КОНЗЕРВАТИВАН ЗНАЧИ ЧУВАРАН: О НОВОЈ КЊИЗИ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА

ПОЗИВ ДА СЕ ПОЖУРИ

Од 18. века и просветитељства, идеја прогреса нас стално позива да негде пожуримо – срећна будућност само што није! Али позив да се пожури није увек добар, нарочито ако долази од гробара. Зато нигде не можемо без конзервативизма. 

Уостало, конзервативно  је све што је озбиљно – венчаница је бела, свадбени прстен златан, одећа жалости црна, и руковање с пријатељем знак поверења.

У 19. веку „прогрес“ је постао апсолутна вредност, па га малограђанин, чак и после атомске бомбе и корона вируса прављеног у лабораторији, и даље доживљава као нешто добро само по себи.

Савремени руски мислилац Андреј Анисин у огледу „Кознервативизам, традиција и онтолошка слобода“ човека даје прецизну дефиницију: „Човек је позван да сазда себе и свој живот, – управо је у томе смисао његове онтолошке слободе. И овде се – исто као и у уметничком стваралаштву – стварна новина рађа само из дубина традиције. Сваки оригинал (не копија) управо је онолико оригиналан колико је повезан са неким начелом, праизвором (origo). Везу са праизворима  људског постојања и људске културе управо и обезбеђује традиција (од „trado” – носим), то је доношење искуства доживљавања тих праизвора. Једини начин да се то искуство носи је – његово усвајање: неопходно је да се уђе у традицију, њоме почне живети, наћи у њој живо јединство са смислотворним основама људског постојања. А све је то зарад могућности да се у животу каже сопствена – не позајмљен – Реч, да би се проживео сопствени, а не „како код других“ живот, да би се својој деци, наредном поколењу дала могућност да не изгубе ту живу везу са смислом постојања, – тачније, дати могућност том смислу да до њих допре кроз мој живот.

Смисао конзервативизма је – управо у чувању и настављању традиције. Реакционарност и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне идеологије.

Противљење онтолошкој и историјској распамећености, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живота – то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа сложеност свих пројава живота, то јест, – истинска човекова онтолошка слобода – то је смисао конзервативизма“.

Зато су нам на српском језику потребне уџбеничке књиге о конзерватувизму. Једна од њих је и књига Душана Прорковића. 

 

ИДЕЈЕ И ИДЕАЛИ

У првом делу књиге „Социјални конзервативизам: Улога идеологије у постмодерном свету” ( Катена Мунди, Београд, 2026. ) Душан Пророковић поставља основну претпоставку целог дела: човек није само биолошко, економско или психолошко биће, већ пре свега биће које живи кроз идеје и идеале. Пророковић је јасан: „Човек је биће идеја.”  Јер човек проналази сврху постојања тако што идејама даје значење и значај, али те идеје не настају у празном простору, него у оквиру дугих друштвених, политичких, културних и религијских процеса.  

Уосталом, појединац није одвојен од заједнице. Напротив, његово разумевање света, морала, вредности и сопствене улоге зависи од институција и традиција које су настале током историјског трајања. Традиција, језик, култура, етничка припадност и религијска блискост нису споредни додаци идентитету, већ темељни оквири кроз које се одређује шта је важно, шта је допустиво, шта је морално и шта је смисаоно. Управо зато Пророковић прави разлику између света умног, невидљивог и трансцендентног, с једне стране, и света чулног, видљивог и иманентног, с друге стране. Током модерне, а нарочито у постмодерни, тежиште се премешта са првог на други ниво: уместо да се идеје везују за више циљеве, духовне вредности и трајне облике заједничког живота, оне се све више везују за непосредну корист, лични избор, техничку применљивост и тржишну логику.  

Постмодерна, како је тумачи Пророковић, није само културни правац или интелектуална мода, већ процес „деконструкције елементарних појмова, образаца и норми”. Последица је релативизација вредности, преобликовање морала и слабљење традиционалних заједница. Неолиберализам се у том контексту јавља као идеолошка матрица у којој је екстремни индивидуализам постављен изнад сваке заједнице, чак и породице. Колективни интерес се своди на збир појединачних интереса, припадност заједници постаје привремена, а држава се сагледава као препрека неограниченим индивидуалним слободама. Пророковић нарочито критикује идеју да технолошки прогрес сам по себи има нормативну вредност, јер у таквом оквиру човек постаје објекат који треба да се прилагоди технолошкој револуцији.

 

МОГУЋА АЛТЕРНАТИВА 

Зато Пророковић у својој студији уводи појам социјалног конзервативизма као могуће алтернативе: конзервативизам није носталгично враћање прошлости, већ трајно опредељење из кога можемо извести принципе кадре да створе одговор на кризу постмодерног света. Та алтернатива спаја конзервативне елементе – традицију, поредак, легитимни ауторитет, улогу елите, национално и религијско наслеђе, неповредивост приватног власништва – са социјалдемократским елементима: бригом за сваког појединца, праведнијом расподелом богатства и равноправношћу припадника заједнице. Или, како би рекли представници таквог начина мишљења: потребна нам је левица рада и десница вредности.

Пророковић наглашава да конзервативизам није идеологија прошлости, него садашњости и будућности, јер треба да одговори на процес у којем се традиционални облици живота, морала и идентитета систематски разграђују. 

 

УСЛОВИ ОПСТАНКА  

У првом поглављу студије, „Значај и значење идеја за појединца и друштво”, Пророковић додатно разрађује антрополошку основу свог става. Он полази од поређења са биолошким условима преживљавања: човек може одређено време без хране и воде, али без кисеоника врло кратко. Као што је кисеоник неопходан телу, тако су идеали неопходни заједници: „Идеали су кисеоник човечанству.” Без идеала, човекове потребе се своде на биолошке и физиолошке димензије, а заједница губи способност да траје кроз историјске ломове, ропство, окупацију или губитак институција.  

Човек је биће организације, јер живи у системима, организацијама и структурама. Он је део колектива и има одређену улогу унутар политичких, економских и друштвених узајамности. Ипак, системи и структуре постоје због човека, а не обрнуто. Човек је и homo oeconomicus, јер доноси одлуке према интересу, приходима, расходима, користи и удобности. Али човек се не може објаснити само економском рационалношћу. Њему је важан и модел psychological man, као бића нагона, жеља и унутрашњих сукоба, као и homo sociologicus, бића које делује у складу са очекивањима заједнице. Међутим, ниједан од ових модела није довољан сам за себе.  

Кључни појам је homo politicus. Човек је политичко биће зато што га не одређује само корист, него и интересовање за правду, опште добро и одрживост живота. Због тога је спреман да се одрекне непосредне користи ради вишег циља. Он може да плати цену због идеала, да изабере правду уместо материјалне добити, заједничко добро уместо личне удобности, моралну обавезу уместо нагона. То не значи да економска, психолошка или социолошка страна човека не постоје, већ да се оне уравнотежују кроз политичку и идеалистичку димензију бивстовања. Зато су идеали покретачи и одређују сврху постојања.  

 

ИДЕЈЕ КАО ПРАОСНОВА КРЕТАЊА 

Пророковић показује да модерна мисао све више настоји да стварност сведе на механичке, математичке и применљиве обрасце. Наводи Вернадског, Ортегу и Гасета, Шопенхауера и Лока како би приказао линију мишљења у којој се идеја надасве везује за искуство, знање, вољу и практично остварење. У том оквиру идеја губи трансцендентни карактер и постаје средство за решавање конкретног проблема. Пророковић се томе супротставља: идеје нису само ствар физике, механике, формула и рационалног избора, него су и питање метафизике, веровања, наслеђа и дубљих образаца који се преносе кроз поколења.  

Зато се морамо вратити Платону, Канту, Хегелу, Фихтеу и Аристотелу. Идеје нису само производ искуства, него могу припадати свету умног и трансцендентног. Оне су више од непосредног чулног доживљаја. Човек као ζῷον πολιτικόν није изоловано „ја” које ни из чега ствара свет, него биће у заједници, део историјског трајања и наследник искуства предака. Идеје које га воде нису само његове приватне конструкције, већ део ширег духовног и културног наслеђа. Зато Пророковић каже да је оно што је идејно језгро народне душе. 

