Павел Шелин: ДОБИЋЕ ШАНСУ ЗА СУСРЕТ СА ТВОРЦЕМ

Логику америчке администрације много јасније од бизнисмена Трампа исказује Рубио. Тачно као код Бајдена: циљ је стратешки поразити Русију. Тактика се врло мало кориговала: привремено примирје по линији фронта, консолидовање украјинске армије, можда неке козметичке кадровске измене у Кијеву, да би се боље припремили за следећу рунду – и онда наступити пуном снагом. Русија такав план не прихвата, и Запад закључује: Русија не жели мир.

Дакле, по свему судећи, биће као што је речено: до последњег Украјинца. Трагично је, али то сви прихватају, чак и Путин. Уз сву његову љубав према совјетским митологемама о троједном народу, он уопште не намерава да због опстанка Украјинаца прихвати пораз Русије. Зар неко стварно очекује да Путин брине о очувању украјинског народа више него украјинска власт и сви Европљани заједно? Он дејствује по врло једноставној библијској етици: сви који нам с мачем дођу, од мача ће и погинути. Сви који добровољно или недобровољно узму оружје да би ратовали против Русије, добиће своју шансу за сусрет са Творцем.

Питате: па ко је ту с мачем дошао? Ко је на кога напао? Али сва та прича о нападачима који морају бити кажњени – то је глупа и бесмислена фраза. У историји, питање ко је на кога напао зависи од које тачке рачунате. Наравно, може се рећи: све је почело 22. фебруара 2022. године, а пре тога није било никакве историје. Али, гле, неко врло озбиљно мисли друкчије. Рецимо, све почиње од тренутка кад се Нато проширио на Исток, или кад је обједињена Немачка ступила у Нато, што јој је по свим послератним документима било забрањено, од тада почиње напад на Русију.

Прилично либерални Кремљ, укључујући и Путина, јасно каже: да, и ми смо за мир, све се може завршити већ сутра, нико више неће погинути. Просто испуните наше врло разумне захтеве. А ако сте спремни да против нас ратујета како наши циљеви не би били испуњени, па добро, ратоваћемо.

***

У последњих шест хиљада година ништа нарочито се ту није променило. Још тада су пророци писали: „Сви говоре мир, мир, мир, а мира нема… јер сваки од њих, од малог до великог, лажу народу мојему“.

Реч мир је врло згодна, она се свима допада, изазива позитивну реакцију кад је човек чује. У савременој епохи, међутим, она је потпуно лишена садржаја. У теорији лингвистике постоји такав појам: празни означитељ. У савременом политичком речнику реч мир је управо такав празни означитељ, у који онда сви трпају оно што им је потребно.

Рецимо, украјинска елита је веома заинтересована за мир, што са њихове тачке гледишта подразумева границе из 1991. године, деколонизацију Русије, ратне репарације… Европа је такође искрено за мир – са подељеном и уништеном Русијом. Наравно, и Русија је за мир – четири региона, демилитаризација, денацификација, неутрални статус Украјине, плус буферна зона. Чак и Трамп је за мир, нарочито ако то значи довољан број нула које капљу на банковне рачуне правилних људи.

Те тачке гледишта су апсолутно непомирљиве. Дакле, уместо празне реторике, треба гледати на гвоздену логику узрочно-последичних веза. Циљеви које су учесници конфликта себи поставили унутар својих официјелних докумената и доктрина не могу бити достигнути другим путем осим кроз ескалацију.

Кад Европљани кажу да ескалација отвара пут миру, на руски језик се то може превести отприлике овако: Ми ћемо кроз ескалацију за Русију створити такве услове да ће она морати да испуни наше захтеве, то јест мораће да капитулира. То је прави смисао њиховог мира.

Међутим, пошто у данашњој епохи није прихватљиво говорити тако директно и отворено, користећи изразе „победа“ и „капитулација“, јер би то повлачило истинску одговорност, онда се непрестано брбља о миру, што никакву одговорност не повлачи.

Уосталом, шта од тих људи очекујете? Да неко од њих каже: све што смо радили у ових 30 година било је погрешно? Нема данас на Западу политичара са таквом моралном тежином, са крстом – да прихвати пораз. Према томе, бежећи од тог тренутка истине, они ће притискати ту црвену дугмад, док год им бар једно преостане.

Тачно по оној народној, кад је отац изгубио посао: „Тата, ти ћеш сад мање пити?“ – „Не, сине, ти ћеш сад мање јести!“

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)