет који је јасно континенталан и анти-англосаксонски. Но, то није донело никакав геополитички добитак, већ само штету и страдање. Тако је било за време време Карађорђевића у Краљевини Југославији, тако и за време социјалистичке Југославије.

Овде је потребно истаћи и то да на бившем југословенском простору интересе Запада (мора) обележава Хрватска, и са друге стране Албанија (муслимани у БиХ су само инструмент злоупотребе).

Када се хрватска политика усмери према Србима, она на Западу има подршку, јер је усмерена ка онемогућавању артикулисања могуће српске геополитике. Хрватска политика Западу „обезбеђује несметан продор ка шизматичким крајевима православља, ка неутрализацији потенцијалног руског утицаја“ (Ломпар)[2].

За то време српски културни идентитет се разводнио у југословенски, а етнички/копнени простор српског народа као основни темељ за изградњу српског света је фрагметисан и припао је другим државама у којима је на делу негација српске културе и идентитета, као и отворена антируска (гео)политика.

С обзиром да су геополитички идентитети Србије и Русије (Срба и Руса) исти, или слични, сасвим је разумљиво да ће Србија и Српска у сарадњи са Русијом јачати националне интересе него што је случај у сарадњи са атлантизмом, који је стран геополитичком идентитету Срба.[3]

Сходно томе, Србија, Српска и Црна Гора ће у сарадњи са Русијом на бољи начин изразити своје националне интересе и на бољи начин ће их штитити.

На пример, када је Србија спроводила атлантистичку политику у периоду 2000 – 2013, која је, дакле, страна за Србију, истовремено је на погрешан начин и дефинисала националне интересе. Такође, руска заштита Републике Српске у Савету безбедности УН, која почиње 2007. године, а данас изражена и у противљењу нестанку Српске и њеном утапању у унитарну и атлантистичку БиХ, није случајног карактера, већ јасно геополитичког и цивилизацијског – Срби и Руси су један свет.

[1] Срђан Перишић, (2015), „Геополитичка оријентација Србије: потреба за дефинисањем“, часопис Култура полиса,Нови Сад.

[2] Мило Ломпар (2012).Дух самопорицања, треће издање, Orpheus, Београд.

[3] Геополитички идентитетје спој простора на коме су се нација и њена државност изграђивали, културно-цивилизацијског идентитета коме нација/држава припада и утицаја доминантног погледа на свет. – Видети у: Срђан Перишић, (2016). „Србија и геополитика: од идентитета до практичне геополитике и стратегије“. Београд.

sveosrpskoj.com