Пророковић, ослањајући се на платоновску традицију, тврди да идеје не постоје изоловано, већ у систему. Унутар тог система неке идеје имају темељнији положај од других. Најважнија је идеја Добра, јер она осветљава све остале идеје и омогућава да се одреди шта је исправно, праведно, морално и пожељно. Без идеје Добра, систем вредности се распада или се претвара у пуку технику корисности. Управо ту се види један од основних сукоба данашњице: добро се не сме изједначити са корисним. Ако се то догоди, онда политика, економија, технологија и друштвени односи више немају виши морални критеријум, већ се мере само ефикасношћу, применљивошћу и интересом.  

Да поновимо ( јер је понављање, наравно, мајка учења ): расправа о социјалном конзервативизму најпреје  расправа о човеку, идејама и заједници. Пророковић не почиње од партијских програма, дневне политике или институционалних модела, него од питања шта човека чини човеком и шта заједницу чини способном да опстане. Одговор је: идеје, идеали, традиција, добро, правда и општи циљеви. Без њих човек остаје сведен на интерес, нагон и корисност, а заједница на привремени механизам задовољавања индивидуалних потреба. Социјални конзервативизам је покушај да се обнови веза између човека, заједнице, морала и историјског трајања.

 

ТУРИСТИЧКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ 

Томе се, наравно, супростставља глобалистички елитизам нове левице. Иза њега стоје „нове елите“ о којима сјајно пише Кристофер Лаш у својој књизи „Побуна елита и издаја демократије“ (Светови, Нови Сад, 1996). Ево неколико речи овог америчког мислиоца: „Захваљујући пропадању старог новца и староновчане етике и грађанске одговорности, локална и регионална лојалност су данас жалосно ослабљене. Мобилност капитала и појава глобалног тржишта допринели су оваквој ситуацији. Нове елите, у које спадају не само корпорацијски менаxери, већ и све професије које производе и манипулишу информацијама (жила куцавица глобалног тржишта), су покретљивије, него што су били њихови претходници. Напредовање у бизнису и професијама у наше време захтева спремност да се скочи на позив сирене повољне прилике ма где се она налазила. Они који остају код куће губе прилику за успон. Успех никада до сада није био тако уско повезан са мобилношћу која је као концепт у 19. веку играла само маргиналну улогу у дефиницији појма повољне прилике. (…) „Нове елите“ су устале против „средње Америке“ како је они замишљају. То је по њима, свет технолошки затуцан, политички реакционаран, репресиван у својој сексуалној моралности, простог укуса, самозадовољан, тупав и аљкав. Они који жуде да се учлане у нову, церебралну аристократију, обично се окупљају на ривијерама, окренувши леђа завичају, култивишу везе са међународним тржиштем кроз брзопрометни новац, гламур, моду и популарну културу. Питање је да ли они себе уопште сматрају Американцима. Патриотизам свакако не заузима неко високо место на њиховој лествици врлина. Са друге стране, „мултикултурализам“ им савршено одговара својом представом пријатног имиxа глобалног базара, на коме егзотичне кухиње, егзотично облачење, егзотична музика, егзотични племенски обичаји могу да се испробавају насумце, без сувишних питања и одговорности. Нове елите су код куће само у транзиту, на путу за неку конференцију на високом нивоу, на грандиозно отварање новог представништва, интернационални филмски фестивал или у неоткривено летовалиште. Њихов поглед на свет је у суштини туристички – без много изгледа да подстакне страсну оданост демократији“.

Зато демократија и нестаје, а најављује се доба техно – феудализма, па и техно – фашизма. И зато су данас конзервативци једине праве демократе. Они бране човека од трансхуманистичког лудила које је, превазилазећи препреке на путу прогреса, „схватило“ да је главна препрека – човек сам.

 

ОД ИДЕЈА ДО ИДЕОЛОГИЈЕ 

Пророковић показује да идеологије нису само апстрактна учења, већ облици организовања друштвене стварности.

Полазиште је мисао да се из система идеја „рађају” идеологије. Аутор претходно објашњава да саме идеје нису довољне за изградњу поретка: много је важније како су оне повезане, у каквом се контексту тумаче и какав им се значај придаје. Идеја слободе, правде, једнакости или добра може постојати у различитим идејним системима, али њено значење није увек исто. У једном систему слобода може значити ослобађање појединца од ограничења заједнице, а у другом могућност човека да живи у поретку који штити његову личност, породицу, веру, културу и политичку заједницу. Због тога идеологија није само списак вредности, већ начин њихове организације и политичке примене.  

Пророковић најпре даје кратак историјски осврт на сам појам идеологије. Наводи да је термин 1796. године употребио Антоан Дести де Траси, који га је схватао као „науку о идејама”. Француски просветитељи су у идеологији видели могућност изградње рационалног система мишљења који би се супротставио стихији, ирационалности и импулсима масе. У тој првобитној употреби идеологија није имала нужно негативно значење. Напротив, очекивало се да ће постати једна врста опште науке о идејама и друштвеном усмеравању. Међутим, та очекивања се нису остварила. Појам идеологије временом добија и негативне конотације, јер се идеологије све више показују као системи који претендују на истину, политичку моћ и обликовање друштва.  

Идеологије имају двоструку природу. С једне стране, оне су неопходне јер усмеравају колективно понашање, стварају слику о сврси постојања и омогућавају политичку мобилизацију. Друштва не могу дуго функционисати без идејног оквира који одређује шта је пожељно, а шта опасно, шта је праведно, а шта неправедно. С друге стране, идеологије могу постати круте, наметљиве и репресивне када покушају да целокупну стварност подведу под сопствену матрицу. Тада идеологија више не служи човеку и заједници, већ човек и заједница постају материјал који треба прилагодити идеолошком моделу.

 

ИДЕОЛОГИЈА КАО СУРОГАТ РЕЛИГИЈЕ 

Идеологије имају амбицију да постану секуларне религије, али у томе не успевају. Оне покушавају да организују колективно памћење, културу сећања, политичке митове и историјске циљеве, али не могу да постану свеобухватне као религијска учења. Разлог је у томе што се идеологије, чак и када се позивају на историјско и метафизичко, ипак крећу у домену иманентног, видљивог и политички употребљивог. Оне могу да симулирају трансцендентну дубину, али не могу да је замене. Идеологија може мобилисати масе, али не може одговорити на сва питања смисла.  

Криза идеологије настаје када се појави раскорак између идеолошког учења, елите која га спроводи и стварности у којој живе грађани. Елита која је успоставила поредак жели да га одржи и зато идеологизацијом наставља хомогенизацију, мобилизацију и дисциплиновање колектива. Али човек као homo politicus не прихвата увек наметнута правила. Он није само пасивни део система, него биће које процењује правду, добро, слободу и општи интерес. Када идеологија престане да одговара стварним потребама, искуствима и моралним интуицијама људи, она улази у кризу. Идеологије могу да нестану, али могу и да се трансформишу, мењају, укрштају или уступају место новим идеолошким матрицама.  

 

КРИЗА ИДЕОЛОГИЈА 

Пророковић истиче да се криза најчешће јавља кроз рушење система и нестанак структура. То се може догодити револуцијом или трансформацијом. Није свака трансформација уједно и пут у боље друштво. Промена може бити и погоршање. То је посебно важно за разумевање модерних политичких поредака, јер се у јавном говору често подразумева да промена ( или „реформа“, што је још омиљенији израз разних варалица ) аутоматски значи побољшање. Промена је само промена, а њена вредност зависи од исхода. Као пример наводи различите исходе совјетске и кинеске трансформације комунистичких поредака. Горбачовљева перестројка и гласност, замишљене као реформски покушај отварања система, завршиле су хаотизацијом и анархијом.  

Пропаст или криза једне идеологије не значи да све њене идеје одмах нестају. Напротив, „идеје настављају да живе”. Оне могу преживети у измењеном облику, могу бити уграђене у нове идеолошке матрице, могу остати на маргини као учење малог броја присталица, али могу бити и реактуализоване после  више деценија. То је једна од важнијих теза књиге, јер објашњава зашто се старе идеје враћају у новим облицима и зашто ниједна велика идеолошка епоха не завршава потпуним брисањем свог наслеђа.  

