Пепе Ескобар: Лажни пророци америчке политике

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Покојни аутор Велике шаховске табле др Збигњев Бжежински неко време је делио мудрост као пророк америчке спољне политике, раме уз раме са вечитим Хенријем Кисинџером – који се у огромним деловима Глобалног југа сматра ничим другим до ратним злочинцем. Бжежински никада није стекао такву репутацију.

У најбољем случају, полагао је право на хвалисање због тога што је СССР-у пружио његов сопствени Вијетнам у Авганистану – олакшавајући интернационализацију џихада, са свим његовим страшним, накнадним последицама.

Током година, било је увек забавно пратити висине које ће др Збиг достићи својом русофобијом. Али онда је, полако али сигурно, био принуђен да ревидира своја велика очекивања. И, на крају, мора да је био заиста ужаснут тиме што су се његови вечити геополитички страхови у Макиндеровом стилу остварили – изван најлуђих ноћних мора.

Калкулације др Збига

Не само да Вашингтон није спречио појаву „достојног конкурента“ у Евроазији, већ је конкурент сада конфигурисан као стратешко партнерство између Русије и Кине. Др Збиг није баш био упућен у кинеска питања. Његова погрешна читања Кине могу се наћи у класику „Геостратегија за Евроазију“ објављеном у – а где би друго – Форин аферсу 1997. године, где пише:

Иако се Кина појављује као регионално доминантна сила, није вероватно да ће ускоро постати глобална сила. Уобичајено мишљење да ће Кина бити следећа глобална сила ствара параноју изван Кине истовремено подстичући мегаломанију у Кини. Далеко је од сигурног да се кинеске експлозивне стопе раста могу одржавати у наредне две деценије. Заправо, континуирани дугорочни раст по тренутним стопама захтевао би  необично срећну мешавину националног вођства, политичког спокоја, социјалне дисциплине, великих уштеда, масивних прилива страних инвестиција и регионалне стабилности. Дуготрајна комбинација свих ових фактора је мало вероватна.

Др Збиг је додао још и ово:

Чак и ако Кина избегне озбиљне политичке поремећаје и одржи свој економски раст четврт века – а обе ствари су под прилично великим знаком питања – Кина би и даље била релативно сиромашна земља. Утростручење БДП-а оставило би Кину иза већине земаља по дохотоку по глави становника, а значајан део њеног становништва и даље би био сиромашан. Њена позиција у погледу приступа телефонима, аутомобилима, компјутерима, а камоли потрошачкој роби, била би веома ниска.

Ох, Боже. Не само да је Пекинг остварио све циљеве за које је др Збиг тврдио да су изван његовог домашаја, већ је централна влада у Пекингу успела да у потпуности искорени сиромаштво до краја 2020. године.

Мали кормилар Денг Сјаопинг једном је приметио, „тренутно, ми смо још увек релативно сиромашна земља. За нас је немогуће да предузмемо многе међународне пролетерске обавезе, и зато наши доприноси и даље остају мали. Међутим, једном када остваримо четири модернизације и када се национална економија прошири, наш допринос човечанству, а посебно Трећем свету, биће већи. Као социјалистичка земља, Кина ће увек припадати Трећем свету и никада неће тежити хегемонији“.

Оно што је Денг тада описао као Трећи свет – што је погрдна терминологија из доба Хладног рата – сада се назива Глобални југ. А Глобални југ је у суштини Покрет несврстаних (NAM) на стероидима, као дух Бандунга из 1955. године ремиксован у евроазијском веку.

Хладноратовски ратник др Збиг очигледно није био таоистички монах – тако да никада није могао напустити себе да би ушао у Тао, најтајнију од свих мистерија. Да је био жив да буде сведок сванућа Године металног вола (2021. година; прим. прев), можда би приметио како Кина, проширујући Денгове увиде, де факто примењује практичне лекције проистекле из таоистичке корелативне космологије: живот као систем интерактивних супротности, међусобног прожимања у сталним променама и еволуцији, кретања у циклусима и петљама повратних информација, које је увек тешко математички прецизно предвидети.

