Пепе Ескобар: Смрт од хиљаду малих посекотина – у чему се крије западна стратегија за Украјину

Фото: vostok.rs

Добошарским, свакодневним западним причама о „украјинским победама“ и „руским губицима“ подупире се недостатак праве, кохезивне Велике стратегије супротстављене Москви

(The Cradle, 16. 5. 2022)

Ратови се не добијају тактиком или причама – ратови захтевају Велику стратегију. Русија има сопствени мастер-план за украјинску војну операцију, но –  да ли и Запад има свој?

Док је свима позната ненaдмашна Вештина ратовања Сун Цуа, кинеског генерала, војног стратега и филозофа који ју је пренео на папир, мање нам је познат Стратегикон, византијски еквивалент документа о ратовању.

Византији је у шестом веку одиста неопходан био такав приручник, угроженој са истока од узастопних напада Сасанидске Персије, Арапа и Турака, а са севера од таласа за таласом степских хорди од Хуна, Авара, Бугара, полуномадских Турака Печенега и Мађара.

Византија је све њих успела да савлада, али не применом голе бруталне силе, класичног ратног начина типичног за Римско царство, из простог разлога што они силе једноставно нису имали довољно.

Зато је њихова војна моћ била принуђена да предност да дипломатији, мање скупом методу за избегавање сукоба или за њихово разрешавање. И управо у томе видимо очаравајућу везу са данашњом Русијом коју предводе председник Владимир Путин и његов шеф дипломатије Сергеј Лавров.

Но, ако би некада војни начин за Византију ипак постао неопходан – као што је сада за Русију то Операција Z – преферирани избор би пао на коришћење оружја за то да се противници или само сузбију или да се и казне, али не да их се пуном снагом жестоко нападне.

Стратешку предност је Византија давала, чак и више него дипломатији или војсци, психолошком приступу стварима. Сама реч стратегија је изведена из грчког стратегос (στραταγός) – што не значи само „генерал” као војнички термин што ће многи – поготово на Западу –  прво да помисле, већ кроз читаву њихову историју означава управну и политичко-војну функцију.

Све почиње са оним si vis pacem para bellum: „Ако мир желиш спремај се за рат.” Конфронтација се мора развијати на више истовремених нивоа: Велика стратегија, војна стратегија, оперативна, тактичка.

Међутим бриљантна тактика, одлична оперативна обавештајна служба па чак ни масивне победе остварене на великим ратним поприштима неће бити у стању да надокнаде штету због грешака или недостатка Велике стратегије. Доказ –  погледајте само нацисте током Другог светског рата.

Они који су стварали царство попут Римског, или они који су своје царство очували током више од хиљаду година попут Византије, не би то успели да се нису увек чврсто држали ове логике.

Збуњени Пентагон и CIA „експерти“

Током Операције Z, Руси приказују тоталну стратешку вишезначност, такву која читав колективни Запад успешно задржава у стању трајне збуњености. Пентагон не поседује мисаону снагу потребну да би се разумео, а по том и надмудрио руски Врховни штаб. Тек неколико изолованих слободних појединаца успева схвата да то није рат – будући да су украјинске Оружане снаге неповратно растурене – већ да је то оно што је руски војни и морнарички експерт Андреј Мартјанов назвао „комбинована оружано-полицијска операција”, тј. радови-у-току на демилитаризацији и денацификацији.

Централна обавештајна агенција САД (CIA) је и више од тога погубљена, у смислу да је све погрешно схватила, а што је недавно потврдила и њена шефица Аврил Хаинес током саслушања (Конгресног) на Капитол хилу. Из историје учимо да је CIA стратешки свугде забрљала, од Вијетнама до Авганистана и Ирака. Ни Украјина се од тога ни по чему не разликује.

У Украјини суштина није војнички победити. Оно што се већ увелико постиже јесте споро али болно уништавање привреде Европске уније (ЕУ), скупа са изванредним профитима због продаје оружја од стране западног војно-индустријског комплекса и пузајуће напредовање политичких елита тих земаља у овладавању и присвајању безбедносних правила и овлашћења.