Пророковић одбија поједностављено схватање историје као низа јасно одвојених идеолошких периода. Либерализам, социјализам, конзервативизам, национализам или комунизам не нестају тако што се једног дана прогласи њихов историјски крај. Њихови појмови, вредности, симболи, институционалне навике и политички рефлекси настављају да постоје. Они могу бити потиснути, али се враћају када околности поново постану погодне. Управо зато савремени свет није „постидеолошки” у једноставном смислу те речи. Он можда више нема класичну идеолошку конкуренцију каква је постојала у двадесетом веку, али и даље живи од идејних хибрида и прикривених идеологизација.

 

КРИЗА ИДЕОЛОГИЈА 

Идеологије усмеравају колективно понашање тако што стварају слику о сврси постојања коју прихвата део заједнице. Али управо ту лежи и ризик: када идеологија постане доминантна, када стекне институције, елиту, медије и културни апарат, она почиње да себе представља као једину рационалну, модерну и прихватљиву причу. У тренутку највећег успона може се појавити њена највећа слабост: губитак способности да препозна сопствене границе. Тада идеологија прелази у идеологизацију.

Најважнији пример јесте постхладноратовски либерализам у Европи. После пада хладноратовског поретка, либерализам остаје без системске алтернативе. Левица и десница формално настављају да постоје, али се основни принципи политичког и економског система више суштински не доводе у питање. Пророковић као пример наводи Француску, где се на власти смењују политичари различитих ознака — Саркози као десничар, Оланд као левичар, Макрон као центриста — али без дубље промене основне системске матрице. Чак ни масовни протести не доводе до преиспитивања основних правила поретка.  

Једном речју, либерализам је у Европи постао системска норма, а не само једна од идеологија. Избори су све чешће представљани као судбоносни сукоб између „системских” и „модерних”, с једне стране, и „несистемских” и „екстремистичких”, с друге стране. Пророковић у томе види манипулацију страхом: бирачима се сугерише да системске снаге гарантују извесност, док свака алтернатива доноси хаос, нестабилност и опасност. На тај начин се одржава привид надмоћи либералне идеологије, иако се испод површине нагомилавају кризе.  

Међутим, како време пролази, проблеми Европске уније постају све видљивији. Отварају се питања сврсисходности наддржавног организовања, места појединих држава у европској хијерархији, културних особености, миграција, идентитета и тумачења људских права. Прорковић наводи изјаве Ангеле Меркел и Николе Саркозија о неуспеху мултикултурализма као симптом ширег преиспитивања либералног поретка. У том контексту антисистемске странке, било десне у Мађарској, Пољској и Немачкој, било леве у Грчкој, Шпанији и Словачкој, почињу да постижу значајне резултате. Оне постају знак да либерализам више није неоспорна матрица европске политике.  

 

ИЗАЗОВИ ЛИБЕРАЛИЗМУ 

Изазов либерализму не долази само изнутра, него и споља. Кинески социјализам и руско политичко искуство, ослоњено на идеју суверенизма, постају модели који делују привлачно за бројна друштва. Победа Доналда Трампа 2016. године показује да се криза либерализма пренела и преко Атлантика. Реч је о широј кризи либералне идеолошке хегемоније.  

Пророковић повезује европски либерализам са америчким либералним интернационализмом и интервенционизмом. Када либерализам нема унутрашњу алтернативу, он почиње да се шири као универзални модел, често и кроз спољнополитичке интервенције. Аутор помиње концепт Responsibility to Protect и НАТО агресију на СР Југославију као пример оправдавања интервенција моралним језиком заштите слабијих и угрожених. Тиме се либерализам, према његовом тумачењу, од политичке идеологије претвара у идеолошки оквир глобалне моћи.  

 

Закључак је јасан: савремена криза није само институционална, економска или геополитичка, већ пре свега идеолошка. Идеологије се рађају из система идеја, али када постану доминантне, оне настоје да се прикажу као једина истина. Тада улазе у фазу идеологизације, а управо у тој фази постају рањиве. Либерализам је, по Пророковићу, после Хладног рата доживео такав успон да је изгубио способност самокорекције. Зато његова криза није случајна, већ произлази из саме логике његове доминације. Социјални конзервативизам се припрема као одговор управо на тај проблем: како изаћи из постлибералне кризе, а не упасти ни у анархију, ни у тоталитаризам, или у пуку носталгију за прошлошћу.

 

РАДИКАЛИЗАЦИЈА КАО САМОПОНИШТАВАЊЕ

Либерализам не треба тумачити само као економску доктрину слободног тржишта, приватизације и дерегулације, већ као ширу идеолошку матрицу која мења разумевање човека, слободе, идентитета, заједнице, државе и морала. Пророковић каже: „Као што је фашизам означио почетак кризе национализма, а комунизам почетак кризе социјализма, тако је неолиберализам означио почетак кризе либерализма.” То значи да неолиберализам није само наставак либерализма, него његово радикализовање до тачке у којој основне либералне идеје почињу да производе супротне ефекте од оних које су првобитно обећавале. 

После нестанка биполарне структуре света и слабљења комунистичке алтернативе, либерализам остаје без снажног идеолошког конкурента. Али управо у том тренутку његове победе почиње процес унутрашње деформације. Пророковић, позивајући се на раније разматрање кризе идеологија, наглашава да идеологије често највеће слабости показују у часу најдинамичнијег успона. Када више нема озбиљне спољашње алтернативе, либерализам се претвара у идеологизовани поредак који не трпи довођење у питање сопствених претпоставки. Слобода, демократија, људска права, тржиште и индивидуални избор више се не третирају као појмови о којима се може расправљати, већ као готове истине које треба прихватити.  

У класичном либерализму, барем начелно, слобода почива на пристанку, ограничењу власти и заштити појединца од произвољности. У неолибералном фундаментализму, међутим, како Пророковић пише, моћ се исказује „наметањем решења на која се мора пристати”. То је парадокс неолиберализма: он говори језиком слободе, али ту слободу унапред дефинише и намеће као једини прихватљив модел. Појединац је формално слободан, али само унутар оквира који је већ постављен. Друштва су формално суверена, али само док прихватају смер кретања који је означен као безалтернативан.

 

ХИПЕРИНДИВИДУАЛИЗАМ

Прва велика идеја коју аутор анализира јесте неолиберални хипериндивидуализам. Пророковић не одбацује индивидуалност као такву. Напротив, признаје да је сваки човек непоновљив, да не постоје две идентичне личности и да је идентитет личности свагда оригиналан. Из тог угла индивидуалност је природна и незаобилазна особина човека. Проблем настаје онда када се индивидуализам умрежи у идеолошки систем који индивидуално поставља насупрот колективном. Тада се слобода више не схвата као могућност човека да делује унутар поретка, традиције и заједнице, него као стално ослобађање од ограничења, обавеза, наслеђа и припадности.  

Пророковић зато посебно критикује паролу да је „све у животу ствар избора”. Она, на први поглед, делује привлачно: човек треба да узме судбину у своје руке, да не буде заробљен наметнутим нормама, да сам одлучи ко је и шта жели да буде. Међутим, аутор сматра да је такво разумевање не само нереално него и опасно. Човек не бира родитеље, претке, генетско наслеђе, народ којем припада, културу коју прво усваја, нити историјско наслеђе које га прати. Чак и када покуша да побегне од тих чињеница, оне остају део његовог живота. Зато апсолутни индивидуализам није стварна слобода, него идеолошка фикција.    

Из овога произлази други важан мотив: екстремни индивидуализам разара колективно. Ако се свака припадност тумачи као привремена, ако заједница траје само док задовољава потребе појединца, онда нестаје стабилан основ породице, народа, културе и државе. У неолибералном оквиру колективни интерес се своди на збир индивидуалних интереса. За Пророковића је то погрешно, јер заједница није механички збир појединаца. Она има традицију, институције, моралне норме и заједничке циљеве који превазилазе тренутне потребе појединаца. Када се то изгуби, појединац не постаје снажнији, већ усамљенији и подложнији новим облицима контроле.  

 

САМОИСТОВЕТНОСТ ( ИДЕНТИТЕТ )

У неолибералном поретку идентитет више није чврсто повезан са традицијом, породицом, религијом и културом, већ постаје флуидан, променљив и конструисан. Пророковић у томе види не само последицу него и средство разградње традиционалних заједница. Креирају се псеудоидентитети, измишљају традиције, а стари вредносни обрасци релативизују се и замењују новима. Таква трансформација није спонтана културна промена, већ организован процес у којем се мења значење основних идеја и слабе заједнице засноване на језику, култури, етничкој припадности и религијској блискости.  

