Павић: Алијини политички наследници нису само „геноцидомани”, већ и – агресори

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Медија Центар

Пише: Александар ПАВИЋ

ИМАЈУЋИ приступ великим библиотекама Универзитета Калифорније, имао сам прилике да још као студент читам штиво које је или било формално забрањено или непознато у СФРЈ. То се првенствено односило на материјале везане за Други светски рат.

Стога ми је било јасније него многима који су одрасли у комунистичкој Југославији да ће она, после пада Берлинског зида, почети да се распада. И, још битније – да ће доћи до покушаја репризе геноцида почињеног на територији НДХ.

Зашто?

Из једноставног разлога што на целој тој територији није дошло до денацификације каква је спроведена у Немачкој. Не само то, него су народи у чије име је поменути геноцид почињен још и богато територијално и политички награђени.

СР Хрватска је добила српске крајеве на којима су почињени најодвратнији и најсуровији злочини, док остаци закланог народа на њима нису успели да добију чак ни аутономију какву су добили косовско-метохијски Шиптари у Србији, који су листом били на страни окупатора, и такође чинили ужасне злочине против Срба.

СР Босна и Херцеговина, такође саставни део бивше НДХ, исто је тако конструисана да примора Србе да и даље живе унутар политичке творевине са многим дојучерашњим џелатима, такође без суштинске аутономије и прецизно дефинисане могућности за самоопредељење у случају репризе НДХ-рецепта, што је била и суштина рата у БиХ (као и Хрватској) 1992-95.

У име тзв. братства и јединства, не само да није дошло до природног територијалног прекомпоновања после рата, на основу ког би се Срби коначно нашли унутар јединствене политичке заједнице – не само као жртве, већ и као главна сила оба антиокупаторска устанка –него је и систематски потиснута свест о геноциду и његовим размерама.

Није ни чудо што су се на првом месту Британци из петних жила заложили за формирање управо такве суштински нестабилне творевине – коју су, чим им више није требала, волшебно прогласили ”комунистичком” и ”великосрпском”.

Такве архитектуре и ”прагматични” велеобрти су им ионако специјалитет широм света, са локално прилагођеним особеностима.

Оног тренутка када је истекла употребна вредност вештачки скројене СФРЈ, не само Англо-Американцима већ и реваншистички настројеним великогерманима у Немачкој и Аустрији (заоденутим у јагњеће рухо ”европских вредности”) били су потребни и савезници у њеном разбијању. И, они су нађени у духовно-политичким наследницима НДХ у Загребу и Сарајеву.

То су постали ”добри момци”, у унапређеној верзији операције ”Спајалица” (Paperclip), у склопу које су ”корисни” нацисти пребачени у САД после Другог светског рата и интегрисани у кључне научно-технолошке пројекте америчке владе.

Овде је, пак, била непотребна ”елита” те врсте. Довољно је било, уместо школованости и доказаног професионалног умећа, само демонстрирати одговарајућу количину србомржње и спремности на све, укључујући и изазивање рата, организовање операција лажних застава уз жртвовање сопственог становништва и капацитет за хладнокрвно и неограничено обмањивање и домаће и светске јавности да би се добио печат локалног ”демократе” и ”борца за слободу” без мане од надлежних западних престоница.

Дакле, била је потребна нижа класа лумпен-нациста. А тога је очигледно било више него довољно.

С друге стране, било је потребно и представити будуће жртве као ”џелате”, ”агресоре” и – бакировским речником – ”геноцидаше”. И успевало се у томе – читавих скоро тридесет година. Али не зато што је истина била на страни овог монструозног пројекта, већ зато што су западни мас-медији, преко којих се ова виртуелна ”истина” пласирала, били доминантни.

Толико доминантни да су могли да скоро несметано намећу јавни дискурс и из пропагандних лажи стварају ”чињенице на терену”, на основу којих је било могуће легитимисати не само бесправно разбијање једне суверене земље, већ и потоњу бесправну агресију на њен остатак. А и формирати ”кенгурски суд” у Хагу, који ће целој лажној конструкцији, која је реалност потпуно изврнула наопачке, дати и квази-правни легитимитет.