Ови други су, заузврат, потпуно збланути успехом Русија у погледу способности за C4ISR (Command, Control, Communications, Computers, Intelligence, Surveillance and Reconnaissance – Командовање, Контрола, Комуникације, Компјутери, Обавештајни рад, Осматрање и Извиђање), упареним са изненађујућом неефикасношћу гомила сопствених Џавелина, NLAW-a, Стингера и турских дронова Бајрактар.

Такво незнање досеже и даље од домена само тактике и оперативне стратегије. Како је Мартјанов узбуђено нагласио, они „не би знали шта их је снашло на бојишту на којем би се сукобили са себи по снази блиским непријатељем, а камоли са онима који су им по снази равни”.

Домет „стратешких“ савета који стижу из НАТО света сам по себи делује отрежњујуће кроз Фијаско на Змијском острву – акцији изведеној по непосредној наредби издатој од стране британских „саветника“ украјинског председника Володомира Зеленског. Врховни командант Оружаних снага Украјине, Валериј Залужни, сматрао је да цела та ствар равна самоубиству. И показало се да је био у праву.

Све што је требало да Руси ураде било је да из бастиона на Криму испале неколико противбродских и земаљских Оникс ракета на аеродроме јужно од Одесе. За тили час је Змијско острво било враћено под руску контролу – док су чак и британски и амерички официри морнаричке пешадије високих чинова и сами „нестали“ на том острву током украјинске операције искрцавања. Они су ту, на лицу места били „стратешки“ НАТО чиниоци задужени да испоруче овај очајно лош савет.

Додатни доказ да се у украјинском дебаклу све углавном врти око прања великог новца – не око компетентне војне стратегије – јесте одобравање на Капитол хилу позамашних 40 милијарди долара додатне „помоћи“ Кијеву. А то је само још једна бонанца за западни војно-индустријски комплекс, како је то одговарајуће прокоментарисао и потпредседник Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев.

Руске снаге су у међувремену на бојиште довеле и дипломатију, испоручујући преко 10 тона хуманитарне помоћи народу ослобођеног Херсона – када је помоћник шефа војно-цивилне управе тог региона, Кирил Стремоусов, објавио да Херсон жели да постане део Руске федерације.

Паралелно с тим, Георгиј Муратов, заменик премијера у влади Крима, нема „никаквих сумњи да ће ослобођене територије на југу бивше Украјине постати још једна регија Русије. Ово је, колико успевамо да оценимо из комуникације са становницима тих региона, жеља самих људи од којих је већина претходних осам година живела под жестоком репресијом и насиљем од стране укронациста.”

Денис Пушилин, шеф Доњецке Народне Републике, непоколебиво тврди да је ДНР на путу да ослободи „сву своју територију у оквиру њених уставних граница”, после чега ће на ред доћи и референдум о спајању са Русијом. А што се Луганске Народне Републике тиче, процес интеграције би могао да наступи и раније, једина област која још увек треба да буде ослобођена је урбана регија градова Лисичанск-Северодоњецк.

 „Стаљинград Донбаса“

И ма колико да и даље траје енергична дебата међу најбољим руским аналитичарима о темпу Операције Z, руска војска планира да своје наступање и даље води методично и полако, тако да све предузима да стање досад остварено на терену стабилизује.

Неоспорно је најбољи пример за све ово судбина нео-нациста из батаљона Азов у Азовсталу у Мариупољу – без сваке сумње, најбоље опремљене украјинске јединице. Њих је на крају потпуно надиграо бројчано слабији руско/чеченски контингент Спецназа, и то у –  за тако велики град –  рекордно кратком року.

Следећи пример је напредовање код Изјума у Харковској регији – кључном мостобрану на том делу фронта. Руско Министарство одбране наступа тако да непријатеља меље уз полагано наступање; уколико наиђу на озбиљнији отпор онда се зауставе, па распале по украјинским одбрамбеним линијама непрекидним ударима и ракетним и артиљеријским пројектилима.