У том смислу, Пророковић поставља неолибералну политику идентитета у шири процес атомизације друштва. Појединац се одваја од традиционалних колектива, али не остаје стварно самосталан. Његова потреба за припадањем не нестаје. Дух заједништва, који је раније био повезан са заједнички проживљеним искуством, сада се може „преселити” у нове друштвене групе организоване око парцијалних интереса и конкретних потреба. Те групе могу деловати као замена за традиционалне облике заједништва, али их истовремено и слабе. Подстицање мноштва таквих група, по аутору, смањује снагу националног или традиционалног духа заједништва.  

 

КОРПОРАТИВНИ ИДЕНТИТЕТИ И ТРИУМФ ТРЖИШТА 

Одатле се отвара питање корпоративних идентитета. Пророковић тврди да слабљењем националног духа заједништва и традиционалних идентитета настају предуслови за ширење корпоративног утицаја. Корпорације више нису само економски актери. Оне постају политички, културни и идентитетски актери. Њихова моћ не произлази само из профита, већ и из способности да утичу на законодавство, контролишу информационе токове и обликују друштвено-политички амбијент. На тај начин атомизовани појединци, лишени снажног традиционалног оквира, могу постати део нових структура окупљених око корпорација, наднационалних по карактеру и глобално оријентисаних по деловању.  

Последњи елемент овог дела јесте тржишни принцип. За Пророковића, неолиберализам не уводи тржиште само у економију, већ у све социјалне односе. Ако је „све на тржишту”, онда се све процењује кроз употребну вредност и тренутну потребу. Традиција и историја више немају вредност саме по себи, већ само док могу да издрже тржишну утакмицу са оним што се купује и продаје. Када изгубе употребну вредност, губе и друштвени значај. Тако се добро изједначава са корисним, а легитимно са легалним.  

Тржишни принцип је лаж јер значи да је корисно изнад доброг, легално јаче од легитимног, индивидуално испред колективног. То је, у суштини, преокретање целог вредносног поретка. Уместо да се економија, технологија и тржиште потчињавају идеји добра, они постају мерило добра. Уместо да индивидуална слобода буде уравнотежена са обавезама према заједници, индивидуални избор постаје врховни критеријум.  

 

СЛОБОДНО? ТРЖИШТЕ?

Пророковић наглашава да је и сама идеја слободног тржишта противречна. Теоријски се говори о „невидљивој руци” као механизму саморегулације, али у пракси тржиштима управљају различите „видљиве руке”. Питање је чије интересе та рука штити. У кинеском моделу, како га аутор представља, „видљива рука” служи смањивању социјалних разлика и изградњи умерене модернизације, јер иза свега стоје држава и комунистичка партија. У неолибералној корпоративној демократији, међутим, питање остаје отворено: да ли та рука штити заједницу или интересе корпоративних структура.  

Једноставно, неолиберализам није само економски програм, већ свеобухватна идеологија преобликовања човека. Његови стубови су екстремни индивидуализам, флуидни идентитет и тржишност. Сва три елемента делују у истом смеру: одвајају појединца од традиционалних заједница, релативизују наслеђене вредности, потискују колективне интересе и отварају простор за корпоративно и наднационално управљање.

 

КОНЗЕРВАТИВНО КАО ЧУВАРНО  

Алтернатива лудилу неолибералног прогресивизма ( „Напред, па у кречану!“, говорило се у нас пре рата ), јесте конзервативизам. За Пророковића, конзервативизам је увек историјски конкретан. Он зависи од културе, религије, политичког искуства и друштвених односа у којима се јавља. Због тога конзервативизам у хришћанским и исламским друштвима не може имати исте манифестације, иако може почивати на сличним начелима. Ово је важна разлика: начела су општа, али су њихове примене различите. Конзервативизам није универзалистичка идеологија која један модел намеће свима, већ идеологија која полази од конкретног историјског искуства заједнице. Његови постулати обликују се у складу са окружењем, околностима и периодичним кризама.  

Пророковић не тврди да све што је старо треба механички очувати. Напротив, конзервативизам мора прихватити стварност онакву каква јесте, без бекства у апстрактне слике прошлости или будућности. Његов задатак није да чува „оно што је било јуче” јер је то реакционарство, већ оно што има трајну вредност. Из тога произлази суштински критеријум: није свака традиција вредна очувања само зато што постоји, али оно што је проверено историјским трајањем, што је одржало заједницу и што је засновано на врлини, не сме бити олако одбачено.  

 

КРИЗЕ У КОНЗЕРВАТИВИЗМУ И ИДЕЈА ПОРЕТКА 

Конзервативизам је изложен спољним утицајима више него неке друге идеологије, јер његов садржај увек зависи од конкретног поретка који брани. Ако се промени окружење, ако друге идеологије оставе снажан траг на институцијама, ако се промени структура друштва, онда се мења и начин на који се конзервативизам артикулише. Пророковић помиње либерални конзервативизам, неоконзервативизам и друге облике као примере покушаја да се конзервативна начела прилагоде различитим политичким околностима. Али у том прилагођавању настаје опасност да конзервативизам преузме превише туђих претпоставки и изгуби сопствену суштину.  

Посебно је важна критика неоконзервативизма. Пророковић указује да су амерички неоконзервативци, нарочито у доба администрације Џорџа Буша млађег, у великој мери прихватили либерални интернационализам и интервенционизам. Тиме су постали насилници у име ширења „либералних демократија” по свету. Такав приступ напушта једно од основних конзервативних начела: поштовање историјске посебности заједница. Ако се демократија, тржиште, институције и вредности извозе као универзални модел, онда то више није конзервативизам у строгом смислу, већ врста идеолошког империјализма под конзервативном етикетом.  

Средишњи појам конзевравтивизма јесте поредак. За Пророковића, поредак није техничка организација власти, већ историјски и морално утемељена грађа која омогућава трајање институција и постојаност заједнице. Поредак се не може свести на законитост, јер није све што је легално нужно и легитимно. Управо зато Пророковић настојава на разлици између легалности и легитимности. Легалност се односи на формалну ваљаност прописа, док легитимност почива на дубљем прихватању поретка, традиција и институционалног ауторитета. Када се та веза прекине, друштво може имати прописе, али нема стварни поредак.

Поредак се успоставља ради континуитета институција и настављања традиција заснованих на врлини. Слобода појединца може бити осигурана само уз одређена ограничења, а та ограничења црпе легитимитет из традиције и институционалног ауторитета. Њихова сврха није репресија, него спречавање анархије. Зато Пророковић пише да „тежња ка слободи не сме се завршити анархијом”: ако се слобода схвати као стално рушење ограничења, она више не штити човека, већ разара услове у којима човек може да живи као део заједнице.  

 

ПОСТОЈАНОСТ, НЕПОКРЕТНОСТ, ТРАДИЦИЈА 

Стабилност друштва следи из поретка, али није исто што и непокретност. Пророковић не тврди да стабилно друштво нема сукобе. Напротив, он признаје да су друштвени сукоби периодични и неизбежни. Проблем настаје када формалне структуре више немају одговоре на кључна питања, када институције постану нефункционалне или када спољни притисак захтева радикалне промене у организовању друштва. Тада се нарушава стабилност и слаби дух заједништва. Према томе, стабилност није трајно стање без напетости, већ способност поретка да сукобе ограничи, каналише и разрешава без распада заједнице.  

Управо зато традиција добија централну улогу. Пророковић је дефинише као саборност знања, искустава и остварења којима се одржава континуитет културе. Традиција није мртва форма, већ начин на који једна култура преноси себе кроз генерације. Она живи понављањем, предањем, обичајима, институцијама и симболима. Њена функција није само културна, него и политичка јер одржава колективни идентитет народа који ту културу твори. Када се традиција прекине, нарушава се способност заједнице да препозна себе као историјски континуитет.  

 

ТРАДИЦИЈА ЈЕ ЖИВА

У поглављу о промени традиције Пророковић показује да се традиције могу мењати, допуњавати, па чак и измишљати. Проблем није сама промена, него промена идеје на којој традиција почива. Као пример наводи олимпизам: иако су се многи ритуали модерних Олимпијских игара мењали или додавали, основна идеја такмичења, равноправности услова и победе најбољег остала је иста. Насупрот томе, код неких савремених културних манифестација, као што је Песма Евровизије, аутор види промену саме идеје на којој је традиција настала. Тиме традиција више не наставља сопствени смисао, већ постаје инструмент нове идеолошке поруке.  