Практичан пример истовременог отварања и затварања јесте дијалектички приступ нове развојне стратегије „двоструке циркулације“ Пекинга. Прилично је динамичан; ослања се на систем кочница и равнотежа између повећања домаће потрошње са једне, и спољне трговине и инвестиција (Нови путеви свиле) са друге стране.

Мир је вечити рат

Пређимо сада на другог пророка, самодефинисаног стручњака за оно што је на Белтвеју познато као „Велики Блиски исток“: Роберта Кејгана, суоснивача PNAC (Project for the New American Century – Пројекат за нови амерички век, бивши неоконзервативни институт из Вашингтона, прим. прев), сертификованог ратнохушкачког неокона и прву половину чувеног Кејганата Нуландових – како се се шала проширила широм Евроазије – који стоји раме уз раме са својом женом, озлоглашеном дистрибутерком колачића на Мајдану Викторијом „јебеш ЕУ“ Нуланд, која ће ускоро поново ући у владу као део Бајден-Харис администрације.

Кејган се поново промовише у – а где би друго – Форин аферсу, који је објавио његов најновији манифест о суперсили. Ту налазимо овај апсолутни бисер:

То што Американци релативно јефтину војну умешаност у Авганистану и Ираку називају ‘вечитим ратовима’ представља само најновији пример њихове нетолеранције према неуредном и непрекидном послу очувања општег мира и деловања на спречавању претњи. У оба случаја, Американци су једном ногом изашли одмах након што су ушли, што је отежало њихову способност да стекну контролу над тешким ситуацијама.

Хајде да разјаснимо ово. Вечити ратови који су коштали више билиона долара су „релативно јефтини“; реците то масама које се суочавају са распадајућом инфраструктуром и ужасним стандардима у здравству и образовању широм САД. Ако не подржавате вечите ратове – апсолутно неопходне да би се очувао „либерални светски поредак“ – ви сте „нетолерантни“.

„Очување општег мира“ се не може чак назвати ни шалом, будући да долази од некога ко апсолутно нема појма о стању ствари на терену. Што се тиче онога што Белтвеј дефинише као „живахно цивилно друштво“ у Авганистану, оно се у стварности врти око миленијумима старих племенских обичајних кодова: то нема никакве везе са неким неоконским или либералним фантазијама. Штавише, БДП Авганистана – након толике америчке „помоћи“ – остаје нижи чак и од БДП-а саудијским бомбама обасутог Јемена.

Изузетнистан (мисли се на САД, чији председници Американце често називају „изузетном нацијом”; прим. прев.) неће напустити Авганистан. Прошле године у Дохи је договорено да до 1. маја да САД/НАТО повуку све своје трупе. То се неће догодити.

Спин је већ спреман: припадници дубоке државе који контролишу Џоа „марионету” Бајдена неће поштовати рок. Сви који су упознати са Новом великом игром на стероидима широм Евроазије знају и због чега: на раскрсници централне и јужне Азије се мора одржавати стратешки видиковац како би се надгледала реализација најгоре ноћне море Бжежинског: руско-кинеско стратешко партнерство.

Како ствари сада стоје, имамо 2.500 војника које шаље Пентагон, плус 7.000 војника које шаље НАТО, плус читав низ „извођача радова“ у Авганистану. Спин се састоји у томе да се они не могу повући зато што ће талибани – који де факто контролишу од 52 до чак 70 одсто читаве племенске територије – преузети власт.

Да би детаљно видели како је читава ова жалосна сага започела, планери америчке стратегије би могли наћи и гори начин да потроше своје време од читања трећег тома моје архиве на Ејжа тајмсу: Вечити ратови: Авганистан-Ирак, део први (2001-2004). Други део ће изаћи ускоро. Овде ће пронаћи како су се више билиона долара вредни вечити ратови – толико неопходни за „очување мира“ – заправо на терену одвијали потпуно супротно у односу на званични империјални наратив који је инспирисао и бранио Кејган.

Поред оваквих пророка, Сједињеним Државама дефинитивно нису потребни непријатељи.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Standard.rs, Asia Times/The Saker

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.