Попаснаја у Луганску, коју многи руски аналитичари називају „Мариупољом на стероидима” или „Стаљинградом Донбаса”, сада је под пуном контролом Луганске Народне Републике, а након што су успели да се пробију у де факто утврђење под земљом са повезаним рововима ископаним између мноштва углавном цивилних објеката. Попаснаја је стратешки изузетно важна зато што њено заузимање по први пут на два дела разбија најјачу линију одбране Украјине у Донбасу.

А то ће највероватније водити у наредну фазу са офанзивом на Бакмут дуж аутопута Х-32. Тиме ће се на линији север-југ фронт поравнати. Бакмут ће бити кључан за преузимање контроле над аутопутом М-03, главним путем за Славјанск из правца југа.

Ово све је тек једна илустрација начина на који руски Врховни штаб примењује себи својствену и типичну, разрађену и методичну стратегију, у којој би водећи императив могли дефинисати као притисак и покрет напред уз максимално очување људства. А са додатом вредношћу у томе да при том примењен буде тек делић укупне Русима расположиве ватрене моћи.

Руска стратегија на бојишту стоји у суштој супротности према бандоглавости ЕУ, која је редукована на статус америчке брљотине, са Бриселом који привреде читавих народа води у различите степене сасвим извесних потонућа и хаоса.

Још једном је на руског Министра спољних послова Сергеја Лаврова, мајстора дипломатије –  дошао ред да све то укратко објасни:

Питање: „Шта мислите о иницијативи Жозеа Бореља (Лавровљевог ЕУ колеге) да Украјини на име’репарација‘ преда замрзнута руска средства? Можемо ли сада рећи да су маске коначно пале и да Запад прелази у отворену пљачку?”

Лавров: „Можемо рећи да је то крађа, коју они чак ни не покушавају да сакрију … То Западу већ прелази у навику … Можда ћемо ускоро видети објаву да је укинут положај шефа ЕУ дипломатије зато што ЕУ више ни нема сопствену инострану политику, па у целости наступа у пуној солидарности са приступом који им САД намећу.”

ЕУ није у стању чак ни да изнедри стратегију сопствене одбране у боју који се води око њихове властите економије – само мирно ћуте и гледају како им САД мало по мало де факто заврћу вентиле још увек доступних енергетских извора. Ушли смо у ситуацију у којој САД тактички побеђују: у зону економско/финансијског уцењивања. А ти се кораци никако не могу назвати „стратешким“ јер сви они обавезно увек имају и повратно негативно дејство по саме хегемонистичке интересе САД.

Упоредимо то сада са Русијом која достиже сопствене историјски највише вишкове свега и свачега, са укупним растом и порастом цена својих роба на међународном тржишту и са све већим уделом и улогом све јаче рубље као монете засноване на вредности робе, а однедавно и са златном подлогом.

Москва троши далеко мање свега него на украјинском ратишту присутан НАТО контингент. НАТО је већ проћердао 50 милијарди долара – та свота и даље расте – док су Руси потрошили мање-више свега 4 милијарде, а већ су заузели Мариупољ, Бердјанск, Херсон и Мелитопољ, отворили су и копненим путем коридор до Крима (и обезбедили му водоснабдевање), остварили су пуну контролу Азовског мора и у њему највећег лучког града, ослободили су стратешки важне Волноваху и Попаснају у Донбасу, као и Изјум у близини Харкова.

Да ни помињемо чињеницу да је Русија читав колективни Запад бацила у рецесију таквог нивоа какав није виђен још од 1970-их.

Руска стратешка победа, како сад ствари стоје, јесте војна, економска, а можда на крају буде обједињена и са оном геополитичком. Вековима након што је византијски Стратегикон стављен на папир, глобални Југ ће постати веома заинтересован да се и сам упозна са руском верзијом Вештине ратовања за 21. век.

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић

stanjestvari.com