У томе и јесте била субверзивност постмодернизма: традиције се могу деконструисати не само директним одбацивањем, већ и унутрашњим преозначавањем. Старој форми може се дати нов садржај, па се споља задржава привид континуитета, док се унутра мења идејни темељ. То је за Пророковића један од механизама постмодерне идеолошке борбе. Ако се промени значење традиције, онда се мења и начин на који заједница разуме себе. Зато конзервативизам мора чувати не само обичајну форму, већ и идеју која ту форму носи.

 

ЛИЧНО И ОПШТЕ 

Конзервативац одбацује насилну колективизацију и општи егалитаризам који гуши личну посебност. Конзервативизам није против индивидуалности, јер човек није безлични део масе. Али индивидуалност није исто што и екстремни индивидуализам. Индивидуалност подразумева личну посебност унутар поретка, док екстремни индивидуализам подразумева флуидност поретка, несталност институција и непрестано довођење ауторитета у питање. 

То значи да хијерархија и ограничења нису нужно супротстављени једнакости права. Пророковић тврди да неједнакост појединаца, која произлази из хијерархијске уређености друштва и различитих одговорности, не мора укидати принцип једнакости пред законом. Сви имају једнака права, али немају сви исте обавезе и исту одговорност. Они који су на значајнијим местима у хијерархији имају већу одговорност. Овде се види његово одбијање и радикалног егалитаризма и либералног индивидуализма: друштво мора признати различитост положаја, али истовремено мора очувати једнакост права.  

Да поновимо: конзервативац не брани прошлост као музејску вредност, већ поредак који омогућава континуитет. Слободу смешта у оквир одговорности, а индивидуалност разликује од екстремног индивидуализма. Конзервативизам ниј непокретност већ стабилност која може преживети сукобе. Ако неолиберализам све чини флуидним, тржишним и привременим, конзервативизам настоји да обнови оно што траје – поредак, ауторитет, традицију, институције и заједницу.

 

ШТА ЧУВАМО?

Шта чувамо кад говоримо о чуварности? Смисао чувања је целина колективних представа кроз које један народ, етнос или религијска заједница препознаје себе. Пророковић овде прелази са општих начела конзервативизма на питање колективног идентитета: како он настаје, како се одржава, како се разграђује и зашто је његова заштита услов опстанка заједнице.

Основна теза гласи да конзервативизам није могућ без конзервације колективног. Под тим се не подразумева пуко замрзавање прошлости, већ очување оних представа, искустава, обичаја и симбола који омогућавају историјски континуитет. Колективне представе нису само рационални ставови о прошлости, него дубљи начини на које заједница осећа припадност, простор, наслеђе, достојанство и обавезу према претходним и будућим генерацијама. Зато се наглашава да самопоимање и самопотврђивање једне заједнице пролазе кроз конзервацију тих представа; њима се осигуравају историјски континуитет и трајање институција. Из тог процеса, по њему, расте и сам систем идеја конзервативизма.  

 

ПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА

Пророковић посебно наглашава да појединац није одвојен од колектива. Он није само носилац приватних избора, него део шире целине која му претходи. Управо зато се однос према традицији не може свести на питање личног укуса. Традиције су важне јер у њима заједница артикулише шта сматра добрим, исправним и обавезујућим. У савременим околностима, то се посебно види у односу појединачног и колективног: потребно је сачувати појединца као део колектива, али и колектив као оквир који штити потребе и интересе појединаца. Због тога ограничења нису нужно репресивна јер могу бити део обичаја, принципа и друштвене сагласности. 

Ако се морал сведе на појединачно изабрану слободу, онда свака група и сваки појединац могу тражити сопствену слободу без унутрашњег ограничења. Последица није хармонија, већ трајно нестабилни режим међусобно супротстављених слобода. Пророковић зато сматра да уништавање конзервативне традиције не производи нужно еманципацију, него стална сукобљавања и нове облике неслободе: слобода без поретка и самоограничења може се лако претворити у услов за час латентни, а час отворени, грађански рат. 

САБОРНА САМОИСТОВЕТНОСТ И ЛАЖНИ ИДЕНТИТЕТИ

Колективни идентитет је доживљај посебности и обележја једног народа, етноса или религијске заједнице. Наравно да колективни идентитети могу бити различити: групни, културни, поткултурни, класни, етнички, верски, професионални, идеолошки, партијски, родни, генерацијски, завичајни. Али за његову расправу најважнији су идентитети народа и религијских заједница, јер су они данас циљано нападнути да би били претворени у своју супротност. Пророковић тај процес описује као „разбијање нација”, које се одвија кроз деконструкцију колективних представа.  

Није реч о томе да се идентитет мења, јер идентитети се кроз историју заиста мењају,  него да се у савременом контексту њихов садржај намерно преобликује. То се чини тако што се мењају тумачења преломних историјских догађаја, релативизују традиционалне институције, стигматизују обрасци заједништва и стварају нове интерпретације легитимног и нелегитимног. Када се промени тумачење историје и колективног искуства, мења се и сврха постојања друштва. У крајњој фази, каже Пророковић, успоставља се нови систем идеја као доминантан и легитиман.  

 

КАКО СЕ РУШИ ИДЕНТИТЕТ?

У то доба, настају и лажни идентитети који објективно не постоје. Они се јављају, пре свега, као имитација туђег идентитета уз прикривање сопственог, или као заборављање властите идентификације и трагање за новом: заједница више није у стању да се врати свом изворном, аутентичном идентитету, нити да органски изгради нови. Против тога се морамо борити. Зато конзервација колективних представа добија позитивну функцију: она постаје препрека фрагментацији традиционалних друштава.  

Псеудоидентитети се, по Пророковићу, не појављују случајно. Они се пројектују ширењем незадовољства према традицији и традиционалним институцијама. То незадовољство добија масовни карактер и служи као средство разградње друштва и слабљења државе. Уочава се матрица у којој се из империјалног центра чији је циљ потчињавање неке државе финансирају невладине организације, отвара медијски простор и циљано стигматизује све што одржава дух заједништва. Нарочито се нападају преломни историјски догађаји, јер они често имају улогу симболичких темеља идентитета. Када се они преозначе, мења се и начин на који заједница види себе.  

 

НАРОД И ЈА 

Јасно је да припадност народу није ствар пуке индивидуалне одлуке. Један народ има етничке, културне и религијске карактеристике, а припадност таквом колективу представља задату вредност, а не нешто што се бира као производ на тржишту. Промене идентитета могуће су, али су ретке и углавном се дешавају генерацијски, кроз поступну асимилацију. Посебно је значајан језик: када генерација заборави језик предака, асимилација често постаје неповратна, јер се губи средство повезивања са прошлошћу и будућношћу.  

Из тога произлази ауторова одбрана колективизма као саборности – не у тоталитарном или антииндивидуалном смислу. Колективизам се заснива на општем добру и заједничким интересима, а индивидуалности појединаца треба да се усагласе са тим ширим оквиром. Пошто је човек друштвено биће, он има потребу за удруживањем, али не може сваки облик удруживања заменити народ. Пророковић зато одбацује идеју да се народ може заменити креираним сурогатима, то јест привременим, вештачки конструисаним групама које немају историјску дубину, културну густину и народотворну снагу.  

 

СУКОБИ У ЗАЈЕДНИЦИ 

Пророковић не идеализује народ као хармоничну целину без напетости. Напротив, он прихвата да су друштвени сукоби неизбежни. Позива се на истраживаче који их посматрају као цикличне појаве и као део социјалне динамике. Помиње и Питирима Сорокина, који их упоређује са унутрашњим поремећајима у животу појединца. Важна је Сорокинова теза да не постоје народи који су по природи склони анархији, као ни они који су урођено склони реду и миру. То значи да стабилност или нестабилност не произлазе из неке биолошке особине народа, већ из историјских, институционалних и идејних околности.  

После критике неолиберализма и дефинисања начела конзервативизма, Пророковић показује да је главно поље борбе – идентитет. Ко контролише колективне представе, контролише начин на који заједница тумачи прошлост, процењује садашњост и замишља будућност. Социјални конзервативизам зато не може бити само економски или институционални програм. Он мора бити и одбрана колективног памћења, језика, традиције, религијске и културне посебности, као и оних облика самоограничења без којих слобода прелази у сукоб. Прошлост се чува будућности ради. 

