Тајана Потерјахин: Турбо-фолк није одредница српске традиције
Турбо-фолк, Снимак екрана/Јутјуб/TOP MANIFEST
Крајем јула, један фрагмент интервјуа који је Феђа Штукан, босанскохерцеговачки писац, музичар, глумац, пилот, макро и снајпериста дао црногорској Телевизији Е, привукао је пажњу јавности и изазвао талас смеха и сусрамља на друштвеним мрежама. Уколико сте пропустили ову ингениозну елаборацију, укратко, Штукан је трапаво репродуковао већ познату тезу о повезаности интелигенције са музичким укусом:
„Ти кад ми кажеш која је твоја плејлиста, шта ти слушаш, ја тачно знам одмах да ти кажем колико си прочитала књига, да ли се више бавиш филозофијом или нечим другим, могу да ти кажем отприлике твој IQ. Довољно ми је да ми кажеш шта слушаш.“
И довољно је увредити памет једне, не баш малобројне групе људи, да би се изазвала афективна реакција која, иако у ствари представља самоодбрану, због масовности и емотивног набоја, делује као агресија. То је Штукан искористио да се неколико дана касније поново огласи.
„Из овог социолошког експеримента, рађеног на огромном узорку, без икакве двојбе може се потврдити да су људи који слушају одређени тип музике (знате који) не само изразито глупи, већ и пуни мржње, бијеса и агресије, баш као што сам и претпостављао.“
Зли близанац традиције
Нећемо се даље бавити Штуканом и тужном чињеницом да он своје социолошке експерименте не спроводи у неком од српских затвора. Иако није изнео оригиналну мисао, јер стереотип о примитивизму и тупости слушалаца турбо-фолка стар је вероватно колико и сам жанр, накратко је у јавни простор вратио полемику о музици као критеријуму за процењивање личности у целини. Одговор је показао да велики део друштвене заједнице овај став, који се некада сматрао просветитељским аксиомом у супкултури урбане југословенске псеудоелите, данас доживљава као снобовско и простачко таргетирање утемељено на интелектуалним и културним комплексима. Културни амбијент се увелико променио, и то често констатују носталгични коментатори на друштвеним мрежама.
Наиме, некада је, у златно доба које се чудно поклапа са периодом њихове адолесценције, „било срамота слушати турбо-фолк“, али је после „примитивизам“ победио. И без обзира на то што су ове јадиковке одавно средовечних обожавалаца англосаксонске популарне културе заиста иритантне, патетичне и препотентне, често оптерећене и националним подтекстом који музичка тема само подло прикрива, никада ме нису довеле у искушење да идентификујем турбо-фолк као српску националну и културну вредност коју треба бранити, као феномен који суштински кореспондира са нашом музичком традицијом и српском традицијом уопште. Током неколико претходних година, извођачи, групе, и сам жанр турбо-фолка ушли су у научни дискурс, и то је савршено легитимно, напослетку неопходно, уколико покушавамо без вредносних критеријума да истражујемо антрополошку стварност. Игнорисање релевантних појава због тога што нам се естетски или по својој суштини не допадају у друштвеним наукама понекад делује мање бизарно него што би изгледало ако би ботаничар, на пример, одбио да уврсти неку биљку међу врсте пронађене на одређеној локацији, зато што му се не допада како мирише.
Треба скренути пажњу на то да је, сам по себи, оријентални призвук присутан у турбо-фолку можда и најмање проблематичан елемент жанра
Међутим, изван научне перспективе, турбо-фолк је добио своје идеолошке заступнике. Они најчешће наступају са популистичких, народњачких и антиелитистичких левих позиција, покушавајући да афирмацијом жанра који се „народу допада“ афирмишу себе као тумаче и познаваоце истинског, аутентичног духа тог народа, његове идентитетске матрице. Ово је теоретски salto mortale, али најчешће тако не изгледа, управо стога што се са супротне стране налазе већ поменути антипатични оцвали и разочарани слушаоци „квалитетне“ музике под којом подразумевају углавном иностране, глобалистичке културне деривате. У тој вештачкој дихотомији, турбо-фолк и његови заступници заиста изгледају као „аутентично наши“. Али, нису.
