Борис Межујев: ДА ЛИ ЈЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈА УВЕК ПРОТИВ РУСИЈЕ?

Фото: Bloomberg

Почели су да се појављују чланци типа „интелигенција је увек против Русије“. Искрено, све се ово дуго очекивало; заправо, то је био логичан наставак целокупне антиинтелигенцијске реакције која је почела готово одмах након неуспеха перестројке. Већ деведесетих година прошлог века било је заиста срамотно назвати себе „интелектуалцем“; у јавној свести то је значило нешто попут „губитника“. Израз „совок“ (ако се неко сећа чланка Александра Гениса, страног агента, мислим) значио је управо „совјетски интелектуалац“, а Генисов чланак је истицао његове атрактивне, али ипак неспојиве са тржиштем, особине. Тада је део „интелектуалне класе“ драматично побољшао своју финансијску ситуацију или захваљујући ресурсима локалне олигархије, или захваљујући могућностима глобализације. Једноставно речено, или захваљујући колективном Березовском, или захваљујући колективном Соросу.

Затим је дошло до успона класе безбедносне бирократије, која је у неком тренутку главно зло видела у интелектуалној класи. Ако је деведесетих година безбедносна бирократија још увек видела нешто позитивно (могућност наглог богаћења и благодети потрошачког друштва), онда је перестројку доживљавала као апсолутно зло: одсуство тржишних реформи, превредновање свих вредности од стране интелигенције и нагло слабљење државе. У том смислу, само постојање „Јаблока“ у садашњој ситуацији је чудо, јер је управо то отелотворило све зло повезано са ером Горбачова. Постојање Јаблока било је условљено неким личним контактима између Путина и Јавлинског и чињеницом да је Јавлински задржао умерен став током целог овог периода. Али општа мржња према Јаблоку је сасвим у складу са садашњом ером, коју би требало назвати „контраперестројком“.

Занимљиво је постојање две конкурентске стратегије контраперестројке. Једна од тих стратегија јесте да перестројка није ишла по плану: Горбачов је уништио добар посао који је осмислио Андропов. Циљ је био очување ауторитарног режима уз либерализацију економије и увођење умерених слобода за интелектуалну класу. Моћ је требало постепено да се пребаци са партије на, такорећи, безбедносну корпорацију, уз очување релативне економске слободе. Назовимо то стратегијом НЕП-а. У принципу, Путин је више пута јасно ставио до знања да је ово исправан пут реформисања земље.

Међутим, постоји и друга, екстремнија верзија контраперестројке. Она сугерише да је и Андропов погрешио. И сам је био агент западног утицаја, штићеник Кусинена и других. Свакако није желео колапс земље, али се залагао и за нешто попут модернизације, иако ауторитарне. Брежњевљеви противници крајем 1960-их били су у праву када су заговарали повратак стаљинистичком моделу мобилизационе економије, савез са Кином и уједињење антизападних снага ради свргавања америчке хегемоније. Све чешће чујемо те гласове.

Обе стратегије уједињује одбацивање целокупног духа Горбачовљевих реформи: умиљавање интелигенцији, култ слабости под маском хуманости, недовољна чврстина према Западу и тако даље. Међутим, заговорници умерене контраперестројке спремни су да виде неке знаке Андроповљевог пројекта у 1990-им: тржиште, капитализам и слободну економску иницијативу. Заговорници тврдокорне контраперестројке сматрају да је све то такође плод узалудног пројекта модернизације који није погодан за Русију.

Извор: ФБ профил Бориса Межујева, превео Владимир Коларић.