 

ПИТАЊЕ ЕЛИТЕ 

После расправе о колективном идентитету, традицији и народотворности, Пророковић прелази на питање ко те вредности чува, ко их разграђује и на који начин се у савременом свету води борба за легитимитет. Његова основна теза је да народ не може дугорочно очувати традицију, институције и идентитет без елите која је спремна да те вредности артикулише, брани и политички заступа. Истовремено, елита може постати и главни инструмент разградње народа ако се одвоји од њега и прихвати улогу посредника туђих идеолошких и геополитичких интереса.

Припадници елите имају несразмерно већу моћ од осталих чланова друштва, јер усмеравају економске, политичке и културне токове. У стабилним порецима могуће је говорити о једној елити, јер постоји устаљен систем неписаних критеријума који одређују ко јој припада. Али у савременом свету, по Пророковићу, све чешће се мора говорити о елитама у множини. На „врху друштвене пирамиде” налазе се две или више група које се међусобно не признају, оспоравају једна другој легитимитет и покушавају да обезвреде позицију супарника. Оне воде „рат у култури“. Управо та супротстављеност елита постаје окидач за дубље друштвене сукобе.  

У класичном смислу, функција елите је двострука. Прво, она треба да усмерава кључне економске, друштвене и политичке токове, како би обезбедила стабилност као предуслов развоја. Друго, она треба да саслуша критику, води расправу и тежи компромисима, чиме се смањује конфликтни потенцијал и избегава насиље. Међутим, Пророковић тврди да се у савременим условима та функција изобличила. Данас су, према њему, извесне елите окупљене око очувања традиције и институција, док друге елите настоје да традицију разграде, а институцијама дају ново значење. Између ова два пола нема ни прихватања ни разумевања; подела на „нас” и „њих” већ је дубоко одмакла.  

 

ЗАПАДОИДИ ( ИЗРАЗ АЛЕКСАНДРА ЗИНОВЈЕВА ) 

Пророковић затим уводи појам „западоидних елита”. Оне, према његовом тумачењу, не настају органски из друштва, него су у великој мери вештачки створене. Уз помоћ медија добијају простор за ширење утицаја, а уз помоћ од стране Империје финасираних невладиних организација добијају могућност да институционализују своје деловање. Али, шта „намештене“ појединце уопште квалификује за елитни статус? Слугерањство туђину: западне елите, настојећи да постану глобална елита, стварају нове локалне елите унутар различитих држава и друштава, са циљем делегитимизације националног, суверенистичког и традиционалног.  

Елита која ради на разградњи традиције и редефинисању институција неминовно улази у сукоб са народом, јер је народотворност заснована управо на супротном: очувању традиција и јачању наслеђених институција. Пророковић овде истиче да елита може наметнути своју вољу народу, али то не чини одмах. Најпре мора да елиминише конкурентску елиту. Та елиминација не почиње физичком репресијом, већ делегитимизацијом. Делегитимизација је дуг процес сучељавања, културног притиска, медијске стигматизације и идеолошког преозначавања.

 

КАКО СЕ ЗБИВАЈУ РЕВОЛУЦИЈЕ?

У том контексту Пророковић говори о револуцији. Револуције, по њему, не долазе на почетку, него на крају једног дугог процеса. Чак и када непосредни повод делује спонтано, револуција је припремана кроз дужи период у којем се обликује револуционарна елита. Она се „идејно заокружује” и организационо калибрира кроз сукоб са другом елитом. Зато савремена поларизација елита може бити предворје нове велике револуције. Јер, по Пророковићу, народ ће бити приморан да прихвати квази- традиције и преобликоване институције када буде остао без своје елите.  

Самопорицање је процес у коме се појединац или мања група одвајају од доминантног колективног идентитета, а затим прихватају псеудоидентитет. Аутошовинизам се не састоји само у презиру према традиционалном и аутохтоном, него и у редефинисању историје једног народа тако да се његово постојање приказује као трајно „цивилизацијско заостајање”. Тако се национални, суверенистички и традиционални ставови представљају као примитивни, насилни и антимодерни.  

 

ЦИВИЛИЗАТОРИ И ДИВЉАЦИ 

Према аутору, на почетку тог процеса стоји неолиберална елита која себи додељује улогу „цивилизатора”. Она се одваја од „непросветљеног народа” и тврди да модернизација захтева промену идентитета. Тако настаје асиметрична морална слика: „цивилизатори” су мирољубиви, демократски и прогресивни, док су народ и његове традиционалне елите приказани као назадни, опасни и агресивни. То је, за Пророковића, један од главних механизама делегитимизације националних елита.  

 

Класична подела на демократске и недемократске системе више није довољна. Формални избори не значе нужно да народ пресудно утиче на одлуке. У корпоративној демократији, коју Пророковић разликује од либералне демократије, јасно се раздвајају они који управљају и они којима се управља. Чак и када већина народа дели став опозиционе, националне или традиционалне елите, то не значи да ће тај став бити институционално признат. Гласање може постати само политички фолклор ако су кључни токови моћи већ затворени унутар корпоративно-елитних структура.  

 

ПОЛОЖАЈ НАРОДА И ИДЕОЛОШКА САБОТАЖА 

Народ не може сам против елите која има глобалне амбиције и локалне организационе јединице. Ако остане без сопствене елите, народ се претвара у масу којом се манипулише: у атомизоване појединце, потрошаче на тржишту, људе без стабилног идентитета, који периодично мењају псеудоидентитете према текућим потребама. Конзервативна елита управо због тога има задатак да заступа мишљење народа, брани традицију и чува институције. Без ње, дух заједништва слаби, а дух самопорицања постаје доминантан.  

Ако конзервативна елита не успе, долази тријумф бесмисла, а народ се трајно руши. 

Суштина идеолошке саботаже није само у ширењу лажних информација, него у разарању способности друштва да разликује истинито од лажног, стварно од измишљеног, морално од неморалног. Крајњи циљ је деморализација: човек више није способан да процени ни чињенице које су му пред очима.  

Идеолошка саботажа пролази кроз више фаза: деморализацију, дестабилизацију, кризу и нормализацију. У првој фази нападају се религија, образовање, медији, култура, институције, породица, здравље, рад и друштвени односи. У другој фази појачавају се борба за власт, деградација институција и утицај невладиних организација на државне структуре. У трећој фази друштво је већ дезоријентисано и није способно за организован отпор. У четвртој фази устоличава се нова елита која успоставља „нову нормалност”. Пророковић сажима тај механизам тврдњом да се деморализовано друштво лако дестабилизује, а затим се преко индуковане кризе поставља нова елита.

 

ОБНОВА ЕЛИТА И ПОТЕНЦИЈАЛИ ХАОСА 

 

Кружење елита мора постојати, али оно треба да буде еволутивно, регулисано и ограничено, а не револуционарно и деструктивно. Свака нова епоха доноси нове изазове, па елите морају да се обнављају. Али идеолошка саботажа спречава природно кружење елита: она не омогућава здраву замену неспособних управљача способнијима, него делегитимизује целе идеологије, традиције и облике заједничког живота. Неолиберални систем, као и комунистички пре њега, тежи да све остале идеологије прикаже као нелегитимне, како би његови одговори постали једини могући.  

Управо због тога, конзервативизам не може бити само одбрана традиције „одоздо”, кроз народни осећај и обичајност. Он мора подразумевати и стварање, очување и обнављање елите која је способна да брани колективне интересе. Без такве елите, народ губи политички глас, институционалну заштиту и способност да се супротстави наметању нових традиција, псеудоидентитета и „нове нормалности”. У том смислу, борба за елиту постаје борба за сам опстанак народа као историјске и политичке заједнице.

 

СОЦИЈАЛНО И СОЛИДАРНО

Конзервативизам не може успешно бранити традицију, поредак и заједницу ако занемари социјално питање. Друштво које није способно да ублажи последице неједнакости, да штити најугроженије и да институционално гарантује равноправност, само производи услове за револуционарне сукобе и рушење поретка.

