Павић: На западу се рађа тоталитаризам, посета Лаврова показала да Русија нуди нешто сасвим друго

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Александар ПАВИЋ

СТУБОВИ руске политике према нашем региону су од почетка 21. века стабилни. Заснивају се на поштовању кључних мировних споразума склопљених током 1990-их: на Дејтонском мировном споразуму и Кумановском споразуму, односно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.

Још више од тога. Иако су поменути споразуми склопљени на згариштима западног интервенционизма и отвореног гажења правила послератног светског поретка, на челу са тадашњим једнополарним хегемоном Сједињеним Америчким Државама – Русија је та која их свих ових година највише и најдоследније брани. И бива, у процесу, оптужена за разноразна непочинства од тих истих западних сила, укључујући и фамозно ”ширење малигног утицаја”.

Вреди поновити: политичком Западу, оличеном у САД, ЕУ и НАТО, посебно смета руско залагање за доследно поштовање споразума склопљених под покровитељством и уз преовлађујућу вољу – Запада. Звучи сумануто, али је тако.

У основи ове наизглед надреалне ситуације стоји одвећ добро познат феномен западног комплекса супериорности или, да цитирамо повампирену Медлин Олбрајт – изузетности. Наиме, водеће западне силе сматрају да су оне те које су позване да другима непрестано намећу правила, да их затим у ходу мењају, у складу са новонасталим западним потребама или прохтевима. И не само то – већ да сви остали то беспоговорно прихватају. Или да буду оптужени за ”малигни утицај”, па чак и ”агресију”.

То су отприлике та правила игре, тај чувени rulesbased order – у којем Запад једини треба да свира, а сви остали, укључујући и глобалне силе попут Русије и Кине, да плешу по задатим тоновима.

Сергеј Лавров се осврнуо на ово стање ствари пре нешто више од два месеца, током великог интервјуа који је 14. октобра дао за руске медије „Спутњик“, „Комсомољска правда“ и „Говори Москва“. И не само да се осврнуо, већ најавио и својеврсно окретање новог листа у руском односу према Западу.

Тај освежени дах са истока се дао наслутити у Источном Сарајеву, Београду и Москви током Лавровљеве мини балканске турнеје од 14. до 16. децембра. Није само била реч о доследном залагању за поштовање горе поменутих мировних споразума, већ и о још јаснијем стављању до знања на кога Русија посебно рачуна у региону – на Српску и Србију – али и о већој спремности да поново одшкрине дуго (преко 16 година) притворена врата у Загребу, који и сам изгледа напокон схвата да на Западу неће наићи на адекватно разумевање кад је реч о заштити виталних интереса својих сународника у БиХ, којима политичко Сарајево прети перманентном мајоризацијом, и да бољег уточишта од изворног Дејтона нема на видику.

Можда би доскорашња Русија, после адолесцентног инцидента који су приредили Комшић и Џаферовић, избегла да тако експлицитно прозове две трећине Председништва БиХ за ”несамосталност”, односно да раде ”по нечијем налогу”, и ”не изражавају интересе својих бирача него интересе спољних снага које нису заинтересоване за то да земље Западног Балкана реализују право на реализовање узајамно корисне сарадње”. Исто као што би се вероватно уздржала да тако експлицитно истакне ”неопходност” супротстављања менталитету ”колонијалних времена” који је и даље на сцени у ЕУ.

Али то више није та, углавном реактивна Русија. То траже не само све заоштреније међународне околности, већ и руско јавно мњење.

По речима једног од новинара који су постављали питања Сергеју Лаврову, ”наши слушаоци нас стално зову и говоре да би Русија требало да престане да изражава забринутост према разним ситуацијама већ да активније, па чак и агресивније промовише нашу агенду и иницира процесе уместо да одговара на туђе потезе”.

Зато они који сматрају да су поруке које је Сергеј Лавров упутио приликом своје посете само пролазна епизода и некакво руско ”тврђење пазара” после којег ће се све вратити на старо, треба пажљиво да прочитају поменути интервју. Боље је да већ сад почну да се привикавају на чињеницу да је Русија (коначно) изгубила илузије када је реч о политичком Западу, и да ће утолико одлучније настојати да делује најпре у складу са сопственим интересима, у сарадњи са онима који исте деле или уважавају.