Српска музичка традиција, као и свака друга, своје дуго трајање дугује способности да интегрише стране утицаје не мењајући идентитетску основу, која не представља само апстрактни скуп идеја, већ се остварује кроз естетику, прилагођавајући израз и стил менталитету утемељеном на вредностима и искуству. Тако је оријентални утицај на нашу песму дао нову мелодију старом лирском сензибилитету, па ипак, размере тог утицаја увелико се прецењују. На фрули, гајдама, тамбури, гуслама готово је немогуће одсвирати оријенталну мелодију. У крајевима где је културна размена са османским становништвом била интензивнија остало је и више трагова у песми, али та баштина живи у нашој традицији већ вековима. Она није основа из које је настао турбо-фолк.
Осим тога, да се не бисмо упуштали у етномузиколошке експликације, треба скренути пажњу на то да је, сам по себи, оријентални призвук присутан у турбо-фолку можда и најмање проблематичан елемент жанра. Сензибилитет народа Истока нама је начелно допадљив и близак, у супротном не би било могуће да Србин из Крагујевца (Драгиша Недовић) напише песме за које многи босански муслимани и дан данас тврде и верују да су њихове народне севдалинке, нити би Станиша Стошић у Србији постао оно што је био, симбол тог посебног јужњачког сензибилитета који уме да пати и пева онако како је Бора Станковић писао.
„Када сам се определио за певање, знао сам ко су ми били прадедови, шта су певали и шта значе корени. Ми смо тај појам заборавили, а он је јако битан у опстанку сваког народа“, рекао је својевремено Стошић.
Период декаденције српске песме подудара се са опадањем националне свести и кулминира крахом Југославије. Тада се турбо-фолк појављује као зли близанац традиције, задовољавајући потребу дезоријентисане заједнице да се осети српском, али на инстант начин, без обавезе да претходно изнова открије и заволи оригиналну традицију коју треба реконструисати и онда даље унапређивати. Чини се да турбо-фолк данас, чак и више него тада, у идеолошком кључу, функционише као симбол отпора грађанском елитизму и антинационалном сентименту, а било је покушаја да се чак и домаћи ријалити програми преместе у фолдер „такви смо, па шта“, то је „наше“.
Смешна заблуда
Човек је субјективно и осећајно биће које се неретко поистовећује са својим одлукама, па стога преиспитивање избора које прави, укуса који их условљава и околности у којима је васпитаван често схвата као негирање сопствене личности у целини. Ову, потпуно људску дефанзивну особину, савремена егоцентрична култура преобразила је у агресивни систем вредности чија је једина мерна јединица „ја“. Због тога више не постоји дистанца која нам омогућава да уживамо у свом музичком избору зато што одговара на наше тренутне (или трајне) емотивне или естетске потребе, а да истовремено задржимо објективан однос према духовној и културној вредности онога што слушамо. Уместо тога, преовладао је принип – Ја то слушам, дакле то је добро. На том месту, нажалост, васпитавање духа, како појединца тако и народа, почиње да се осећа и тумачи као доктрина контроле, елитистички пројекат, подсмеха вредна утопија о бољем, паметнијем, духовнијем и осећајнијем Србину, који би више подсећао на своје (можда и идеализоване) претке (идеали служе да вуду узор) него на вршњаке у глобалистичком свету антивредности.
Непотребно је, дакле, из те перспективе, а и насилно, учити човека да буде бољи, да разуме више и лепше, да му прости ритмови и риме испод опскурних шатри у једном тренутку почну звучати једнолично, испразно и досадно. Треба пустити „народ“ да буде „то што јесте“, у ствари, да буде све гори, јер једино то доказује како га не гледамо са презиром већ га прихватамо и разумемо у сваком стадијуму његове културне, моралне и естетске стагнације.