Пророковић каже да је нужно осврнути се на левицу и социјализам. Наводи Жозеа Сарамага и његову приврженост комунистичкој идеји као „питању части пред историјом”. Пророковић не прихвата утопијске визије социјализма, нити доводи у питање значај приватног власништва за конзервативни поредак, али сматра да се конзервативна мисао мора преиспитати и са полазишта социјализма. Разлог је у томе што се савремена криза не може решити само позивањем на традицију, породицу, државу и ауторитет јер је потребно одговорити и на питања сиромаштва, неједнакости, доступности јавних услуга и социјалне одговорности државе. Традиција не пориче, него подстиче социјалну солидарност. 

Пророковић не спаја конзервативизам и социјалдемократију механички, већ функционално: социјална компонента потребна је да би се спречила даља друштвена деконструкција. Ако се људи осете остављено, понижено, искључено или институционално незаштићено, онда традиција више не делује као заједничко наслеђе, већ као привилегија оних који имају моћ. У таквим условима социјално незадовољство постаје превратничка енергија. Зато конзервативизам, ако жели да сачува поредак, мора да сачува и праведност унутар тог поретка. Он мора да брани традицију, али и да обезбеди да традиционални поредак не постане покриће за неправду.

 

НАЗАД КА РОБОВЛАСНИШТВУ 

У поглављу „Битка против робовласништва” аутор износи једну од најоштријих теза у књизи. Он полази од критике савременог корпоративног поретка и растуће моћи олигархија. Пророковић сматра да криза капитализма не мора нужно водити у социјализам или неки праведнији поредак. Напротив, она може бити решена регресивно — повратком у нови облик робовласничког поретка. То не мора бити ропство у класичном, античком смислу, него систем у којем су људи формално слободни, али суштински сведени на зависне, атомизоване и управљиве елементе корпоративног света.

Најважније је да такав поредак може бити прихваћен добровољно. Ако се човек сведе на homo economicus, ако су му интереси ограничени на егзистенцијалну сигурност, потрошњу, забаву и привремено припадање различитим групама, онда он може пристати на систем у којем нема стварне слободе, дубљег заједништва и историјског трајања. Да би се добровољно ропство спречило, човек мора остати homo politicus: биће које мисли о правди, општем добру, моралу и заједници, а не само о користи и материјалном изобиљу.  

 

КА САГЛАСЈУ 

Следеће поглавље, „Афирмација заједништва и друштвени консензус”, показује како се друштво може мобилисати око заједничких циљева. Пророковић као пример користи Стаљиново обраћање након немачког напада на Совјетски Савез, где се поред идеолошких формула јављају речи „браћо и сестре”, као и позивање на историјске руске личности. То не значи да је Стаљин постао „православац“, него да је схватио да у преломним моментима једне државе није довољна пука контрола политичког система. Потребан је дубљи консензус који обухвата историјско памћење, осећај заједништва, свест о мисији и спремност на жртву.  

Друштвени консензус није исто што и изборна већина. Већина може бити променљива, али сагласје је дубље: оно означава општеприхваћен став о неком кључном питању. Тај став не може бити вештачки наметнут. Елита га може артикулисати, али он мора већ постојати у колективној свести као неформална сагласност. Ако се консензус лажно прогласи, онда је реч о сурогату, који временом мора бити разоткривен. Постојаност друштва почива на друштвеном консензусу и да је моћ колектива у заједничкој визији из које произлазе стратешки циљеви.  

 

ПИТАЊЕ НЕЈЕДНАКОСТИ 

Људи се рађају неједнаки и живе у различитим неједнакостима. Те разлике стварају друштвену динамику, али могу постати и узрок сукоба. Проблем настаје онда када неједнакости прерасту у неравноправности. Неједнакост може бити природна или неизбежна, али неравноправност је институционални и морални проблем. Ако једна група осећа да јој се систематски ускраћују права, тада сукоб постаје оштар, бескомпромисан и револуционаран.  

Институције морају ублажавати последице неједнакости, штитити најугроженије и спречавати да социјалне разлике разоре дух заједништва. Друштво је, по Пророковићу, одговорно онолико колико је способно да ублажи последице неједнакости за најслабије. Зато конзервативни поредак не може бити равнодушан према сиромаштву, ускраћености и социјалној маргинализацији, јер управо одатле долази енергија која може прекинути континуитет традиције.

 

РАЗЛИКЕ, РАЗЛИЧИТОСТИ, ДЕМОКРАТИЈА 

Различитости су нормалне и неизбежне, али њихово бесконачно конструисање и непосредна легализација без легитимизације води фрагментацији друштва. Пророковић критикује неолиберални приступ који сваку нову различитост одмах претвара у правни захтев. Према њему, различитости могу бити стабилизоване само ако имају континуитет, ако су прихваћене у делу друштва и ако се кроз институције укључе у принцип равноправности. Различитост сама по себи није опасност, али је опасно када се различитост користи као средство бескрајног друштвеног цепања. 

Политичке институције су веза између појединачног, групног и колективног. Оне омогућавају јавну расправу, доношење одлука, равноправност и решавање сукоба. Али да би то било могуће, политичка елита мора имати легитимитет и мора заступати вредности већине настале народотворним процесом. Елита не сме бити затворени круг који узурпира институције. Затвореност елите и гушење воље народа воде делегитимизацији институција. Зато је демократија важна не као апстрактан идеал, већ као механизам отворености, кружења елита и очувања легитимног поретка.  

После Хладног рата све што је проглашено демократским често је некритички прихватано, чак и када није било легитимно. С друге стране, победничке либералне демократије користиле су свој положај за дисквалификацију идеолошке конкуренције. Тако се демократија постепено трансформисала ка корпократији, у којој елита и корпорације манипулишу институцијама, а воља народа постаје све мање значајна: конзервативизам мора бранити демократију, али не њене изобличене корпоративне облике, већ традиционалну демократију засновану на подели власти, легитимитету и институционалној равнотежи.  

 

КА СЛОБОДИ

Демократија гарантује слободу, али и слобода одржава демократију. Међутим, слобода није исто што и сведозвољености. Све што је слободно није самим тим и допустиво. Слобода мора имати ограничења, али та ограничења морају бити легитимна, односно укорењена у традицији, моралу и институционалном поретку. 

Конзервативна мисао зато мора одбити и либералну апсолутизацију индивидуалне слободе и социјалистичку апсолутизацију колективизма. Прво води ка анархији, друго ка аутократији. Решење је у пресеку индивидуалних и колективних права, где институције штите и појединца и заједницу.  

Слобода не може бити изнад морала; напротив, „слобода почива на моралу”. Ако се морал уклони слободе, онда све постаје дозвољено, а разлика између доброг и лошег нестаје. Морал је облик друштвене свести, систем обичаја и навика који служи разликовању исправног од неисправног. Он се не може темељити на корисном, употребљивом и практичном, него на добром и исправном.  

Вредности су оно што се чува и брани. Ако се као вредност прогласи само материјално, онда морал постаје морал поседа. Ако се као вредност прогласи неограничена индивидуална слобода, онда се руше ограничења која чувају поредак. Ако се као вредност постави природа мимо човека и друштва, онда се човек може почети третирати као проблем, чак као „куга на Земљи”. Пророковић зато завршава овај део тврдњом да вредности морају произлазити из континуитета друштва, духа заједништва, традиције и перцепције доброг и исправног. Само тако се чува човек као личност и народ као историјска заједница: социјални конзервативизам није само одбрана старог поретка, него покушај да се традиција, демократија, социјална правда, морал и слобода повежу у један одржив политички модел.

 

ХИТНОСТ ЗАДАТКА И СУШТИНА КУЛТУРЕ 

Ако се не формулише јасна идеолошка алтернатива, неолиберална и постмодерна логика могу довести до постисторијске ере у којој више неће бити ни народа, ни традиционалних заједница, ни човека у досадашњем смислу.

Култура није само уметност, нити збир естетских пракси, него друштвено наслеђе и однос према материјалној и нематеријалној заоставштини једне организоване заједнице. У том смислу, културне конвенције нису споредне: оне су подразумевани обрасци мишљења унутар једне заједнице. Аутор зато одбацује површну тезу да културе „спајају људе” у неку универзалну светску културу. Напротив, он тврди да различите културе пре свега разликују људе, јер свака култура има сопствене симболе, језик, вредности, обичаје и конвенције. Универзална култура не постоји. Постоје различите културе које могу међусобно комуницирати, позајмљивати обрасце и боље разумевати различитости, али се тиме не ствара једна општа култура човечанства.  