Ево неких кључних ставова које је Сергеј Лавров изнео:

– Није поента у томе да ли се може наставити по старом, већ да ли се више ишта може радити са ЕУ, која не само да се обраћа Русији са висине већ то чини на један екстремно надмен и арогантан начин, захтевајући да одговарамо за неке наше наводне грехе. Мислим да не морамо ником да полажемо рачуне.

– Рекли су нам да нисмо још довољно зрели да бисмо били геополитички партнер ЕУ, као што је то недавно приметила Урсула фон дер Лајен. Немачки министар спољних послова Хајко Мас је рекао да неслагања са Русијом не морају значити да Немачка не може имати добре или бар пристојне односе с њом. Тешко да ће наши односи бити добри у догледној будућности, и то не нашом кривицом.

– На тему невидљивих праваца и могућности за нови приступ ЕУ према Русији, трустови мозгова и политички аналитичари са блиским везама са немачком владом су отворено почели да раде на новој Источној политици. Заправо, они предлажу демонтирање садашње билатералне агенде. По њима, ми смо некада имали стратешко партнерство, али то је сада ствар прошлости… Русија је наводно одбила да прихвати гледишта ЕУ и НАТО и тако постала њихов супарник када је реч о главним питањима везаним за светски поредак. То кажу ови људи са блиским везама са немачком владом. Предлажу одустајање од стратешких планова за партнерство са Русијом.

-Шта више, док је до недавно ЕУ говорила да, упркос стратешким неслагањима са Русијом, може с њом да сарађује тамо где постоје заједнички интереси, ови нови аналитичари који формулишу нови приступ предлажу парадигму према којој ће сарадња чак и у тим областима бити могућа само ако Руси промене своје понашање. И та идеја добија на замаху.

– Време је да престанемо да себе вреднујемо на основу оцена које нам даје колективни Запад или појединачне западне земље. И то је оно што радимо.

– Ако имамо партнере (а они представљају убедљиву већину), који су спремни да траже равнотежу интереса на основу узајамног уважавања, треба да наставимо да са њима сарађујемо.

– Ми смо учтиви људи… Морамо да останемо привржени свим споразумима постигнутим уз наше учешће… Али је нешто сасвим друго кад смо принуђени да убеђујемо потписнике разних мировних споразума да поштују сопствене обавезе.

– Међутим, не треба да се понашамо као Американци. С тим се не могу сложити. Они су непристојни, неуљудни и дрски, мада у исто време покушавају да уче све друге о правима сваке нације да одлучује о сопственој будућности.

Овим врло јасним порукама Сергеја Лаврова треба додати и оне које је Сергеј Шојгу недавно упутио немачкој министарки одбране. Наиме на њене констатације да са Русијом треба разговарати ”са позиције силе”, руски министар одбране ју је саветовао да ”пита деду како је то разговарати с нама са позиција силе”, као и да је Немцима још увек потребно”стотину година, ако не и више, да бисте измолили опроштај за оно што су радили ваши преци” – што је, иначе, порука коју би сваки српски министар требало да научи напамет и примени у пракси у свакој одговарајућој прилици (на пример, када Немачка покушава да нам држи лекције о Косову и Метохији, Републици Српској и односима са Русијом и Кином).

Током последње деценије је Русија отворено нудила Западу могућност стварања јединственог евроазијског простора недељиве безбедности. Нажалост, на крају је била приморана да закључи да политички Запад за то уопште није заинтересован, и да се у његовим главним центрима моћи никада нису одрекли менталитета ”нулти суме” – односно да треба неком да смркне да би другом свануло.

Данашњи Запад је и даље заинтересован искључиво за нове верзије Drang nach Osten-а. Зато му је битан НАТО. Зато је битна Србија, и зато је битна Република Српска – као последње бране против консолидовања позадине новог фронта ка Истоку.

У светлу новог тоталитаризма који се увелико рађа на Западу са једне стране и понуде са Истока за сарадњу на равноправним односима са друге, овде се не ради само о пуком избору савезника и узајамности интереса – већ, све више, и о цивилизацијском избору.

Посета Сергеја Лаврова је то додатно искристалисала.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.