Тако је турбо-фолк постао улазница за народњачки пленум у коме свако нешто сматра о српском идентитету, традицији и култури, али о сва три појма није у стању да веже три антрополошки научно утемељене реченице, па стога одмах прелази на фантазмагорије о српској „мекој моћи“ коју оличавају представници супкултуре која егзистира у Србији али није српска, о „духу народа“ који је „просто такав“, иако наш народ у ствари није „такав“, већ је турбо-фолк био део стратегије да он такав постане.
Разуме се, већина написаног не односи се само на овај жанр. Напротив, готово до суза је смешна заблуда о супериорности коју гаје поклоници других модерних музичких праваца. Ипак, турбо-фолк је најутицајнији, управо стога што манипулише израженом емотивношћу нашег човека, и то на нивоу мелодије која колективно несвесно асоцира на традицију, пружајући му увек задовољство које деградира дух уместо да га уздиже, одбијајући сваки покушај да се примарне емоције, нагони и ментална стања култивишу. Он функционише као fakelore и зато је примамљив, али од своје аутентичне традиције отуђен савремени Србин није способан да детектује разлику.
Период декаденције српске песме подудара се са опадањем националне свести и кулминира крахом Југославије. Тада се турбо-фолк појављује као зли близанац традиције
Тешке руке, још тежа срца, и са више ограда, рекла бих да је Штуканова изјава мање глупа него што делује на први поглед (уједно ми је још више жао што у неком од српских затвора није имао времена да боље промисли и паметније је артикулише). Не у том смислу да глупи и необразовани људи слушају фолк и поп, а начитани џез. Управо начин на који је упростио ове односе демаскира његову снобовску позицију и намеру да увреди конкретну групу људи јер и он сам, погрешно, слушаоце турбо-фолка идентификује као Србе. Али, ја одбијам да се национално дефинишем у односу на ставове културних аутсајдера, попут Штукана, или из ината њима. Станиша Стошић је знао шта су певали његови прадедови. Да ли ће наредна генерација Срба знати шта је певао Станиша? То је далеко релевантније од мишљења незналица и србомрзаца који нас наводе да заволимо ружну слику српства коју су они измислили, само да бисмо их нервирали. Заиста ме није брига за то шта о мојој култури мисли Феђа Штукан.
Али, важније од тога, претпоставка да човек може да научи укус, да негујући своје духовно биће постаје пријемчивији за сложено, узвишено и лепо и способнији да разуме везе између елементарних идеја и појава у којима се остварују, далеко је кориснија друштву и појединцу од популистичке мантре да смо сви ми „просто такви“ и да је свака интервенција у правцу поправљања елитистичка и малициозна.
О „новој музици“ која нема никакве везе са традиционалном српском песмом говорили су својевремено уметници и чувари наше стварне културне баштине, попут, на пример, Дубравке Нешовић, Василије Радојчић и других. Њима је било јасно да се на српски лирски сентимент калеми отровно дрво. Бројне прелазне форме учиниле су пад нешто лакшим, али то не значи да нисмо пали. Једино добро у читавој ствари је то што, одсечена од свих извора лепоте и смисла, од традиције, култура у којој је турбо-фолк представљао само једну од регресивних фаза нема више никакву инспирацију, постаје досадна, заморна, празна, као и музика у коју је, на крају, овај правац еволуирао. Ренесанса је, хипотетички, у таквим околностима готово извесна, али не док нас ногама гурају под столове по кафанама и шатрама, убеђујући нас да смо баш то и једино то прави ми.
Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман“ (Дерета, 2022), „Вукови и пастири“ (Дерета, 2023), „Варошка легенда: Молитва за душу суђену“ (Дерета, 2024). Ексклузивно за Нови Стандард.