Култура је зато одраз колективног идентитета, али и колективни идентитет настаје кроз културу. Она сведочи о трајању једног друштва у времену и простору. Из тога Пророковић изводи појам културе рађања: она омогућава институционално трајање, цикличност обичаја, интеракцију нових поколења са другим културама, трансформацију и развој. Култура рађања не значи застој, него способност да се заједница обнавља без губитка сопственог идентитета. Она подстиче иновације, стваралаштво и развој нових технологија, али их смешта у оквир историјског континуитета и друштвене сврхе.

 

КУЛТУРА СМРТИ 

Насупрот томе стоји култура смрти. Пророковић је не схвата само као однос према физичкој смрти, него као вредносни образац у којем нестајање постаје важније од рађања, а избор смрти постаје део тржишне логике. Ако је све ствар избора, ако је све на тржишту, онда се, по тој логици, и питање рађања и смрти може представити као индивидуални избор: култура смрти се не појављује отворено као нихилизам, него „преобучена” у језик људских права, модерности, вишег стандарда, родне равноправности, промене дефиниција породице и брака, бриге о планети и заштите животне средине. Тако она улази у свакодневицу, постаје нормализована и разара традицију изнутра.  

Ово води ка теми Homo Deus-а. Пророковић полемише са идејом да човек, захваљујући генетском инжењерингу, регенеративној медицини, нанотехнологији, киборг-инжењерингу и вештачкој интелигенцији, може прећи границе homo sapiens-а. Он цитира став да „нема никаквог разлога да мислимо како је homo sapiens последња станица”, али управо у тој тези види опасност. Ако боголики човек постане Homo Deus, онда се човек не усавршава у духовном и моралном смислу, већ се технички реконструише. У таквој перспективи, човек више није биће идеала, правде и заједнице, него пројекат биолошког, психолошког и технолошког инжењеринга.  

 

РУШЕЊЕ ВРЕДНОСТИ И ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА 

Зато морамо да говоримо о дегенерисању вредносних образаца. Када се прихвати теза Харарија о Homo Deus-у, у центар се поставља индивидуа која односе са другима уређује без посредника, према принципу корисности. Тада се етика одваја од онтологије. Ако нема Бога као посредника и ако се не полази од истине постојања, онда више не постоји једна етика, већ плурализам „истина” које појединац може бирати као производ на тржишту. То је крајња последица неолибералног индивидуализма: истина, морал и вредност постају потрошна роба. Човек се своди на биће које тражи више задовољства и мање бола, док се homo politicus, човек заинтересован за правду, опште добро и природне основе живота, искључује са развојног пута.

Пророковић анализира и вештачку интелигенцију као један од кључних изазова. Њега не занима само техничко питање ефикасности, већ питање ко ће и на основу којих вредности усмеравати такве системе. Ако вештачка интелигенција може да доноси одлуке, манипулише, лаже или бира уместо човека, онда се отвара питање да ли ће она у будућности обликовати и друштвени поредак. У таквом сценарију избори, гласања и политичко одлучивање могу постати сувишни, јер би технолошки системи, са огромном количином података о сваком појединцу, могли „одлучивати” ефикасније од људи. Ту је опасност преласка из демократије у технократски или корпоративни поредак.

 

ТРАНСХУМАНИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА

Лаж је и тзв. демократски трансхуманизам. На први поглед, идеја да сви људи треба да имају једнак приступ напредним технологијама делује прихватљиво, јер обећава равноправност. Тај модел неприхватљив, јер почива на је неантропоцентричном разумевању личности и на спајању трансхуманизма са радикалном демократијом. Уместо стабилних институција, посредовања, поделе власти, хијерархије и консензуса, добија се нова егалитарност која разара традиционалне институције. Тако трансхуманизам, чак и у „демократској” верзији, остаје део истог проблема: човека не штити, него га преобликује.

Зато Пророковић инсистира на разлици између развоја и прогреса. Позивајући се на Константина Леонтјева, он развој схвата као „јачање организоване, дисциплиноване разнородности”, док је прогрес тежња ка „свестапању у једнообразности”. Развој подразумева да различите културе, народи, традиције и институције напредују у складу са сопственим идентитетом и сврхом. Прогрес, напротив, уништава разнородност и све подводи под један модел. Зато Пророковић каже да конзервативизам није против развоја, али јесте против прогреса.

 

РАЗВОЈ, А НЕ ПРОГРЕС 

Из тога произлази концепт економије засноване на идеји развоја. То није економија која одбацује тржиште, технологију или привредни раст, него економија која развој подређује очувању човека, друштва и традиције. 

У њој има места за праведнију расподелу богатства, фискални прогресивизам, равноправне услове конкуренције и спречавање корпоративизације целог система. Насупрот томе, економија заснована на прогресу води прекомерној концентрацији капитала, монополизацији и једнообразности. Она подстиче неограничену примену нових технологија и друштвене промене које то омогућавају, без моралног питања да ли је све што је технички могуће уједно и добро.

 

ИМА ЛИ НАДЕ? 

У том оквиру држава добија пресудну улогу. Разградња друштава праћена је разградњом држава, односно десуверенизацијом. Ако држава изгуби способност да регулише, штити и организује, онда њено место преузимају корпорације, наддржавне структуре или парадржавни ентитети. За социјални конзервативизам држава није само административни апарат, већ највиши облик институционалног организовања народа. Она има сврху да чува поредак, традицију, културу, идентитет и колективне интересе. Зато држава мора бити суверена, функционална и легитимна.

Пророковић полемише и са Хајековом критиком конзервативизма као неспремности да се прихвати ново знање. Аутор не одбацује генијалност, иновације и нова открића, али поставља питање: којим путем генијалност иде? Позивајући се на Николаја Велимировића, разликује евгенија, благородног, и какогенија, злородног. Генијалност сама по себи нема морални смер; она може служити добру или злу. Зато нове технологије не треба аутоматски прихватати само зато што су нове. Постоје путеви, али постоје и странпутице. Конзервативизам није „мрачњаштво”, него захтев да се промена подреди сврси, добру, моралу и опстанку човека.

Неолиберализам је, по њему, од економске теорије постао идеологија са глобалним амбицијама. Он кроз перманентне промене, деконструкцију основних појмова, напад на националне културе, традиционалне религије и историјско наслеђе разграђује народе и десуверенизује државе. Технолошка револуција, наслоњена на такве обрасце, може довести до хаотизације и чак до нестанка људске врсте. Насупрот томе, конзервативизам може понудити алтернативу ако се ослони на поредак, традицију, културне обрасце, легитимитет институција, историјски континуитет и идеју добра насупрот корисности. Али да би та алтернатива била потпуна, мора бити социјална: мора бринути о човеку, сиромаштву, равноправности и праведној расподели богатства. 

 

КУДА ДАЉЕ?  

Човек треба да спречи победу како-генија, хипермодерне, трансхуманизма, културе смрти, корпоративизма, псеудоидентитета и прогреса који све стапа у једнообразност. Конзервативизам не одбацује развој, науку и технологију, али их подређује питању добра,  а слободу смешта у оквир морала и одговорности. Човек је заштићен унутар народа, државе и традиције. Управо зато је за Пророковића социјални конзервативизам идеологија садашњости и будућности: покушај да се у доба постмодерне и технолошке револуције сачува оно без чега нема ни политике, ни културе, ни историје – човек као биће идеја.

 

ИЗНЕНАДА, СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“, Предраг Протић нас подсећа: „Вуков рат за српски језик и правопис представљао је известан језички преврат, али је он, у исто време, био и поклик за повратак аутентичном Српству, које је српска грађанска класа, по осећању националних романтичара, заборавила. Други велики реформатор, коме је Скерлић поклонио највише својих симпатија, био је у основи један конзервативац. У игри коју историја често уме да игра, један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожето је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.  Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.

Какав парадокс: Светозар Марковић је, званично, револуционар, али је, у души, конзервативац. И многи Срби су били такви, до данас. Зато се увек треба пажљиво загледати у Србина кад нешто објашњава и још боље начуљити уши, да би се видело шта му је на језику, а шта му је у срцу. 

Душан Пророковић је са те основне српске линије: будимо чуварни да бисмо дочекали сутра, то јест, како би рекао Брана Црнчевић, будимо потомци да бисмо били преци. Пророковићев конзервативизам је позив да прошлост живи са нама и да нас поведе ка будућности.