Не заборавимо: исте архитекте су стајале иза ове велике лажи као и иза не мањих лажи о Садамовом ”оружју за масовно уништење”. О бруталном и крволочном убиству Гадафија и разбијању Либије, крвавој вишегодишњој кампањи против легалне власти у Сирији и изазивању глади и хуманитарне катастрофе у Јемену – да и не говоримо. А ту је и четворогодишња кампања лажи против легално изабраног америчког председника, Доналда Трампа, скупа са правом-правцатом обојеном револуцијом током прошлогодишњих председничких избора.

А ово је далеко од комплетног списка.

Последњих година се тај монопол западних мас-медија све брже круни. Најпре захваљујући интернету – што је главни разлог за данашњу кампању бруталне цензуре коју су покренули амерички техно-гиганти уз садејство војно-индустријско-корпоративног комплекса САД и њихових вазала. Као и све већој свести све већег броја људи широм света о размерама лажи које ти исти медији пропагирају. Али и повратку на велика врата две традиционалне велесиле, Русије и Кине, и њихових медија, преко којих је све лакше и доступније чути друкчије верзије, друкчије наративе и друкчије истине од оних које су до скоро неспутано штанцовале западне медијске радионице.

У том процесу, на нашем регионалном нивоу, само је било питање времена када ће се велика лаж, односно ”званична верзија” распада СФРЈ, па тако и БиХ, довести у питање. И то не контра-пропагандом, већ једноставним изношењем чињеница.

Зато је и објављивање Извештаја независне Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. изазвало више него благу хистерију у Сарајеву, међу Алијиним духовним и политичким наследницима.

Не само због објаве чињенично поткрепљених података који у основи разбијају њихове лажи о избијању рата и ратним дешавањима, већ и због тога што ће ову нову, заправо праву истину имати ко да чује. Бар две велике силе и све већи број земаља и народа којима је преко главе агресивног западног туторства, макар и под заставом ”демократије и људских права”. И што ће се, на основу тога, полако развијати нове (гео)политичко-дипломатске реалности.

Није само реч о томе да ће се, полако али сигурно, дискредитовати и демонтирати, по изврсној новој кованици професора Танасковића, ”геноцидоманија” владајућег сарајевског естаблишмента, већ и раздрмати темељи нових вештачких творевина насталих на развалинама СФРЈ. А посебно место међу тим вештачким творевинама заузима ”немогућа држава” БиХ, саграђена на лажима, многе од којих поменути нови Извештај методично разобличава.

Прва, ако не и највећа лаж на којој почива данашња БиХ – чија вештачка природа, са сваким покушајем споља постављеног губернатора Инцка да је брани, само постаје све очигледнија – јесте лаж о ”српској агресији”. А то је једна од лажи коју Извештај лагано разбија у парампарчад, јасно идентификујући бесправни референдум о независности из 1992. године и агресију РБиХ против ЈНА у априлу 1992. као окидаче рата.

Стога није ни чудо што се неким од најгорљивијих ”геноцидомана”, на пример Мустафи Церићу, поново привиђа Нирнбершки процес, који је наводно доведен у питање од стране двојице израелских стручњака који су учествовали у изради Извештаја. Али, као што је реч о томе да се ”геноцид” привиђа управо потомцима – духовним или генетским, свеједно је – истинских НДХ ”геноцидаша” – тако се и Нирнбершки процес привиђа управо онима који подсвесно знају да су, по Нирнбершким принципима,управо они починили главни ратни злочин ”агресије”, која је ”врховни међународни злочин”, односно ”злочин против мира”.

Што више они и њима слични дижу буке о српским ”агресорима” и српском ”геноциду”, толико је јасније да они сами своју подсвесно врло добро знану кривицу покушавају да пројектују на другог, односно на оног ко је (поново) требало да буде жртва па је, на њихову жалост, не само (поново) преживео, већ постаје све јачи и усправнији. И, овог пута, без било каквих преосталих илузија.

Ако је пре Извештаја међународне комисије код неких било недоумица о томе ко је прави агресор у рату који је избио у БиХ 1992, оне би сада требало да буду разбијене. Свакако је и пре Извештаја било сасвим легитимно и Алију и његове наследнике називати ”агресорима” у свакој прилици. За надати се да ће то сада наћи ширу, систематичнију употребу.

Други језик они не разумеју. Још битније – то је истина.

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.